Од Видовданског храма преко Лењина до Симона Боливара: Неостварена и уништена дела Ивана Мештровића

„И у општем духу и у сваком делу те чудновате грађевине беше силног замаха и воље и све то је чинило да човек осећа као да гледа или слуша збор труба. А све то је носило име 'фрагменти Косовског храма'“, овако је Чарлс Ејткен, управник Тејт галерије, писао о фрагментима Мештровићевог Видовданског храма, изложеним на међународној изложби у Риму 1911. године. Димитријe Митриновић је истим поводом записао: „Видовдански фрагменти и Марков циклус дају нашој изложби онај моћни и изразити национални карактер, оно што је најбоље и најснажније у њој.“

Делови Видовданског храма приказани на међународној изложби у Риму 1911. изложени су потом у Музеју Викторије и Алберта у Лондону 1915. године. О самом пројекту Видовданског храма Мештровић је 1915. у Лондону рекао: „Темељи храма су бескрајне праведне жртве наше расе, ступови су му сви они који трпе и подносе, литаније у њему пјевање људских мука, тамјан му је љубав, света вода сузе понижених и жељних правде.“ 

У преписци са америчком професорком Мери Маршал, Маргарит Јурсенар је рекла да је као девојчица са оцем посетила Мештровићеву изложбу у Лондону 1915. Мештровићева скулптура Краљевића Марка оставила је велики утисак на њу. Делом инспирисана њом, две деценије касније написала је причу „Осмех Краљевића Марка“.

Ипак, Видовдански храм, један од најмонументалније замишљених пројеката Ивана Мештровића, никада неће бити остварен. На путу ће му се испречити избијање два Балканска рата, а затим и Први светски рат. Након његовог завршетка, нова држава за Видовдански храм није показала превелики ентузијазам.   

Тако су од овог гигантског пројекта чија се изградња планирала на Газиместану – о његовој монументалности најбоље сведоче замишљене димензије: 250 метара у дужину и 200 метара у ширину, што је двоструко више од димензија Храма Светог Саве – остали само фрагменти. 

У Народном музеју у Београду чувају се Мештровићеве каријатиде планиране за храм, као и скулптуре Краљевића Марка, Милоша Обилића, Срђе Злопоглеђе и других косовских јунака. У власништву породице Мештровић налазе се фризови са мотивима из епских песама, док је скулптура Бановић Страхиње изложена у лондонској Тејт галерији.

Макета за Видовдански храм чува се у Народном музеју у Крушевцу. Тако су, барем на овај начин, сачувани трагови Мештовићевог пројекта за вероватно највећи споменички комплекс икад замишљен на овим просторима.

Ипак, то није једини неостварени Мештровићев пројекат, а није недостајало ни оних остварених а уништених. 

Изгубљено Лењиново попрсје

По сведочењу савременика, 1924. године Мештровић израђује попрсје Лењина, и то на сугестију Мирослава Крлеже. Њихов однос је био пун неспоразума, па и личних анимозитета. Крлежа је посебно критичан био према Мештровићевој „видовданској“ фази, говорећи о њој као извештаченој, лажно мистичној и патетичној.

Изнервиран овим нападима, Мештровић у писму Аугусту Цесарецу говори:

„И Ви и Kрлежа имате тако суверен став са Вашег 'социалног' пиедестала, као и Дучић са његовог дурмиторског, или попови са проповједаоничког, да ни не очекујете одговор на све оно што у својој извјежбаности у занату кажете, а мој је занат опет мутав и сељачко поријекло ме имунизира да Вам не морам одговорити, или да могу бирати вријеме, па ћу тако и можда и Вама и K. одговорити и ријечима кад онај други говор не разумијете. Мале кепеце 'истомишљенике' просуђујете и Ви и Kрлежа по њихову дјелу а не по жељама и отварању уста. И останите увјерени да ја имам више осјећања за 'мале' но они и Ви скупа, и да сам даље од 'патрицијског' и 'гричког' од Вас и Kрлеже, а Ваше схватање о сексуалном у мојим радовима је сличније поповском просуђивању и гледању него израженој стварности.“

