Скице из живота Цуце Сокић: Сећање на један разговор са великом сликарком

У атеље у поткровљу Коларчевог народног универзитета сликарка Љубица-Цуца Сокић долазила је до последњих дана живота. Умрла је у 95. години, 9, јануара 2009. Београд је памти по свакодневној рути, од стана у Улици браће Југовића, испод Трга републике, до Коларчеве задужбине. Умела је и два пута дневно да иде у атеље. Оде ујутру, врати се, руча, мало се одмори, па око четири поподне опет истим путем. Увек је ишла сунчаном страном улице. Када више није могла сама, довозили су је. Али, тих неколико сати проведених за штафелајем није се одрицала до краја живота.

 „Једва сам, право да вам кажем, овде и ушла“, рекла ми је када сам је посетила у атељеу у лето 2006.

У том истом атељеу, пре Цуце, радила је њена професорка цртања из гимназије, сликарка Зора Петровић (1894-1962). Говорила јој је да чим добије већи простор, Цуци ће оставити овај. То се десило 1960. године. Није ишло глатко. У поткровљу Коларца живео је брачни пар ботаничара који је у новоиспражњеним просторијама, пошто их је Зора напустила, планирао да држи часове. Али Зора је наговорила Цуцу да оде код Станке Веселинов (1920-1984), тада председнице Савета за културу Србије, и тражи тај простор за себе. Било јој је незгодно, није познавала Станку, а још је требало да је пита за атеље. Ипак је отишла. Испричала је другарици Веселинов да већ 13 година нема где да слика… Станка је саслушала и одобрила...

„Отишла сам кући весела, с надом да ће од тога нешто бити“, причала ми је. „Тада у стану још нисмо имали ни телефон. И онда, једног дана, Слободанка, секретарица Ликовне академије, пошаље мени по чика Миладину, послужитељу, цедуљу на којој је писало да су из канцеларије другарице Станке Веселинов јавили да ми је додељен атеље. Када се тада нисам срушила од среће, никада нећу.“

Тај дан, тог лета 1960. године, био је и остао најсрећнији дан у њеном животу, рекла ми је тог поподнева 2006, које смо провели причајући о њеним успоменама и пријатељствима. 

Штампар Манојло и лист „Правда“

Ћерка Манојла Сокића (1887–1941), новинара, директора и власника међуратног дневног листа „Правда“, Љубица-Цуца Сокић рођена је у Битољу пре 110 година, 9. децембра 1914. Те прве године Великог рата нико се није случајно родио баш у Битољу. Тако ни Цуца. Мајка Ружа, рођена Кузмановић, бежећи од рата отишла је у Битољ како би се у сигурнијем окружењу породила.

Када се Цуца родила, отац Манојло се повлачио са српском војском преко Албаније, а потом ратних година у Солуну објављивао лист „Правдa“. Ћерку је први пут видео након четири године…

Са жалом је Цуца причала о оцу, и жалила се како је могуће да су га сви новинари заборавили. Чувала је неколико примерака очеве „Правде“. У својој „маршути“ од стана до атељеа неком приликом је код Драгана, продавца половних књига, угледала неколико примерака предратних очевих новина. Пожутеле, похабаних страна, неко их је донео на продају… Откупила их је од Драгана и укоричила.

Уметничку школу Цуца Сокић уписала је у Београду 1930. године. Сликарство је студирала код Бете Вукановић, Љубе Ивановића, Васе Поморишца и Ивана Радовића, а онда пожелела да студије настави у тадашој престоници уметничког света, у Паризу.

У годинама између два светска рата родитељи нису били вољни да пуштају своје ћерке у Париз, „у тај вртлог“, како се тада говорило, причала је Цуца. Али Сокићеви су ћерку подржавали у свему и за то им је Цуца увек била захвална:

„Нису ми бранили ништа. Отац је финансијски могао да ме пошаље у Париз и никада није био против тога. Сви други су били против. У то време није било као сада, када су девојке изједначене с младићима. Говорили су му: 'Јеси ли ти луд?', а отац им је само одговарао: 'Знам своје дете и знам да треба то да уради'. Хвала му на томе. Отишла сам у Париз и дивно се провела.“

У кафани са Пикасом

А Париз је између два рата, каже, био најлепши… У уметничком свету свакако најзанимљивији. Плејада сликара је тамо стварала, Пикасо, Матис, Шагал… Сви ручавају и истим кафанама, гурају се на изложбама и размењују идеје, и они славни и они тек стигли да хватају занат.

