Одисеја као алегорија вештачке интелигенције: Агамемнонови наследници у Силицијумској долини

Филм Одисеја Кристофера Нолана вратио је Хомеров еп у средиште популарне културе, што свакако треба поздравити. Многи су ме питали да напишем приказ филма. Одбио сам. То што сам Грк не даје ми никакву привилеговану позицију из које бих могао да судим о делу које припада свима, делу које је путовало кроз векове и језике да би се настанило у машти људи којима је Хомеров свет туђ. Зато ћу се, бар засад, задржати на неким темама које покрећу и Хомер и Нолан, како бих се још једном осврнуо на савремена збивања због којих ноћу не могу да спавам.

Од наших све малобројнијих публикација намењених захтевнијој публици, па до друштвених мрежа које се непрестано умножавају, сви су опседнути сукобом технооптимиста и технофоба. Да ли је ефикасност важнија од правде? Хоће ли нас вештачка интелигенција ослободити или поробити? Те расправе врте нас укруг и само учвршћују претходно укорењена уверења, уместо да на ствари баце неко ново светло. Када размишљамо о овим питањима, не би било лоше да се вратимо античким писцима, који су понешто знали о томе како се стиже до суштине ствари.

У самом срцу Хомерове Илијаде налази се прича о једном дуготрајном штрајку. У 18 од њена 24 певања, Ахилеј, најбољи грчки ратник, одложио је оружје: одбија да напусти свој шатор и придружи се борби, бесан на свог заповедника Агамемнона, краља Ахајеца. Његов гнев букнуо је пошто га је посетио Одисеј, доносећи краљеву наредбу да му се одузме ратни плен из једног ранијег окршаја с Тројанцима.

Хомер нам представља Одисеја не толико као лукавог јунака колико као гласника – потрчка једног ауторитарног краља. Тек када Тројанци убију Ахилејевог најбољег пријатеља Патрокла, он освету Тројанцима ставља изнад своје љутње на Агамемнона, прекида штрајк, излази из шатора и враћа се на бојно поље.

Тада Ахилејева мајка Тетида преклиње Хефеста – јединог корисног међу олимпијским боговима, бога занатства и производње – да њеном сину искује нову ратну опрему. Хефест, који Тетиди дугује захвалност јер се бринула о њему када је био збачен са Олимпа, баца се на посао у својој вулканској ковачници. Из тог огњеног мрака излази задивљујући комплет оружја и опреме: штит, шлем, оклоп и назувци. Средишње место припада штиту, богато украшеном призорима земаљског живота, рата, мира, космоса и човековог рада – одразом читавог људског света. То није обична ковачка вештина; то је божанско умеће, прожето снагом какву ниједан смртни ковач не би могао да створи. То је дар бога, а не производ људског рада или интелигенције, што нас подсећа да истински дарови немају цену.

Пребацимо се сада десет година унапред, до Одисеја. Ахилеј је мртав, али је много допринео томе да пад Троје уопште постане могућ, иако је завршни ударац задао Одисеј својом варком с коњем – још једним даром који је једном великом граду донео пропаст. У свом филму Нолан приказује Одисеја на његовом мучном путу кући као човека измученог кајањем, прогоњеног кривицом због начина на који је поступао с пораженим Тројанцима и мученог разумљивим осећањем кривице преживелог; с неподношљивим теретом човека који је гледао како сви његови саборци, један за другим, гину, док једино он стиже до обала Итаке. Али постоји једна епизода која би Одисејево морално бреме могла додатно оптеретити, и то заслуженом кривицом, а коју Нолан изоставља – прича коју је Овидије придодао предању као додатну муку човеку кога већ прогоне духови прошлости.

Пошто је Троја сравњена са земљом, како Овидије пише у својим Метаморфозама, грчки победници морали су да разреше спор који је избио између Одисеја, главног ахејског стратега, и Ајанта, најстрашнијег ратника у борби прса у прса. Питање је, наиме, било: ко ће се вратити кући носећи Ахилејево божанско оружје? Пошто директни преговори нису успели, грчки поглавари сазвали су суд и заказали надметање не мачевима него речима – у којем је улог био много већи од једног комплета оружја.

Ајантов аргумент био је једноставан. Он се више борио, више крварио, више убијао. Боље је умео да рукује тешким оружјем. Никада се није скривао иза лукавстава и обмана. За разлику од Одисеја, који се претварао да је луд како би избегао одлазак у рат, Ајант се радо одазвао позиву. Ахилејево оружје требало је да припадне њему на основу врлине и неукаљане храбрости, и умећа потребног да се њиме рукује.

Одисеј је онда запрепастио присутне признавши да је Ајант храбрији и кориснији у жару борбе прса у прса. Али је расправу затим преусмерио са храбрости и правде на ефикасност. „Ко је Грцима био од највеће користи?“, упитао је наглас. Он је био тај који је мирио завађене вође, који се као уходa увукао у Троју и који је смислио варку с Тројанским коњем. Снага без лукавства, поручивао је, само је сирова сила. Победу је донела његова памет, а не Ајантови мишићи.