Ипак, Мештровић и Крлежа су се у једном периоду и дружили. Године 1924, по сведочењу Аугуста Цесареца, Мештровић је на наговор Крлеже извајао попрсје Владимира Илича Лењина, и то поводом смрти вође Октобарске револуције. О томе с прилично јеткости Цесарец пише у есеју О проблему Ивана Мештровића:

„Један једини пута, случајно, додуше, без своје иницијативе, Мештровић је ипак нешто учинио за ту класу с једним попрсјем, које, дакако, није изложио на изложби свога десетогодишњега рада, премда спада у рад тих десет година, и које је до данас остало репродуцирано само у једној ревији… И је ли то збиља све што је икада, за прошлост и будућност, могао учинити Иван Мештровић за оне, који, ма како данас многопут ствар изгледа друкчије, представљају сву бољу будућност народа и човјечанства?“

Фотографија Мештровићевог попрсја Лењину објављена је исте године у часопису Књижевна република, који је уређивао Мирослав Крлежа. Попрсје је у међувремену нестало. Поједини хрватски историчари уметности говоре да је могуће да је сам Мештровић уништио бисту, страхујући због могућих консеквенци, поготово у светлу тада усвојене Обзнане. Могуће је и да је Лењиново попрсје уништено доцније, у време усташке страховладе.

Шта год била истина, овај Мештровићев споменик представља један од његових ретких излета на „леву“ страну.

Неостварени споменик Боливару

Крајем 1929. године Мештровић добија поруџбину чак из Венецуеле. Требало је да направи споменик Симону Боливару, ослободиоцу од Шпанаца. Модел споменика и три фриза за постамент израдио је 1930. године. На фризу је Боливар представљен како држи коњаничку смотру, тренутак његовог говора, као и приказ битке.

Модел споменика и фризова је сачуван у Галерији Мештровић у Сплиту, а сам споменик никада није реализован. Не постоје подаци да ли је проблем био финансијске природе или се наручиоцима споменик није свидео.

Исте те године, поводом стогодишњице Боливарове смрти, Иво Андрић у Српском књижевном гласнику објављује есеј Симон Боливар Ослободилац. Иако не постоје докази о евентуалним контактима Мештровића и Андрића, занимљива је чињеница да се у једној години два велика југословенска уметника баве истом личношћу. Мотив је вероватно био тај што су у Боливаровој борби за ослобођење и уједињење Јужне Америке видели сличну тежњу Јужних Словена која је остварена у заједничкој држави Југославији.  

Мештровић у Букурешту

Средином тридесетих година румунска влада ангажује Ивана Мештровића за три споменика у Букурешту. Многи говоре да је за овај његов ангажман заслужна краљица Марија Карађорђевић, чији је брат Карол II у том тренутку био краљ Румуније. Основна идеја румунске владе била је подизање споменика личностима заслужним за националну самосвојност, али и заокружење територија на којима живе Румуни.

Први споменик који Мештровић уговара са румунском владом посвећен је краљу Каролу I. Иако Карол I није био румунског већ немачког порекла (рођен као Карл Ајтел Фридрих Зефирин Лудвиг фон Хоенцолерн-Зигмаринген), он је с кнежевском титулом ступио на румунски престо 1861, и прогласио се за краља Румуније 1881. Његову владавину ће највише окарактерисати јачање румунске државности и изградња модерног Букурешта, али му се, с друге стране, највише замера социјална политика и крваво гушење сељачког устанка 1906. У тренутку подизања споменика, када владају његови потомци, он се слави као оснивач модерне Румуније. Такав је требало да буде и споменик.   

