Јермени у Србији: Дуга заједничка историја и њени ишчезли трагови

На тротоару једне од најпрометнијих новосадских улица, у Булевару Михајла Пупина, близу подземног пролаза и станице градског превоза, деценијама стоји један споменик. Не зна се шта је на њему интригантније – имена уклесана на ружичастом каменом постаменту, текст исписан архаичном варијантом немачког језика, или беле мермерне лобање на врху постамента које држе још једну плочу на којој се налазе пламтећа срца са исписаном речи: „Нераздвојиво.“

Шта овај споменик представља за већину пролазника представља непознаницу, као и да се испод њега налази гробница у којој су похрањени посмртни остаци јерменске породице Ченази и бројних Јермена. У непосредној близини споменика, на месту данашњег пословног комплекса, пре само шест деценија налазила и јерменска црква.

Први Јермени на Балкану

Тачних података о првим насељавањима Јермена на подручје Балкана нема. Највероватније се њихова сеоба са Кавказа на наше просторе десила током 10. и 11. века, након најезде Турака и пада тадашње јерменске престонице Ани у турске руке 1064. године.

Предање каже да су Јермени у Србију дошли на позив Светог Саве који је наводно био одушевљен њиховим градитељским подухватима. Они су тај позив прихватили и, опет по предању, саградили најпре манастир Витовницу у Браничевском округу. Ипак, овај манастир је настао знатно касније, крајем 13. века, за време краља Милутина, али у његовом подизању су заиста учествовали јерменски градитељи. О томе сведочи двојезична ктиторска плоча на манастиру, на којој пише:

„У име Оца и Сина и Светог духа ја Ладон Бабугов син подигох цркву у име светог Јакоба патријарха и Светог Петра апостола за спомен мој и родитеља мојих (…) в лето године јерменске 667.“

У каснијим предањима о Косовској бици помиње се и јерменски одред који је био део снага турске војске, али је током битке прешао на српску страну. Преживели припадници овог одреда после битке су се наводно населили у околини Сокобање, и ту основали манастир по имену Јерменчић. Ипак, како о томе не постоје материјални трагови, ова прича вероватно спада у домен легенди.

Прва јерменска колонија у Београду

Писани трагови о присуству Јермена на Балкану спорадични су све до 16. века, када се они појављују на историјској сцени као вешти трговци и занатлије. Први забележени истакнути чланови београдске јерменске заједнице су Аслан и Алпиар Багратуни, који су се у Београд доселили 1521, што се види из једног документа који се чува у јерменском манастиру у Венецији. У њему се наводи да су њих двојица обилато помагали јерменску цркву у Београду. 

Ова јерменска црква се налазила код Обилићевог венца, где су током археолошких ископавања пронађена три надгробна споменика из 17. века. Њихова изузетна уметничка вредност потврдила је мишљење о Јерменима као вештим каменоресцима и градитељима. Ове три плоче данас су изложене на отвореном на Калемегдану, у непосредној близини Републичког завода за заштиту споменика.   

Београдске Јермене и њихову трговачку и занатлијску вештину помињу разни путописци, међу којима и Едвард Браун, лекар енглеског краља, који 1699, у свој дневник са путовања Отоманским царством записује:

„Одсели смо код неког јерменског трговца, где нам је било удобно. Посетили смо и неколико других јерменских трговаца, који су поизграђивали лепе куће. Једна је имала чесму и лепо купатило и пећи; ту смо били добро почашћени кафом, шербетом и изврсним вином, какво даје суседна земља. Ови Јермени растурени су по свима трговачким местима и имају своју цркву у Београду.“

Верски раскол 

Више података о животу јерменске заједнице код нас потиче из прве половине 18. века, када је Београд био под Аустријом, и то услед верског раскола, између поклоника Јерменске апостолске цркве и тада новоформиране Јерменске католичке цркве.   