Док ми је причала о париским данима, Цуцино лице се озарило. У „покретни празник“, како је Париз називао Хемингвеј, Цуца је  стигла 1936. године, да студира графику. Сликар Пеђа Милосављевић (1908–1987) био је запослен у тамошњем Посланству Краљевине Југославије, а у његовом атељеу окупљали су се српски сликари и уметници из света позоришта, филма… Деценијама касније нашироко се препричавало о сјајним забавама које је приређивао. Пеђа је упознао Цуцу са историчарком уметности и глумицом Олгом Кешељевић, са којом је до краја живота остала блиска, најбоља пријатељица.

Од сликара, у Паризу су тада боравили и Марко Челебоновић, Богдан Шупут, из Загреба Отон Глиха, Рајка Мерћеп, а свој париски атеље Цуца је делила са Бором Барухом и Рајком Левијем. Затекла се у том атељеу и 10. марта 1937. године, када је стигао Борин таст да му јави да се његова супруга, Францускиња Елвира Жилиа, породила и да је добио сина Жан-Клода. Бора није био ту.

Цуца је у Паризу убрзо одустала од студија графике, што ће касније пожалити: „Часови су били, сећам се, на некој мансарди, требало је да вучем неке линије. Сигурно да је тако требало, али мени се нешто и није допало. Притом су још и деца која су била са мном у класи била неозбиљна и ја урадих велику глупост, напустила сам то.“

Цуца и пријатељи су у Паризу основали Удружење југословенских уметника. Секретар удружења био је Пеђа Милосављевић, који је у то време радио своје чувене слике Нотр Дама и париских кровова.

Чинило им се да париска епизода никада неће проћи. Прву изложбу као група имали су априла 1937. у „Galerie de Paris“, затим у галерији „Bernheim-Jeune“, да би потом уследила изложба у Хагу, од 17. јуна до 7. јула исте године. Књижевник и књижевни критичар Сибе Миличић, тада генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму, извештавао је о успеху изложбе и откупио једну слику Милене Павловић Барили.

Два месеца касније, 1. септембра 1939, нападом Немачке на Пољску почео је Други светски рат. Једва су успели да врате слике из Холандије. Од слике продате у Хагу, Милена Павловић Барили је купила карту за брод за Њујорк… Цуца Сокић се вратила у Београд.

По повратку у земљу, Цуца са Јурицом Рибарем и Алексом Челебоновићем оснива Групу „Десеторица“. Чланови су још били Богдан Шупут, Даница Антић, Никола Граовац, Душан Влајић, Бора Грујић и Миливој Николајевић.

У јавности се Група „Десеторица“ први пут појавила у фебруару 1940. године, када је у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду приредила изложбу. Био је то велики уметнички догађај за предратни Београд. Присутне на отварању је поздравила председница Павиљона Криста Ђорђевић, сестра од стрица сликара Саве Шумановића, а изложбу није пропустила ни кнегиња Олга Карађорђевић. 

Кофери Ериха Шломовића

По избијању рата 1939. године у Београд из Париза дошао је и Ерих Шломовић (1915–1942). Рођен у јеврејској породици у Ђакову, основну школу и гимназију завршио је у Београду, на Дорћолу, а од 1928. је живео у Француској. У Паризу је од 1935. до 1939. године био секретар Амброаза Волара, једног од најзначајнијих трговаца и колекционара модерне уметности првих деценија 20. века. Након његове смрти у саобраћајној несрећи у лето 1939, део његове колекције припао је Шломовићу.

Када је Шломовић дошао у Београд, Алекса Челебоновић и Јурица Рибар позвали су своју пријатељицу Цуцу да оду заједно и виде колекцију. Шломовић је становао у кући историчарке уметности Маре Харисијадес у Добрачиној улици.

Цуца је причала како су њих троје у два наврата одлазили код Шломовића: „Он је почео да извлачи велике кофере и из њих вади слике Реноара, Дегаа и Гогена, Сезанове монотипије, оне купачице. Чудо!“

Чаршијом су о Шломовићевој збирци колале свакојаке приче, од тога да ју је Шломовић нудио кнезу Павлу а да он није желео да се петља са њим, до сумњичавих питања зашто би Волар тако младом човеку уопште поклонио драгоцена уметничка дела… Покушао је Шломовић у Београду и да изложи своју колекцију, али није успео. Једина изложба, на основу чијег каталога данас имамо попис дела из ове збирке, одржана је 1940. године у Загребу. 