Мештровић ће Карола I представити монументалном фигуром јахача: сама краљева фигура била је висока 7 метара. Драматичност Мештровићеве представе његовог лика учиниле су овај споменик једним од најпрепознатљивијих симбола предратног Букурешта, чему је придонела и његова позиција на централном градском тргу, између краљевског двора и седишта Универзитета. За израду споменика Мештровићу је исплаћено 480.000 швајцарских франака.

Други задатак који је Мештровић добио од румунске владе био је подизање споменика румунском краљу Фердинанду, који је на трону наследио Карола I након његове смрти 1914. године. За разлику од свог претходника који је био изразито пронемачки, Фердинанд с избијањем Првог светског рата у првом тренутку води неутралну политику да би 1916. увео Румунију на страну Антанте. Румунија ће зато из рата изаћи знатно територијално проширена, добијајући Трансилванију, Бесарабију и Буковину. Мештровић добија задатак да изрази управо ове Фердинандове добитке.

Решење је нађено у меморијалном комплексу, подигнутом у близину букурештанске Тријумфалне капије. На четири велика постамената биће постављене статуе са крилатим женским ликовима, назване Викторије, које представљају четири румунске покрајине: Влашку, Молдавију, Трансилванију и Бесарабију. На основу сачуваних фотографија види се њихова сличност са Мештровићевом женском фигуром на Споменику захвалности Француској у Београду.

Висина самих скулптура била је скоро четири метра, док су постаменти били високи десет. У њиховом средишту налази се коњичка скулптура краља Фердинанда висине осам метара. Фигура краља победника додатно је наглашена изразима краљевске власти, скиптром у рукама и круном на глави. Мештровићу је исплаћено 1.200.000 швајцарских франака за овај споменички комплекс.

Трећи пројекат који Мештровић ради за Румуне је скулптура Јона Ц. Братијануа, премијера Румуније у три мандата. Иако је успешно водио Румунију у Првом светском рату и спровео бројне реформе, остао је упамћен по аутократском режиму, али у тренутку када Мештровић добија поруџбину он има статус националног хероја.

Мештровић га на својој скулптури представља као мислиоца у седећем положају и са отвореном књигом која му се налази на коленима. Тадашњи политички опоненти Братијануа говорили су да је он намерно представљен тако како би ли се анулирала права природа његове владавине. Како год било, наручиоци су били изузетно задовољни Мештровићем радом.

Све три Мештровићеве скулптуре у Букурешту биће уништене ни десет година након што су постављене. Одмах након абдикације краља Михаја 30. децембра 1947. нове власти их руше као симболе пређашњег монархистичког уређења.

Судбина споменика

Споменик Каролу I је срушен исте вечери када је краљ Михај потписао абдикацију. Скулптор Думитру Дему овако је описао рушење споменика: „Војска је радила на рушењу коњичке статуе Карола I, ремек-дела познатог хрватског вајара Ивана Мештровића. Скулптура коња била је везана дебелим челичним ланцем и причвршћена за војни тенк који је очајнички рушио споменик. Споменик је срушен тек после неколико покушаја. Коњу су се ноге савиле и статуа се срушила на тротоар. Након тога тенк је вукао скулптуру, а чули су се звуци брушења метала о асфалт и шут.“

Уништена статуа Карола је доцније претопљена, а по сведочењу савременика бронза је искоришћена за подизање букурештанског споменика Лењину. Овај споменик је такође уништен 1990. године, након пада режима Чаушеског.

И друга два Мештровићева споменика доживела су сличну судбину. Споменик краљу Фердинанду је срушен 1947. и претопљен, заједно са четири Викторије, док је споменик Братијануу уклоњен из Букурешта и склоњен у један камелеоном. Приликом његове демонтаже радници су га знатно оштетили.