Наиме, хришћанство је у Јерменију дошло врло рано, а за званичну државну религију проглашено је још 301. године. Поред Коптске и Сиријске цркве, Јерменска апостолска црква је једна од цркава која је као основу своје верске догме прихватила монофизитство, односно учење да је у Христу присутна само једна, божанска, а не и људска природа, за разлику од других цркава, утемељених у учењу о постојању две природе у Христу, божанске и људске. Устројство и верски обреди Јерменске апостолске цркве, као и Коптске и Сиријске, ближи су православној варијанти хришћанства, тако да се оне некада означавају као оријентално-православне цркве.

Раскол унутар Јерменске цркве наступио је у 17. веку, када је део јерменске црквене јерархије и верника, најпре у Пољској 1630, основао Јерменску католичку цркву, која је у богослужењу задржала јерменски језик и литургијске обреде, али је за врховног поглавара призналa римског папу. Године 1742. папа Бенедикт XIV је и званично прогласио Јерменску католичку цркву са седиштем у Либану. Временом је ова црква узела примат у јерменској емиграцији, док је у самој Јерменији до данас доминантна остала Јерменска апостолска црква.

Важан јерменски верски и културни центар почетком 18. века постао је манастир на острву Сан Лазаро у Венецији. Његов настанак се веже за јерменског монаха Мехитара Себастација. Након неуспелих покушаја да у Истанбулу реформише Јерменску апостолску цркву, Мехитар је са својим следбеницима признао папу за врховног поглавара, и 1701. године, са још 16 монаха, основао црквени ред који је по њему назван Мехитаристички.

Протеран из Истанбула, он се упутио најпре у Метонију на Пелопонезу где је основао манастир, а бежећи потом пред Турцима који су овај манастир уништили, на острву Сан Лазаро у венецијанској лагуни 1717. оснива јерменски манастир, познат као San Lazzaro degli Armeni, и у њему мисионарски центар, штампарију и болницу. Овај манастир је временом постао један од центара јерменске културе са библиотеком која данас броји преко 150.000 наслова.

Група монаха из Венеције потом 1773. прелази у Трст, где оснива штампарију за књиге на тзв. оријенталним језицима, да би се због Наполеонових освајања 1810. године преселили у Беч. Ту им је додељен један стари капуцински манастир за ново седиште, и добијају и дозволу за рад штампарије, која убрзо постаје једна од највећих у аустријској царевини.

Мехитаристи су развили разгранату мисионарску делатност. Још почетком 18. века послали су своју мисију на простор Балкана. У Београду су затекли Јермене под управом Јерменске апостолске цркве. 

На почетку је подела по црквеној основи међу београдским Јерменима била прилично оштра, што је условило и два богослужбена места у граду. Јерменски православци трпели су велике притиске како би прешли у Јерменску католичку цркву, а положај је у неким тренуцима био толико тежак да су православни Јермени радије бирали да оду назад у Турску, него да приђу другој цркви. 

А онда, године 1739. Београд освајају Турци, а Јермени, заједно са Аустријанцима и Србима, беже у Војводину. Остало је забележено да је јерменски свештеник Јаков Ерзерумски био тај који је уочи пада Београда успео да готово комплетну јерменску заједницу из Београда лађом пребаци Дунавом до Новог Сада. О драматичности тог тренутка сликовито говори писмо које је 28. јула 1739. написао јерменски свештеник Микаел Себастаци:

„Сви Јермени који су остали у граду и ја покушавамо да се избавимо одавде ако је икако могуће. Већ три дана Турци опкољавају а њихови (Аустријанаца) бродови су се скрили на безбедно место, подигли мостове и њихова војска је данас нестала. Сваког часа Турци јачају и на сваком кораку утврђују топове. Свакоме у граду је лице бледо као крпа а срце обамрло. Да вам је да видите ситуацију у граду: до сада није доспео ниједан куршум, а турско мноштво већ задаје огромни страх.“

Јермени у Војводини

По доласку у Војводину Јермени су добили готова сва верска права, али највећим делом у оквиру Јерменске католичке цркве, која је ускоро и постала једина јерменска верска заједница на овом простору.