Са Зором и Исидором на Топчидеру

Сокићеви су живели у вили на Топчидеру. Недалеко од њих, са сењачке стране, у Истарској улици живела је сликарка Зора Петровић. Са њом је Цуца ратних година проводила скоро сваки дан. Она ју је упознала и са комшиницом из Улице Васе Пелагића, књижевницом Исидором Секулић (1877-1958), коју је до сретала само у чувеној предратној „дванаестици“, трамвају који је возио од Дедиња до Кнежевог споменика у центру града.

На помен Исидоре, Цуца се благо насмејала и испричала: „Сећам се, пре него што сам је упознала, да сам једном приликом седела у трамвају када је она ушла у њега. Устанала сам да јој уступим место, на шта ме је она толико нагрдила да сам пожелела у земљу да пропаднем. Нисам знала како да се понашам. На првој наредној станици изађох из трамваја. Касније сам схватила да она није волела такве ствари. Иако је уступање места у трамвају било нешто нормално, она је то сматрала почашћу која јој није требала.“

Када су се упознале, Цуца је Исидору често посећивала. Један дан у недељи Исидора је имала резервисан за посете београдских писаца, а осталим је радо примала младу комшиницу. Често су, сећала се сликарка, разговарале о Прусту и Томасу Ману.

Почетком рата Сокићевима су Немци конфисковали штампарију и лист „Правда“, у Влајковићевој 8. Недуго потом умро је њен отац Манојло.

Мртви пријатељи

Поменути трамвај „дванаестица“, због честих излетања из шина и несрећа, што је једном и Цуца доживела када је трамвај полетео ка државној штампарији, укинут је у јесен 1942. године. Тада је већ било мало путника на тој линији. У дедињске виле уселили су се немачки официри који се трамвајима нису возили, а оно мало преосталих путника од Дедиња до центра ишло је пешке. Пешке је често ишла и Цуца, да се нађе са колегама сликарима. 

Тих година сликарски атељеи су се налазили у згради садашњег Музеја позоришне уметности, коју су звали „сликарска кућа“. Ту су радили Никола Граовац и Јефта Перић, и код њих су се окупљали млађи сликари. Цуца је добро запамтила једно такво окупљање крајем јуна 1942. године. Стигла им је порука од Боре Баруха: „Ухваћен сам и заробљен на Бањици. Ако можете нешто да учините за мене…“ Покушали су…

Бора Барух стрељан је у Јајинцима 4. јула 1942. године. Сећала се Цуца и када га је последњи пут видела: „Било је то код бивше војне болнице, априла 1941. Имао је жуту траку на руци и са другим Јеврејима рашчишћавао је Београд након бомбардовања. Поставили су им тамо да ручају. Рекох му: 'Боро ако Бога знаш, зар ти ниси побегао?' 'Нисам', каже ми он, 'али имам намеру'. Постајала сам мало с њим док су јели, а Шваба повиче: 'Лос, лос!' Поздравих се…“

Недуго пошто га је последњи пут видела, Бора је побегао и прикључио се партизанима. Јуна 1942, заробили су га четници и предали Немцима. Мучен у ваљевском затвору и у затвору београдског Гестапоа, пребачен је потом у Бањички логор и стрељан 4. јула на стратишту у Јајинцима. 

О Бори Баруху је Цуца говорила с тугом, понављајући: „Сирома' Бора, ужасно је настрадао. Ем је био Јеврејин, ем комуниста. Није могао да не настрада.“

Од петоро деце Булине и Елијаха Баруха, преживело је само једно. Поред Боре, и два његова брата су отишла у партизане, инжењер Исидор-Иса погинуо је у борби са Немцима августа 1941, а млађи брат Јосиф-Јожи, професор филозофије, два месеца касније у Ужицу. Сестра Рашела-Шела убијена је у Бањичком логору заједно са супругом Лазарем Симићем септембра 1941, а друга сестра, деветнаестогодишња Берта-Бела, ухваћена је почетком 1943. и после тортуре у затвору Гестапоа убијена у Бањичком логору. Рат је преживела једино трећа сестра, Симха-Соња, која је живела у Београду до 1999. године.