По румунским изворима, Иван Мештровић је био ужаснут оваквим вандализмом, толико да је Румунију тужио 1948. године пред америчким судовима, тражећи одштету због повреде ауторских права. Амерички судови пресуђују у Мештровићеву корист, налажући Румунији да исплати уметнику одштету. Како то нова румунска држава није хтела да учини, амерички суд налаже заплену румунских бродова, како би се њиховом продајом наплатили судски трошкови и одштета Мештровићу. Принуђена овим потезом, Румунија уметнику исплаћује одштету. С друге стране, породица Мештровић негира ову причу говорећи да је она измишљена.

Након пада Чаушеског у румунској јавности рађа се идеја о повратку Мештровићевих споменика. Првобитно је враћена скулптура Јона Братијануа и постављена у центру Букурешта. Почиње да се и размишља о поновној изградњи споменика Каролу I и Фердинанду. Фердинандов споменички комплекс никада није обновљен, иако су постојали планови за то, а идеја за поново подизање споменика Каролу I почела је да се реализује 2006. године.

Ипак, убрзо долази до спора између румунских власти и наследника Ивана Мештровића. Румунски политички званичници говоре да је породица Мештровић захтевала превелики новчани износ, док с друге стране Мештровићеви наследници говоре да Румунија није ни хтела да поново постави Мештровићев споменик Каролу I.

Како год било, за пројекат новог споменика Каролу I, и то по узору на онај пређашњи Мештровићев, изабран је рад вајара Флорина Кодрета. Део стручне јавности, укључујући ту и Мештровићеве наследнике, сматра нови споменик за плагијат, и то крајње неуспешан. Замера му се одсуство достојанства, губитак величанствености владара, чак и погрешан грб на постаменту споменика. И поред бројних критика, споменик је свечано отворен 2009. године.

Гипсани одливци Мештровићевих скулптура Карола I и Фердинанда сачувани су у Глиптотеци ХАЗУ у Загребу, док су студије за Викторије похрањене у Ателијеру Мештровић у Загребу.

Ипак, Мештровић се на неки начин вратио у Букурешт. У Националном музеју уметности Румуније, који се налази одмах преко пута споменика, изложена је малена Мештровићева скулптура Карола I, прототип за велики споменик. Тако,  иронично, Мештровићев рад гледа на своју замену преко пута улице. 

Мештровић у Варшави

У тренуцима када довршава споменике у Букурешту, Иван Мештровић добија још једну наруџбину, овог пута из Пољске, за споменички комплекс маршалу Јозефу Пилсудском, првом пољском председнику. Његову владавину је обележило добијање независности Пољске 1918, развој и модернизација земље, али и диктатура. Након државног удара 1926. Пилсудски влада све до смрти 1935. Његови наследници, желећи да устоличе маршалов култ, покушавају да ангажују Мештровића. Након вишемесечних преговора он пристаје.

У писму у ком излаже свој пројекат пољској влади, Мештровић наводи: „Авенија би водила до једног елиптичног трга, између којег и Авеније саме би се уздизао славолук с отвором који би у исто вријеме био нека врста улаза у град. Маршал на коњу, или на неки други начин ријешен, био би смјештен испред славолука, али у сваком случају у улози чувара и бранитеља главног града и цијеле земље. На завршецима пиластара који украшавају славолук, с једне стране би биле смјештене фигуре Побједе, а с друге легионара из раздобља ослобођења. Фронтон би носио једноставне, монолитне натписе.“

Споменички комплекс који је замислио Мештровић био је гигантски, а о његовим размерама сведочи то што би у простору испод планираног славолука био изграђен музеј посвећен Пилсудском и пољској независности.

Конкретизација плана за овај пројекат урађена је током 1939. године. Мештровић долази у Варшаву. У предлогу који даје пољској влади, висина славолука би износила 50 метара, док би сам споменик био висок 25 метара. Планирано је да Трг Пилсудског, где би споменички комплекс био смештен, постане један од највећих тргова у Европи.