Јерменска колонија је бројала око 150 чланова, и населила се на простору тзв. Петроварадинског Шанца, у близини Петроварадинске тврђаве, где су тада углавном живеле избеглице из Босне, Грци и Срби, да би им се касније придружили Немци. Искористивши повољну прилику, сви они заједно су 1748. успели да од царице Марије Терезије за своје насеље добију статус слободног краљевског града, и за то платитили 80.000 форинти. Град се од тада назива Неопланта, или у српској верзији – Нови Сад. 

Јермени у Новом Саду су постали познати као вешти трговци вуном, зачинима, кафом, шећером и племенитим металима, а касније су се насељавали и у другим крајевима Војводине, највећим делом у Банату, где је део богатих Јермена куповао велика имања. Стечено богатство улагали су у школовање нових генерација, па су до краја 18. века многи Јермени налазили посао у аустријској администрацији. Генерално, Јермени су на простору данашње Војводине успели да се прилично добре уклопе, посебно у урбаним срединама.

Поред трговине, најчешће су се бавили крзнарством и златарством, али су држали и кафане. Како је посао с кафанама растао, остало је забележено да је 1778. године Марија Терезија морала да реагује забраном Јерменима да се баве продајом алкохола.

Једна од најбогатијих и највећих земљопоседничких породица у Војводини била је јерменска породица Ченази, која је у Нови Сад дошла из Београда 1739. године. Захваљујући њој у граду је подигнута Јерменска црква, а чланови ове породице су у неколико генерација постајали градски сенатори. О богатству и моћи Чаназија сведочи и сачувана породична гробница у Новом Саду у којој је сахрањен Симеон Ченази, ожењен Аном Маријом Кларом Томановић. Касније је породица осиромашила, а потомци се раселили. Поред Ченазија, познате јерменске породице биле су Аведик, Агамал, Минар, Маркар и друге.

Ашот Овакимјан у књизи Срби и Армени. Културне и књижевне везе од краја XVIII до почетка XX века пише како су се прве генерације Јермена у Новом саду чврсто држале своје културе и како су се од суграђана разликовали и по одећи, пошто су носили карактеристичне огртаче са развезаним рукавима, широке панталоне и фесове. Како је време пролазило и како су долазиле нове генерације, ово је полако нестајало.

Вукова и Његошева дела у јерменској штампарији

Јерменској штампарији михитариста у Бечу, која је почела да ради 1812. године, Вук Караџић је на препоруку Јернеја Копитара поверио штампу својих књига, тако да су Јермени били ти који су први израдили штампарска ћирилична слова настала по Вуковој реформи. Процес израде оловних слова у јерменској штампарији надгледао је лично Вук.

У овој штампарији је 1818. новом српском азбуком одштампан Вуков Српски рјечник и његов превод Новог завјета 1847. године, као и низ других Вукових књига. Уз противљење Карловачке митрополије Вуковом правопису, и Кнежевина Србија је званично забранила дистрибуцију ових књига у земљи под образложењем да је она штампана од „друге стране“, тј. од Јермена.

Исте године кад је одштампан Вуков превод Новог завјета, у јерменској штампарији у Бечу одштампане су и Песме Бранка Радичевића и прво издање Његошевог Горског вијенца. Штампање Горског вијенца, који је финансирао Спиридон Старији Гопчевић, надгледао је лично Његош, који је у јерменском манастиру боравио 1847. године, када је написао и песму „Поздрав роду из Беча 1847“. 

У овој штампарији је одштампано преко двеста српских књига, од којих велики број капиталних издања за српску културу. Добар део њих је данас дигитализован и доступан на сајту Библиотеке Матице српске. 

Штампарија је активно са ручним слогом радила све до 1999. године. „Нешто пре тога понудила је на продају стара оловна слова разних азбука, поред осталог и прве Вукове српске ћирилице. Србија није нашла за потребно да релативно јефтино откупи тај слог, који би за многе познаваоце имао вредност реликвије, тако да је претопљен у олово и продат као сировина“, писао је Јован Хиршл.