Након рата Цуца је одржавала контакт са Елвиром, супругом Боре Баруха која је живела пола године у Београду, а пола код сина Жан-Клода у Паризу. Преминула је 2008. године. И са Бориним сином, професором клавира у Паризу, редовно се чула, али га је више виђала њена пријатељица Олга Кешељевић Барбеза.

Цуца и Олга су пре рата делиле изнамљени стан у Паризу. Олга се пред рат удала за Француза, издавача и власника фармацеутске фабрике куће Марка Барбезу, и остала да живи у Француској. Олга и Цуца биле су доживотне пријатељице. Када је након рата постало могуће да се путује из Југославије, Цуца је једном годишње одлазила код Олге у Париз. 

„Причам са њиховим сликама“

У атељеу у поткровљу Коларца када сам је тог лета 2006. године посетила, деведесетдвогодишња Цуца имала је енергију девојчице – мало седи у фотељи код улазних врата, у „примаћем делу атељеа“, онда жустро устаје до штафелаја, па опет седа и наставља да прича.

Након што је испричала причу о Бори Баруху, дугим, танким, старачким рукама енергично је показала према зидовима и са жалом у очима рекла: „Ставила сам њихове слике овде у атеље, и причам са њима.“ Слике пријатеља сликара којих одавно више нема међу живима.

Из групе „Десеторица“ Други светски рат нису преживала тројица. Богдан Шупут имао је 27 година када су га мађарски фашисти 23. јануара 1942, са мајком и тетком, стрељали у Новосадској рацији. Убијен је такорећи испред куће, на обали Дунава. 

Душан Влајић током рата био је заточен у логору Оснабрик. Непосредно по изласку из логора умро је од туберкулозе, 20. јуна 1945.

Од свих мртвих пријатеља, ни толико година касније Цуца Сокић није могла да се помири да је рат однео њеног драгог Јурицу Рибара: „Био је дете из грађанске куће, а комунистички покрет је био раднички. Али Јурица је био уз Лолу. Да није био његов брат, не би му то пало на памет да се меша у то јер био је сликар. Причао ми је један Загрепчанин како је Јурица погинуо. Био је тада у Црној Гори. Не знам тачно да ли су напали Немци, Италијани, усташе, четници... Неко је напао. Дошло је до окршаја. Он је сирома', онако да се покаже као комесар, изашао први.“

Јурица Рибар, члан Политодела Четврте пролетерске црногорске ударне бригада, рањен је у ноћи између 2. и 3. октобра 1943. године у борбама против четника и Италијана код Колашина. Подлегао је ранама сутрадан, у партизанској болници у оближњем селу Требаљево. 

Слобода у две собе

Ослобођење је довело до нове прерасподеле станара Дедиња. Истерани су немачки официри, а уселили се партизански. Линија поменутог трамваја „дванаестице“ није обновљена. Цуци више није ни требала. Вилу породице Сокић на Топчидеру одузела је нова власт, а Цуцу, мајку и сестру уселили су у простран стан у Улицу браће Југовић, који је Цуца звала – две собе: „Мајка је спавала у једној просторији, сестра и ја у другој. У том раздобљу направила сам можда једну или две слике.“

Наредних 13 година није имала простор у ком би сликала. Када је 1960. коначно добила атеље, деценијама није дозволила себи да прескочи дан и не оде да ради. Првих осамнаест слика које је урадила у поткровљу Коларца поклонила је Музеју савремене уметности. У разговору ми се пожалила да Музеј увек излаже њене париске слике „Пијаца“ и „Црвена кућа“, из 1937. и 1938, а ових 18 држе у подруму…

Од 1948. до 1972. радила је као професор на Академији ликовних уметности у Београду, године 1968. постала је дописни члан САНУ, а од 1978. редовни члан.

Од свих предратних пријатеља, у време када смо разговарале, једина жива је била Олга Кешељевић Барбеза. „И сада се бар два пута недељно чујемо телефоном и причамо. Нешто је мало старија од мене, али боље се држи“, рекла ми је Цуца те 2006. године, завршавајући причу о својим београдским и париским данима, пријатељима и њиховим судбинама.

Преминула је 8. јануара 2009. године, два месеца након свог 95. рођендана. Њена пријатељица Олга Кешељевић Барбеза умрла је шест година касније, 21. децембра 2015, у 102. години.