Када је суд Ахилејево оружје доделио Одисеју, неутешни Ајант, неспособан да поднесе срамоту, бацио се на сопствени мач и убио се. Његов леш могао је само да се придружи свим осталим разлозима за кајање који муче Одисеја на путу кући и, у Нолановој верзији приче, од самоувереног, хладнокрвног човека од акције претворити га у интроспективног јунака пуног сумњи у себе, али управо зато и нама ближег – у човека који терет туђих судбина носи као да су му оловом ушивене у поставу огртача.

Какве све ово везе има са савременим светом? Па, из приче се може извући неколико поука.

Прва се тиче начина на који нечему приписујемо вредност. Данас спор између Ајанта и Одисеја не би решавао суд, нити би се водило надметање моралним аргументима, већ би ствар око Ахилејевог оружја била решена на раскошној аукцији коју би организовали Сотби или Кристи. То што нам такво решење не би изгледало нимало необично показује колико нас је помамна комодификација свега лишила способности да вредност схватимо као нешто што се не може свести на дубину нечијег новчаника.

Друга поука је да сукоб између Ајантовог позивања на правду и Одисејевог позивања на ефикасност и даље траје. Чим неко предложи порез на богатство, како би се нашим друштвима вратила бар мрвица заборављене правичности, браниоци богатих постављају Одисејево питање: „Ко државној благајни више користи тиме што остаје у земљи? Ултрабогати или сиротиња, која ионако нема куда да оде?“

Трећа поука нам се указује када пажљивије погледамо шта је заправо била јабука раздора у Хомеровој и Овидијевој причи. Шта је плен чије је одузимање толико разбеснело Ахилеја? Звала се Брисеида, Тројанка коју су Грци отели, заједно са другим женама, а затим је као награду, као робињу, доделили Ахилеју. Када је Агамемнон морао да се одрекне једне од својих робиња да би умилостивио бога Аполона да овај заустави кугу, узео је као компензацију Брисеиду – и тиме навео Ахилеја да одложи оружје. Хомер жели да осетимо Ахилејев бес због крађе нечега што му припада – а то је могла бити и амфора доброг вина, а не жива жена која дрхти од страха.

Јесмо ли ми данас ишта бољи? Пре него што почнемо себи да честитамо на томе колико су Грци били примитивни, било би добро да критички погледамо сопствени свет. Поред успона „маносфере“, која неуморно оживљава све патријархалне представе о жени као облику имовине, помамна комодификација довела нас је до апсурдног уверења да је и вода само још једна роба, да су студенти потрошачи, да су тржишта електричне енергије добра идеја, да су лажна тржишта угљеника ефикасан начин за декарбонизацију атмосфере – и тако унедоглед.

А ту је и друга јабука раздора: Ахилејево оружје. Суђење је било фарса. Исход заправо никада није био неизвестан, ма колико се Овидије трудио да га прикаже као драму чији се расплет не зна до самог краја. Агамемнон и грчке вође већ су били донели одлуку – баш као данас, када се приређују тобоже правична саслушања и бучне парламентарне расправе о исходима о којима је већ одлучено негде другде. Богови су дали оружје; моћници су одлучили коме ће припасти. Звучи ли вам то познато? Можда у Овидија и Хомера превише учитавам, али допустите ми ту слободу.

Пред нама је гомила капиталних добара које је исковао Хефест. Није их произвео никакав труд смртника. Сишла су са Олимпа као дарови који смртницима који их се домогну дају моћи несразмерне било каквој њиховој заслузи. У случају Ахилејевог оружја, била су то божански створена средства за уништавање. У неким другим приликама, као када нам је Прометеј поклонио ватру, дарови богова били су средства за производњу. У оба случаја смртници су се до смрти борили око тога ко ће их поседовати.

А сада се вратимо нашој будућности. Заменимо Хефестово оружје „капиталом у клауду“ (cloud capital): то су алгоритми који стоје иза Амазонове Алексе и, у новије време, велики језички модели на којима почивају ботови вештачке интелигенције. За разлику од Ахилејевог оружја, ова магична оруђа није исковала божанска моћ, већ наш колективни рад: свака куповина коју обавимо, свака реченица коју напишемо, свака слика коју означимо, сваки линк на који кликнемо, свака исправка коју понудимо четботу који нас је обучио да га подучавамо. Заједнички смо исковали тај оклоп. Али га ми не носимо. Он се расподељује – потпуно изван било каквог тржишта, избора или аукције – одлуком шачице компанија које поседују алгоритме и дата центре. „Клаудалисти“, како их називам, данашњи су Агамемнони: са својих недостижних висина, из облака, издају наредбе, док ми стојимо пред шатором и чекамо да нас саслушају – а то се неће догодити никада.

У старомодном капитализму експлоатација је бар била заогрнута тржишним рухом. Своју радну снагу продавали смо на тржишту које је, бар формално, личило на размену међу једнакима – чак и ако би та формална слобода нестала истог часа када бисте прошли кроз фабричку капију и открили да вас, попут Марксовог вампира, исисавају „док год преостане и једна жила која се може искористити“.