Прва јерменска црква

Недуго по преласку из Београда у Нови Сад, 1739. године дошло је до подизања прве јерменске цркве. Она се налазила неколико стотина метара од данашњег Трга слободе. Градња цркве посвећене Светом Григорију Просветитељу и парохијског дома започетa је 1744, а завршенa је две године касније.

Највећи приложник цркве био је Јован Ченази, једно време и градски сенатор. На његовом гробу писало је: „Господин Јоанес Џан азизјан Шоротски, поживе овде неко време у изгнаништву. Био је добар и помагао је сиротињу, поживе шездесет седам година и потом упокоји се у Господу благом смрћу и би сахрањен у овом раскошном гробу.“

Фотографије старе цркве нису сачуване, као ни детаљни описи њеног изгледа. На старим цртежима јерменска црква није била уочљива, иако је уцртана на гравири Захарија Орфелина из 1774. године.

Историчарка Љиљана Лазић је у књизи Јерменска црква у Новом Саду. Избрисана баштина, најопсежнијој студији о историјату ове цркве, која је пратила истоимену изложбу у Музеју града Новог Сада 2014. године, написала следеће:

„Детаљнијих описа прве цркве Јермена у Новом Саду нема, али се извесна слика о њеном изгледу може формирати на основу архивских докумената из 18. века у којима се помињу проблеми око одржавања. Током осме и девете деценије 18. века трајала је интензивна преписка између Јерменске црквене општине, новосадског Магистрата, Намесничког већа у Пожуну и Дворске коморе у Бечу. Основне примедбе јерменског свештеника и верника су се односиле на величину и трошност цркве, стање крова и торња, па и на локацију објекта. Истакнути новосадски Јермени  – Ченази, Аведик и Пири, су 1770. послали писмо царици Марији Терезији у коме су молили да им се дозволи куповина пољопривредног земљишта како би могли лакше издржавати своју трошну цркву или градити нову. Међутим, Магистрат није био вољан да им уступи нови плац, сматрајући да постојећа локација у потпуности одговара потребама јерменских верника.“

Такво стање се задржало више од једног века. Иако су чланови јерменске заједнице истрајно захтевали дозволу за поправак црквe, као и њено проширивање или подизање нове, том захтеву се није изашло у сусрет. Јерменска заједница је желела да се у цркви службе обављају на јерменском језику, као и да сами Јермени управљају црквеном имовином, против чега је била градска управа.

Живот цркве се настављао захваљујући прилозима богатих Јермена. Али како је време пролазило, јерменска заједница се смањивала. У књизи Пут у Пољску, објављеној 1830. године, путописац Минаса Бжшкјан бележи: „Пре је град био дом многих Јермена и угледних трговаца, од којих су се многи овде населили из Београда, а сада има само 30 јерменских домова, као и велелепна камена црква посвећена светом Просветитељу (Григорију) и напоредо с њом камена кућа старешине с баштом која се простире до Дунава. Ова кућа и црква напредују захваљујући старатељству оца Карапета.“

Нова новосадска јерменска црква

Догађај који је преокренуо историју Новог Сада и утицао и на јерменску заједницу јестe онај из револуционарне 1849. године, када су мађарске снаге са Петроварадинске тврђаве бомбардовале градско језгро Новог Сада као одговор на покушај генерала Јосипа Јелачића да заузме тврђаву. Десетине топовских ђулади изазвале су пожар у коме је страдао велики број кућа и готово све јавне и црквене зграде, укључујући и јерменску цркву. Црква је уништена а њен инвентар опљачкан. 

Иако су у јерменској заједници широм Аустроугарске скупљани прилози за обнову цркве, до тога није дошло наредних двaдесетак година.

