Како је један бечки професор променио ток историје: Учитељ српских сликара који је Хитлера оборио на пријемном

„Два пута сам био одбијен од Академије… То је био најтежи ударац у мом животу.“ Овако је Адолф Хитлер у злогласној Мојој борби описао своје покушаје да упише студије на Академији ликовних уметности у Бечу. Хитлерово виђење првог покушаја, из 1907. у Мојој борби је описано на следећи начин:

„Када ми је умрла мајка, судбина је у неком погледу већ донела своју одлуку. У њеним последњим месецима боловања путовах у Беч да бих полагао пријемни испит на Академији. Опремљен дебелим паковањем цртежа, дао сам се онда на пут, уверен да ћу испит моћи да положим као од шале. У реалки сам већ био далеко најбољи цртач у свом разреду, отада се моја способност још изванредно даље развила, те ми је тако задовољство собом допуштало да поносито и срећно очекујем најбоље. (…)

А сада сам, дакле, био по други пут у лепоме граду и чекао са горућим нестрпљењем, али и гордим самопоуздањем, на резултат мог пријемног испита. Толико сам био убеђен у успех да ме је саопштење о одбијању погодило као неочекивани удар грома из ведрог неба. А ипак је баш тако било. Када сам се представио господину и изнео му своју молбу за објашњење разлога мог непријема у Општу школу сликања на Академији, тај господин ме упорно увераваше да се из мојих поднетих цртежа недвосмислено исказује моја ненаклоност ка сликарству. (…)

Тешко погођен напустих Ханзеново раскошно здање на Шилерплацу. По први пут у свом младом животу, у потпуној несагласности са самим собом, осетио сам горчину првог неуспеха. Јер, то што чух о својој способности, учини ми се као да одједном открих блесак муње моје двојности, од које сам још поодавно патио, а да досад никако не успех да изнађем разлог зашто и због чега.“

По многима је овај неуспех био прекретница не само у Хитлеровом животу, већ и у историји 20. века. У случају да је Хитлер успео да се упише на студије, све би било много другачије. Такву контрафактуалну верзију Хитлеровог живота донео је Ерик-Емануел Шмит у роману Други живот Адолфа Х.:

„А шта би било да је Академија ликовних уметности одлучила другачије? Шта би се догодило да је, баш у том тренутку, комисија примила Адолфа Хитлера? Тај минут би променио ток једног живота, али би променио и ток света. Kакав би био двадесети век без нацизма? Да ли би било Другог светског рата, педесет пет милиона мртвих, од којих шест милиона Јевреја, у свету у ком би Адолф Хитлер можда био сликар?“

Наравно, то не значи да се неки други Хитлер не би појавио да изрази „дух времена“, о чему је опсежно писао Јан Кершо у сада већ скоро канонској Хитлеровој биографији, али његов бечки неуспех је за многе схваћен као превратнички тренутак. Кривац за то био је професор који га је одбио на пријемном испиту. Звао се Кристијан Грипенкерл.

Како је одбијен Адолф Хитлер

За упис на тада вероватно најпрестижнију европску ликовну академију од пријављених кандидата се очекивало да приложе своје радове. По мерилима професора који су примали студенте, посебно Кристијана Грипенкерла који је био на челу комисије, кључна је била вештина кандидата да добро нацртају људску фигуру. Хитлеру је то недостајало. Он је на пријемни испит послао неколико пејзажа и цртежа грађевина.

Пресуда је, како неки извори наводе, била прилично језгровита: Wenig Köpfe, у дословном преводу: „Премало глава“ – заправо премало приказаних људских фигура.

У протоколима који се чувају у архиву бечке Академије ликовних уметности за Хитлерове радове из 1907. године се каже: Probezeichnungen ungenügend („Пробни цртежи недовољни“). Да ли је тада Грипенкерл заиста Хитлеру рекао да је неподобан за сликара, како он наводи доцније у Мојој борби, остаје у домену спекулација.

Ипак, прво одбијање Хитлера није поколебало. Већ следеће године, он се поново пријавио на пријемни испит прилажући нове радове. Пресуда комисије, на чијем челу је опет био Кристијан Грипенкерл, овога пута је била још драстичнија. Његови радови су у првој селекцији одбачени и он чак није ни изашао на пријемни испит.

За Хитлера је то већ била потпуна катастрофа. За њега су почеле тешке године које је добрим делом провео на улици и у склоништима за бескућнике. Од уметности није одустао, издржавајући се продајом разгледница и акварела, углавном са пејзажима и мотивима бечких знаменитости које је сам сликао.

За одбијање на Академији и неприхватање његове генијалности, како ју је он видео, кривио је „арогантни академски свет“ и уметничку елиту Беча. 