Мештровић убрзано прави макете, али и прототипе споменика који ће бити послати у Пољску у мају 1939. Непуна три месеца након тога Пољска је нападнута од стране Хитлера. Наравно, више није било говора о споменичком комплексу.

Осим скица за комплекс, у Глиптотеци ХАЗУ и  архиву породице Мештровић, чувају се модели за споменик Пилсудском, и то две варијанте, једна је јахачка фигура, друга стојећа скулптура маршала. Тако је сачуван траг на вероватно највећи Мештровићев пројекат.

Кенселовани Мештровић

Споменици Ивана Мештровића су изазивали бројне контроверзе и подељена мишљења, поготово када су пре њиховог постављања рушени пређашњи објекти, какав је, рецимо, случај са спомеником Незнаном јунаку на Авали и Његошевим маузолејем на Ловћену.

Ипак, ни сам Мештровић није боље прошао. Поред срушених букурештанских споменика, Мештровићева дела су посебно била на удару током Другог светског рата. Споменик Гргуру Ниском, подигнут у Сплиту 1929, Италијани на почетку окупације у Другом светском рата демонтирају и склањају. Враћен је тек 1954. године. Исти случај је и са спомеником Штросмајеру који је Мештровић подигао у Загребу. Усташе га за време рата уклањају, највише због Штросмајеровог југословенства, али и непријатељства према Мештровићу.

Уклоњен је и Мештровићев рељеф краља Петра Карађорђевића који је у Дубровнику постављен 1925. изнад градских врата. Он је након рата зазидан, а постоје иницијатива да се „ослободи“ и похрани у некој музејској збирци. Италијани су срушили и споменике краљу Александру Карађорђевићу који је Мештровић подигао на Цетињу, као и споменик краљу Петру Карађорђевићу у Сплиту. Ти споменици никада нису обновљени.

Слична ствар се одиграла и са Мештровићевим спомеником Светозару Милетићу у Новом Саду. Мађарски окупатори га уклањају на почетку рата. Враћен је на Трг слободе одмах по ослобођењу 1944.

И током распада Југославије Мештровићеви споменици су на удару. Током ратних дејстава тешко је оштећена и опљачкана породична гробница Мештровића у Отавицама.

Да Мештровић изгледа има баш лошу срећу са својим споменицима показало се и пре неколико година у Чикагу. Године 2021. град Чикаго је након протеста „Black Lives Matter“ објавио да преиспитује споменичко наслеђе које би евентуално требало да буде уклоњено.

На овом списку нашли су се и споменици „Стрелац“ и „Копљаник“ Ивана Мештровића, оптужени за романтизовану и редуковану слику америчких Индијанаца.

Ова два огромна споменика – њихова висина са постаментом је преко 11 метара – Мештровић је створио 1928. године. Вајао их је у Загребу, одакле су бродом из Ријеке пребачени прво у Њујорк, напослетку у Чикаго. И то није једини њихов куриозитет. Током вајања Мештровића је пратила филмска екипа стварајући један од првих филмских записа уметничког стваралаштва у Југославији.

Савременике је у исто време збунило и одсуство оружја на скулптурама, иако су Индијанци приказани у лову. Мештровић је овај потез образложио жељом да се пажња усмери на саме фигуре, а не на оружје.

Нововековна пажња ипак није довела до рушења скулптура у Чикагу. Након опсежних расправа, овим поводом је министар спољних послова Хрватске отпутовао у Чикаго и Мештровићеви Индијанци су спасени од кенселовања.

Ту срећу нису имали други Мештровићеви споменици. Преко десет њих је уништено, а добар део је заувек нестао. Ако се узму у обзир и Мештровићеви пројекти и споменици који никада нису остварени, ова листа постаје још дужи. Иако се Мештровић памти као један од највећих хрватских и југословенских уметника двадесетог века, он би могао остати упамћен и као вајар коме су на овим просторима уништили највећи број дела.

________