Прекретница је била гест једне од најбогатијих Новосађанки, Марије Трандафил, која се након смрти свог мужа посветила хуманитарном раду. Поред стипендија за сиромашну децу, она је од својих средстава финансирала обнову православних цркава у граду, али и јерменске. У мемоарским записима Тридесетгодишње угодне и неугодне успомене њен близак сарадник Лука Јоцић је то описао следећим речима:

„Кад већ у тим приликама није могла притећи својима у помоћ, а она се реши, да јерменску цркву, која је у покрету 1848-1849. била изгорела, из темеља подигне и још лепшом је начини но што је била пре буне. Шта намисли, то хтеде неодложно и да изврши. Позове к себи новосадског архитекта Молнара и замоли га, да јој поднесе план и прорачун. Молнар се пожури, зар у страху, да ће се добротворка можда још у последњем часу предомислити. Није прошло ни двадесет и четири сата а пред њом је стојао план и предрачун, по којем би се та црква заједно са звонима подигла за 12.000 форината. Она тај план и прорачун усвоји без приговора и одмах се учине потребне припреме за зидање.“

Зидање нове цркве је започето 1872. године. Иако је првобитни план познатог архитекте Ђерђа Молнара (који је, између осталих здања, пројектовао Градску кућу и Цркву Имена Маријиног у Новом Саду) предвиђао изградњу цркве у тада доминантном барокном стилу, од тога се одустало, у пројeкат су убачени бројни неоготички елементи а висина торња повећана на скоро 29 метара. Када је изградња завршена, на прочељу цркве постављена је спомен-табла са натписом на српском језику: „У славу Св. несаздељене Тројице а и из смирене и чисте христијанске љубави спрам својих ближњих обновила овај дом божји Марија Трандафил год. 1872.“

Спољашњи изглед нове цркве описала је Љиљана Лазић у књизи Јерменска црква у Новом Саду. Избрисана баштина:

„Најуочљивији елемент је био улазни вестибил, који је према улици извучен из површине фасаде за један метар. На тај начин је улаз 'ступио' на јавну површину, позивајући вернике и пролазнике да уђу у храм. Вестибил је имао полукружни свод изнад портала и по два фланкирана стуба са композитним капителима на избаченим сокловима са бочних страна. Горњи део улаза је чинио троугаони тимпанон са крстом, наглашен фризом малих розета.  Једино у овом делу грађевине се могу препознати евентуални узори из старе јерменске архитектуре. (…) Изнад улазног вестибила, на средишњем месту фасадне површине, била је постављена камена розета у романичком стилу, пречника 136 цм. Она је представљала централни декоративни елемент, али је имала и функцију застакљеног зидног отвора кроз који је пролазила светлост према степеништу звоника. Са њених бочних страна, али нешто ниже, биле су формиране две полукружне нише од опека у којима су се, на профилисаним постаментима, налазиле стојеће камене фигуре у пуној пластици.“

Опадање и пропаст новосадских Јермена

Иако је изградња нове цркве завршена, до њеног отварања и почетка богослужења протекло је неколико година. Приликом декорисања унутрашњости дошло је до сукоба између Маријe Трандафил и јерменске заједнице. Проблем је најпре био у тексту на спомен-плочи, јер се јерменски свештеник противио реченици да је Марија Трандафил подигла цркву из темеља, захтевајући да на табли стоји да ју је она обновила, што је на крају и уклесано.

Још већи проблем је била, како се наводи у неким изворима, њена жеља да у цркви на олтару стоји икона Светог Саве, што је одбијено јер се он у јерменској цркви не поштује као светитељ. Унутрашњост цркве је довршена без њене помоћи, али и без њеног утицаја.

Црква је била богато декорисана хришћанским симболима, киповима, минијатурама и представама светитеља на сводовима и зидовима, на прозоре су постављени витражи, а на галерији су инсталиране оргуље.

Временом се број Јермена у Новом Саду  смањивао. Након револуционарне 1849. у граду је пописано свега тридесетак припадника јерменске заједнице, да би се на следећем попису 1870. године само 13 Новосађана изјаснило да су Јермени.