Урош Предић као асистент Кристијана Грипенкерла

Проблем са уписом на Академију, и то баш код Грипенкерла, није имао Урош Предић. Он је 1876. испит без проблема положио. Како српски сликар наводи у својим аутобиографским записима, недавно први пут обједињеним у књизи Аутобиографија у издању ИК Квазар, једини проблем за упис могли су евентуално бити његови политички ставови:

„Октобра 1876. стигнем у Беч и упишем се у Сликарску академију, у сасвим новој згради на Шилерплацу. Професор ме упита јесам ли омладинац и погледа ме сумњиво кад му одговорих да јесам, али се умири кад му објасних да 'омладинац' значи die Jugend, те је према томе сваки млад Србин омладинац.“

Грипенкерл је показао прилично симпатија према Предићу, што се може видети и по томе што је он наставио усавршавање у његовој мајсторској школи, али и по поверавању озбиљнијих задатака. Наиме, у том тренутку у Бечу је подизана нова зграда Парламента по пројекту чувеног архитекте Теофила Ханзена. Кристијан Грипенкерл је добио задатак да ослика тринаест слика као декорацију за салу Горњег дома, припремне скице је сам урадио, али је извођење посла препустио Предићу.

Задовољан исходом, Грипенкерл је Предића унапредио у свог асистента на Академији. Предић у својој Аутобиографији пише:

„Ту сам морао да савлађујем своје реалистичке наклоности и да их подредим строгим захтевима стила, те се тако створи срећан компромис. Слике су имале стила без укочености и биле су освежене реалистичним појединостима.

Задовољан мојим радом, професор ме предложи колегијуму за свог асистента и године 1883. будем потврђен у том звању од Министарства просвете.“

Тако је Урош Предић са непуних 26 година постао Грипенкерлов асистент на Академији ликовних уметности. У наредне две и по године оцењивао је радове својих само неколико година млађих колега и вршио њихове коректуре.

Био је то прилично исцрпљујући посао, с обзиром на начин на који је Грипенкерл своје асистенте искориштавао, о чему је писао и Паја Јовановић, који је такође био Грипенкерлов студент. Наводећи пример једног другог асистента, Паја Јовановић је тврдио да он ништа није постигао у животу зато што је професор искористио све његове таленте у своју корист. Али Урош Предић је успео да избегне ту замку, тако што је након две и по године асистентског стажа напустио то место:

„Довршивши свој посао за Парламент, откажем своје наставничко место, на којем сам био пет семестара и опростим се са професором. Остадох још неколико дана у Бечу да се спремим за коначан одлазак кад добих карту од професора, где ме зове да банем мало до Академије. Одох њему и он ми пријатељским тоном рече да још нисам потпуно довршио свој посао код њега и показа ми слику где Орест и Филад клече пред пророчицом Питијом у Делфском храму, тражећи заштите против фурија. Пророчица седи на троношцу, чије ноге имађаху облик лавове панџе. Тако је једна панџа, сасвим у сенци, остала недовршена, а професор ме замоли да осликам шта још треба. Смешећи се, обавим ту ситницу за четврт сата, а бележим ово као карактеристичан доказ колико је цео тај посао [био] од моје руке.“

Као разлог за напуштање Грипенкерла Предић је навео тражење сопственог пута, али је у тој одлуци удео сигурно имао и изостанак навођења његовог ауторства у тада великом пројекту на декорацији зграде Парламента у Бечу. Те слике су и данас потписане само Грипенкерловим именом.

Ипак, Предић о томе никада није оптужујуће говорио. Напротив, Грипенкерла је представљао као драгоценог учитеља који га је извео на прави пут, усађујући му пре свега љубав према академској школи сликарства, али и технички беспрекорном уметничком извођењу, које је резултирало Предићевим ремек-делима као што су „Косовка девојка“, „Деца под дудом“ или „Сироче на мајчином гробу“...

О поштовању које је до краја живота имао према Грипенкерлу, сведочи и једно од његових писама писаних у дубокој старости у коме је навео да је Грипенкерл био тај који га је научио шта то значи „уметнички занат и дисциплина“.

Умало одбијени Паја Јовановић

Паја Јовановић умало није прошао као Хитлер на пријемном испиту за бечку Академију. Заправо, његов први покушај уписа на Академију 1876. године био је неуспешан. Како је сведочио у романсираној аутобиографији Мемоари сликара, коју је први пут након 70 година управо објавила Академска књига, проблем је био у његовој школској спреми.