У Овидијевој причи, суђење на којем грчке вође одлучују да ли ће Ахилејево оружје припасти Ајанту или Одисеју заправо је само представа: одлуку је Агамемнон већ донео. Нешто слично дешава се и данас када се несигуран положај достављача, „деливерија“, прикрива тиме што их се назива слободним „сарадницима“, а њихов прекарни положај представља се као слобода избора, чак и као предузетништво. Технофеудализму, систему у коме данас живимо, више није потребна чак ни таква привидна слобода. Не постоји тржиште на којем се одлучује шта ће вам Амазонов алгоритам приказати, нити тржиште које одређује шта би ваш feed данас требало да вас наведе да осећате. Постоји само наредба – Агамемноново „мораш се покорити мојој вољи“ – коју сада, уместо краља, издаје алгоритам за препоруке, апсурдно заоденут у језик персонализације. Нисмо далеко одмакли од Хомеровог шатора; само смо Агамемнону дали фарму сервера и неколико агената вештачке интелигенције, и то назвали напретком.

И овде се поново појављује најстарији трик слободе. Слобода се, као што већ дуго тврдим, не може једноставно дефинисати као ограђени простор из којег је искључен сваки облик доминације. Пре свега зато што се тиме превиђа ко је подигао ограду и на који је начин само њено подизање било облик потчињавања. А Силицијумска долина је ту ограду довела до савршенства. „Слободни“ сте да затворите апликацију, слободни да одбијете колачиће, слободни да напустите платформу на којој се сада налазе ваши пријатељи, ваши купци, читав ваш друштвени живот – слободни, дакле, онако како је путник у пустињи слободан да одбије јединог продавца воде. То није слобода; то је кметство заоденуто у језик избора. Тржишну размену заменили су дигитални феуди, а господари тих феуда не преговарају.

И тако стижемо до Одисејевог дома за који се он бори да га поврати. Нолан каже да жели да из његове Одисеје понесемо осећање ужаса и достојанства ностоса – дуге, понижавајуће борбе, пуне лукавстава, да поново задобијете оно што вам припада након што је свет, у вашем одсуству, одлучио да то присвоји. Док је Одисеј одсутан, просци се не само удварају Пенелопи; они прождиру његово имање, кољу стада, испијају вино и према богатству које је други човек стекао односе се као да оно нема власника, само зато што власник није ту да се томе успротиви. Управо се то догодило и с оним што припада нама, с нашим заједничким добрима – с нашим текстовима, нашом пажњом, заједничким плодовима нашег стваралачког и интелектуалног рада. Ми смо изградили тај дом, на тренутак смо из њега изашли, заокупљени другим стварима, а када смо се вратили, затекли смо како га неко прождире. Просци нису лопови који долазе под окриљем ноћи; они су платформе које смо сами пустили унутра – а оне су се у међувремену одомаћиле.

Одисеј нам нуди два оружја за ту борбу, а оба одавно ценим. Прво је лукавство уместо силе: сусрет с Киклопом преживљава тако што себе назива „Нико“ – намерно скривајући свој идентитет – и то је управо супротно од онога што данашња економија захтева од нас: да своје идентитете предамо системима, и то до најситнијих употребљивих појединости, како би они од њих убирали податке и зарађивали на томе што нас познају боље него што ми познајемо сами себе.

Друго оружје јесте избор спољашњег ограничења уместо ослањања на снагу сопствене воље: Одисеј се Сиренама не одупире тако што верује у чврстину сопствене одлуке, већ тако што бира да буде везан за јарбол свога брода – прихвата ограничење наметнуто споља, јер сам разум није довољан да се одупре заводљивој песми. Бесконачно скроловање наша је песма Сирена. У тој борби нико не побеђује снагом воље; ако уопште можете да победите, то ћете учинити тако што ћете се везати за нешто чврсто изван себе: за регулативу, колективно деловање, за јарбол моћи јавног мњења, а не за услове коришћења прихваћене једним кликом. Појединац је немоћан пред алгоритмом; само заједница, чврсто повезана, има некакву шансу.

То ме доводи до поуке скривене у једном старом, напола заборављеном увиду: у сваком друштву заснованом на експлоатацији, сваком режиму расподеле потребна је прича која принуду представља као нешто правично и разумно. Хомер и Овидије дали су античком свету његову причу; тржиште је такву причу дало капитализму; сада алгоритам ужурбано пише причу технофеудализма. Задатак који је пред нама није да надмудримо Одисеја у расправи и тако освојимо Ахилејево оружје. Нити да, попут Ахилеја, изборимо право да друге држимо у ропству. Задатак је да коначно схватимо да је надметање било намештено још од тренутка када је Агамемнон одредио судије – и да, упркос томе, запловимо кући. Јер дом је још увек наш, ако будемо довољно лукави да га повратимо и довољно храбри да се вежемо за јарбол како бисмо одолели песмама које нас маме у пропаст.