На почетку 20. века број Јермена је спао на само шест, а последњи Јерменин, тачније Јерменка, у Новом Саду пописан је 1944. године. Колико je нестанак Јермена из Новог Сада био последица селидби, толико је био и последица асимилације. Како било, када је Јерменска црква саграђена, у њу су углавном на богослужења долазили припадници других народа. Током подизања новосадске катедрале крајем 19. века, она је служила као богослужбено место за новосадске Мађаре и Немце.

Нестанак новосадске јерменске заједнице условио је прилично нехајaн однос државних и градских органа према проблему одржавања Јерменске цркве. Последњи јерменски свештеник у граду био је Јохан Самуел Поликарп, полиглота и добар познавалац јерменске културе и историје. Новосађани су га упамтили по специфичној свештеничкој ношњи коју је заједно са цилиндром и штапом носио по граду. 

Без верника и подршке државе, Поликарп је две деценије животарио, чувајући црквену имовину, о чему сликовито сведочи његово писмо пореској управи 1946. године:

„Пет година нисам већ купио ципеле, нити бели веш, чарапе, хаљине, само сам поправио старе. Како већ нисам уопште имао бело рубље, дао сам си правити рубље од чаршава које сам још имао. (…)  Моје јело је исто најскромније. Често се задовољим за ручак са кајганом или једном малом конзервом. С тиме имам ручак, који ми стаје 10-12 динара. Тако се живи, кад је човек принуђен да штеди. Сада зна Пореска Управа, да ја немам прихода као други свештеници те да сам у години 1945. живео искључиво од прилога добровољних наше цркве, те према томе немам обавезу да плаћам порез на приход. Али да мој случај не би био изузетак, вољан сам, почевши од 1. јуна до краја године 1946. својевољно да плаћам месечну суму од динара 50. Пореској Управи, али не као порез на приход, него само као једну своту у корист Државне благајне, пошто сматрам за своју почасну дужност исту помагати.“ 

Пут ка пропасти

Јерменска црква се први пут нашла на удару урбанистичких планова у међуратном периоду, када су црквена здања запречила излазак града на Дунав и модернизацију централних новосадских улица. У плановима за рушење тада се нашао јерменски парохијски дом, двоспратна зграда са свештеничким станом и пословним простором који је био издаван.

Тај план је реализован након рата, 1949. године, када је парохијски дом срушен, али се чинило да ће црква опстати. Завод за заштиту споменика Војводине тада је цркву прогласио за споменик културе, иако, како се наводи у документу, она нема неку већу уметничку и архитектонску вредност, али представља једини историјски траг постојања за град важне јерменске заједнице.

У то време већ прилично трошну цркву одржавао је Јохан Самуел Поликарп, али је тај задатак током педесетих година постао готово немогућ. Како Јермена у граду сем њега више није било – последња новосадска Јерменка је преминула 1948. године – мехитаристи су одлучили да цркву продају неком католичком реду, најпре фрањевцима, а добијени новац би се уложио у подизање цркве у Београду, где је после Првог светског рата настала мања јерменска заједница, али до тога није дошло.

Рушење цркве

Како је у урбанистичким плановима било предвиђено рушење Јерменске цркве у Новом Саду, а римокатолички црквени редови нису хтели да је купе, она је препуштена пропадању. Током велике олује 1957. године кров цркве је готово уништен и није обновљен.

А онда, због прављења новог булевара кроз центар града, данашњег Булевара Михајла Пупина, упркос протестима урбаниста и Завода за заштиту споменика 1963. године донето је коначно решење о рушењу цркве. Ангажовала се и централа Мехитаристичког реда која је послала допис у Југославију:

„У овој ситуацији обраћамо се Вама, господине Министре, са пуно поверења и са хитном молбом да спасете од разарања нашу историјски вредну 200-годишњу цркву. Верујемо да смо у праву што се усуђујемо да ову молбу упутимо господину Министру, јер је већ 1949. жупска кућа јерменске цркве била експроприсана и демолирана због регулације града. Друга регулација, овај пут на штету једне цркве која је проглашена историјским спомеником, била би за нас заиста врло болна, јер је ова црква – са неколико надгробних споменика – преостала као последњи споменик некад многобројне и угледне јерменске колоније у Новом Саду и Петроварадину.“

Није вредело. Конгрегацији мехитираста је исплаћена мања одштета и остављен јој je рок да уклони црквени мобилијар, који је једним делом завршио у Музеју града Новог Сада, док је остатак завршио на отпаду.