Јовановић наиме формално није испуњавао услове за упис јер није имао завршен последњи разред гимназије, а, што је било још горе, пријемној комисији се његови радови нису претерано допали. Разочарање Паје Јовановића је било равно Хитлером. У Мемоарима сликара пише:

„Најжешће ме је тиштио тај немарни, багателишући начин којим је та комисија за столом, а особито онај што нам је говорио, гледала на мој рад и на моју судбину. А мора да сам им изгледао необично глупав и застрашен… Још и данас, после толико много година, живо се сећам потреса који сам онда претрпео због тог разочарања и срамоте. (…)

Очев мрачни поглед и моја глупава усплахиреност о томе су јасно говорили. А кад сам још чуо да се неки смеју, ухватих оца за рукав и пожурих да изиђемо одавде на улицу. Отац није ништа проговорио. Знао сам да се љути што ме је доводио у Беч тако неспособна за Академију.“

Ипак, уметност срећом није остала без Паје Јовановића. Успешно је завршио четврти разред гимназије, а цртање је усавршавао код тада познатог бечког професора Јулијуса Махолда. Већ следеће године се изнова пријавио на пријемни испит и положио га. Паја Јовановић је примљен на Академију 1877. године. Први професор са којим се сусрео био је управо Кристијан Грипенкерл, кога у Мемоарима скраћено зове Грипен. Од тог тренутка, Гринпен је у наредне две године централна фигура у његовом животу.

Непослушни ученик

Грипенкерл је због свог неприхватања тада модерних струјања, од импресионизма надаље, и тврдоглавог опстајања на основама академског реализма, дошао на глас застарелог професора. Паја Јовановић у Мемоарима сликара то овако описује:

„Главни посао за нас почетнике био је да цртамо по античкој скулптури цело преподне, од осам до дванаест. Ту нам је био учитељ професор Грипен. (…)

Грипен је био добар уметник такозваног академског правца. Баш у то време јурнула је у нашу школу бујица натурализма, а сва младеж из Академије видела је у Грипеновом раду само застареле схеме, тако да је и најнеспособнији почетник међу нама веровао да се већ самим тим што се назива модернистом, пленеристом, натуралистом, или томе слично, далеко издигао изнад професора Грипена, који гледа у гипсане фигуре, а не у живу природу као он.“

И Паја Јовановић је био сличних схватања. Његови први цртежи – настали на часовима и вежбама код Грипенкерла, који се данас чувају у Градском музеју у Вршцу и у Музеју града Београда – пресликане су копије античких уметничких дела. С друге стране, већина ученика жудела је за сликањем живих модела, сматрајући непрестано пресликавање старих узора излишним, што је доводило до сукоба са професорима. Грипенкерл је пак сматрао да његови ученици нису спремни за оно што би желели да сликају, јер још увек нису научили занатске основе сликарства. Тако је тињао сукоб који је потрајао скоро две године.

Последњи паганин

Поред „застарелости“ његовог схватања сликарства, Грипенкерл је изазивао и велики бес због својих прилично специфичних уверења. Наиме, он је био велики противник хришћанства, поготово његове римокатоличке варијанте, а свим срцем веровао је у старогрчку религију, толико да је себе називао верником богиње Атине.

Његови оштри коментари на рачун хришћанства у срцу конзервативне двојне монархије изазивали су запањеност његових ученика. Овако је један од његових наступа забележио Паја Јовановић:

„'Ова пресвета невеста Атена би била задављена у варварству средњег века од хришћанских зилота који ширише око себе мрак, беду и пусто незнање.'

Апсолутна тишина наводи га да продужи: 'Јесте. Сав сјај Олимпа и светлост мудрости, сва радост живота и преузвишени култ лепоте беху замењени, кроз петнаест стотина година, биготеријом и варварским тупилом.' (…)

Одиста, професор Грипен је био архисвештеник богиње Паладе Атене, а његово обожавање старе Хеладе ишло је тако далеко да је усвојио тезу свог пријатеља Ханзена, славног архитекте бечког парламента, да је јелинска цивилизација најсавршеније дело људског генија и да она има да остане и за будућа времена темељ за изградњу људске културе.“

За разлику од доброг дела својих колега који су Академију уписали да би у првом реду научили основе црквеног сликарства, Паја Јовановић не само да није био повређен Грипенкерловим ставовима, него је у њима и уживао. „Али ја сам волео тог апостату отпадника и жедно сам упијао његове речи“, записао је.

Можда се управо под његовим утицајем Паја Јовановић такође прилично нехајно односио према хришћанству. О томе сликовито сведоче и Мемоари сликара, у којима он на појединим местима износи прилично „јеретичке“ погледе:

„Установа славе, тог кућевног божанства, потиче из раног предхришћанског доба и обележава онај дан кад су наши стари морали да се опросте са својим древним боговима да би ступили у хришћанство. То су нерадо чинили, слушајући своје застрашене жупане којима су зилотски мисионари из Византије претили паклом и вечитим огњем, а подмићивали их дијадемама и положајима. Није чудо што се прост народ томе противио колико год је могао. Његови стари клањали су се лепој сунчаној вери свевишњих божанстава већ хиљадама година… Али кад им хришћанство би најпосле наметнуто, и кад примише јеврејску митологију, покушаше да прокријумчаре бар неке од својих старих богова и у нову веру.“

Ипак, то га није спречило да и у црквеном сликарству остави велики траг, о чему најбоље говоре иконостаси које је урадио за цркву у Долову и за Саборну цркву у Новом Саду.