Познати новосадски фоторепортер Боривоје Милосављевић је фотографски забележио процес рушења цркве у октобру 1963, а новосадски Дневник је то овако известио:

„Старица није издржала. Моменат није ни тако свечан, ни значајан да ће се упамтити ко је и на ком месту ранио њено већ помало трошно тело, али пре два дана неко је забио први пијук у један од њених зидова, можда почео да руши неки од неважних стубова, можда извадио неку греду. Све то није важно. Тек почело је рушење Јерменске цркве у Новом Саду и оно сигурно неће дуго трајати. Изгледа помало необично, али Новосађани који су ову невисоку и неатрактивну грађевину волели више него што су то годинама показивали, као да о њој никада нису размишљали као о цркви. Присно и поверљиво налегла на околне зграде, црква се до те мере изједначила с њима да је постала само драги, скромни детаљ који се и не примећује али за који се сигурно зна да постоји.“

Добар део јерменских надгробних споменика, који су стајали око цркве, након рушења је искоришћен као подлога за  стазе у Дунавском парку и за поплочавање платоа око споменика Светозару Милетићу на Тргу слободе. Тек након јавног протеста крајем осамдесетих, оне су уклоњене са централног новосадског трга. 

Сећање на Јермене

Тек након рушења јерменске цркве у Новом Саду и завршетка изградње Булевара, видело се колико је то био непотребан потез, jeр црква уопште није сметала предвиђеној траси. Остаци њеног темеља потрајали су све до 1988. године, када је и последњи траг Јерменске цркве нестао током изградње подземног пролаза испод Булевара.

Сећање на цркву сачували су caмo стари документи, фотографије, разгледнице... Јерменска црква је била мотив на сликама Ђорђа Табаковића, који је овековечио и њено рушење 1963, као и на сликама Миленка Шербана. О цркви и јерменској заједници писали су новосадски писци и новинари, Ана Цимер, Ласло Вегел, Душан Попов и други.

Једино што је данас остало од трагова јерменске заједнице јесте на почетку поменути надгробни споменик породице Ченази, данас заштићен као споменик културе од великог значаја. Првобитно се налазио у дворишту Јерменске цркве, пошто је породица Ченази била њен ктитор, неколико пута је померан да би напослетку, почетком деведесетих, пронашао своје место на Булевару Михајла Пупина.

Почетком деведесетих недалеко од њега подигнут је и јерменски крст, такозвани хачкар. Реч је о спомен-обележју посвећеном југословенским пилотима који су 1988. године погинули током превоза хуманитарне помоћи пострадалима од земљотреса у Јерменији. 

Од трагова историјског трајања Јермена у нашој земљи ту су још три поменута надгробна споменика на Калемегдану и један хачкар у земунском парку, постављен деведесетих година прошлог века и често пута скрнављен од стране хулигана. Вишевековна историја Јермена на нашим просторима готово у потпуности је нестала.

Ипак, историја некада зна и да се појави када се то не очекује. Приликом изградње пословног комплекса на месту некадашње Јерменске цркве у Новом Саду, пре неколико година пронађени су јерменски гробови. Међу предметима пронађеним у једној гробници били су и медаљони са ликом јужноамеричке Богородице од Гвадалупе, што је сликовито посведочило о распрострањености јерменске емигрантске заједнице. 

Пронађени посмртни остаци су сахрањени испод споменика породице Ченази, али без помена на постаменту. Остаје нада да ће се то можда променити у будућности, поготово што постоје бројне иницијативе за реконструкцију новосадске Јерменске цркве, или барем достојнијег обележавања њеног некадашњег постојања.