Растанак и немерљив утицај

До бурног растанка с Грипенкерлом дошло је на другој години студија. Приликом израде једне слике, Грипенкерл је инсистирао да Паја Јовановић прво мора да направи пробну варијанту на картону, па тек онда да уради слику на платну. Паја је то одбио, верујући да је тренутна инспирација много важнија од досадне и непотребне припреме. Резултат је био потпуна катастрофа, што и сам у Мемоарима признаје, говорећи да је његова тврдоглавост била непотребна, а да је Грипенкерл био у праву.

Ипак, млади Паја Јовановић је за неуспех окривио школу и свог професора. Пошто је наставио да се супротставља професорском ауторитету, Грипенкерл је напослетку избацио Пају Јовановића из своје мајсторске школе и послао га у класу професора Леополда Карла Милера.

Иако је у првом тренутку осетио олакшање због тога, Паја Јовановић је касније схватио колико су Грипенкерлове лекције биле важне и колико су га заправо изградиле као уметника. О томе је записао:      

„Али то што сам код професора Грипена, пред делима античке скулптуре научио, остало ми је за цео живот. Он је желео да у нама пробуди осећај за лепоту, за ритам и за хармонију античке скулптуре; указивао нам је на оно фино осећање Јелина за линију. Упућивао нас је на Хомера, а поред Хомера на огромну књижевност и на јединствену културу старих Јелина. (…) Ако бих морао остати без тога што сам онда стекао преко Грипена, осећао бих се пуким сиромахом.“

Шта је било после

Кристијан Грипенкерл је радио као професор на Академији ликовних уметности у Бечу од 1874. године до своје смрти 1916. године. Како је време пролазило, његово име је све више одлазило у заборав, а његова дела – на првом мести слике које су настале као део декорације за зграде Парламента у Бечу, Академије у Атини и Бечке државне опере – сматрају се више симболом једне епохе него радом значајног уметника.

У историји уметности много више је упамћен као педагог који је на пут извео бројне генерације сликара и скулптора, али и по сукобима са некима од њих. Тако су остали упамћени његови жучни дуели са ученицима, међу којима су били Егон Шиле, Густав Климт, Рихард Герстл и други…

По причама, Грипенкерл је био толико ужаснут сликама Егона Шилеа да му је тражио да никада у јавности не каже да му је он био професор. Шиле је након непуне две године студија 1909. избачен са Академије, највећим делом на Грипенкерлово инсистирање, након чега је направио уметничку групу Neukunstgruppe, у којој је био и Оскар Кокошка.

Ништа бољи однос Грипенкерл није имао према Климту, чије је сликарство у потпуности одбацивао, али најгоре је прошао Рихард Герстл, сликар трагичне судбине који је живот окончао самоубиством у 25. години.

Грипенкерл га је два пута избацио са Академије, а његово сликарство окарактерисао је речима: „Тако како ти сликаш, ја мокрим по снегу.“

И да је могао знати за потоњу каријеру недаровитог бечког сликара Адолфа Хитлера, Кристијан Грипенкерл, с обзиром на његов карактер и уверења, тешко да би променио своју одлуку да га не прими на Академију. Била је то одлука након које је животни пут Адолфа Хитлера узео други смер. 

Тридесетак година касније, Урош Предић је Други светски рат провео у крајњем сиромаштву, некада и гладујући, од чега је спас проналазио у родном Орловату. Паја Јовановић је недуго после Аншлуса бежећи из Беча од нациста отишао у Београду, где је у стану у Бирчаниновој улици, који је изнајмио од тада познате породице Рош, провео тешке године окупације. И он и Предић ослобођење су дочекали са радошћу.

После рата, већ добрано у годинама, прилагодили су се новој политичкој реалности. У јеку Тршћанске кризе Паја Јовановић је насликао познати портрет Јосипа Броза Тита који се данас чува у Народном музеју у Београду. Политички тренутак је означен Титовом песницом положеном на Трст на географској мапи на столу. Мање позната су два његова цртежа Стаљина, која се чувају у Музеју града Београда, од којих је на једном Стаљин нацртан поред мачке. 

И Предић и Јовановић умрли су у дубокој старости, Јовановић 1957. у 98. години, Предић четири године раније, у 96. години.

Данас су њихова имена много познатија од њиховог учитеља Кристијана Грипенкерла. Да није било кобне одлуке да не прими Адолфа Хитлера на Академију ликовних уметности, бечки професор сликарства Кристијан Грипенкерл био би вероватно потпуно заборављен.