Заборављени добри дух Београда који је помагао коме је стигао: Прича о Гилету Ђурићу

„Ако сте тужни, ако имате проблема, ако вас нека неправда притиска, постоји у граду један човек коме се обратите. Сигуран сам да ће вам помоћи. То је Драгиша Ђурић-Гиле.“

Ово је једног јутра, почетком осамдесетих, изговорио и записао Душан Радовић, највољенији правобранитељ великих малих београдских интереса.

Ко је био Драгиша Гиле Ђурић?

Мангуп из Савамале рођен је 1931. године у Сплиту, где му је отац службовао као железничар и био вођа радничког покрета у Далмацији. Одрастао је у Дурмиторској улици у Београду као мали Прле у окупираној престоници, после рата био акцијаш, скојевац и комуниста. Председник општине Чукарица, директор Авала филма који је одатле најурен као директан покровитељ црног таласа. Први балкански увозник паукова и лисица, које је посебно волео да испробава на мерцедесима са малим бројевима. Партнер у преферансу Михизу, Бранку Пешићу, Павлу Савићу, Дражи Марковићу, пријатељ Мирка Тепавца, Добрице Ћосића, Љубе Тадића, Аце Обрадовића и Радомира Константиновића. Пријатељ и Гишке и свих виђених београдских боксера. Инвентар Мадере, Клуба књижевника и Црвене звезде. Обожавалац жена (посебно балерина, глумица и кошаркашица), који се у сакупљању бракова зауставио на броју пет. Отац Милоша и Милутина који су му подарили четворо унучади.

Био је градска легенда чија је политичка моћ била несумњива, а сумња да је имао везе са Удбом – перманента. На крају пензионер, власник приватне фирме ИНКО у центру Београда, где су вести из врха власти и опозиције, али и из дубина подземља, просто падале на сто. У то сам се често пута уверила. Ту сам се сретала и са Мирком Тепавцем.

На улазу у канцеларију стајао му је цртеж Нојеве барке, а на зиду фотографије синова Милоша и Милутина, затим Бранка Пешића, па његова карикатура коју му направио Коракс, Дисова песма „Наши дани“ са стиховима „Развило се црно време опадања, / Набујао шљам и разврат и пороци, / Подиг’о се трули задах пропадања...“ и крупним словима одштампан његов животни лајтмотив: „Бој се овна, бој се говна, кад ћеш живјет!?“

Ратне године

На Гилетовог оца Богољуба, машиновођу и комунисту, једног дана налетела је Лепосава, кћи богатог трговца, и то док је сакупљала прилог за „Беле Русе“. „Срам те било, уместо да скупљаш за Лењина, ти скупљаш за те битанге“, обрецнуо се Богољуб на њу.

Лепосавина мржња према комунистима, за које је мислила да су дангубе, убрзо се истопила. Родила им се најпре кћи („Моја старија сестра, генералица“, говорио је Гиле деведесетих, „са којом се нон стоп свађам, јер она навија за овај режим Мире Марковић“), а потом син Драгиша.

Из њихове куће пре Другог светског рата нису избијали Владимир Перић Валтер („имао је неке огромне бубуљице по лици и много ме је волео“), Мијалко Тодоровић („није ми био симпатичан“) и други комунисти. Отац је 22. јуна 1941. одведен у логор, а Гиле је са десет година постао прво колаборациониста, а потом црноберзијанац.

О ратним данима овако је причао:

Млади активиста

Таквог активисту је било штета не искористити. На предлог извесног Воје Црњанског, Гиле почиње да мења комитете и постаје „шатро омладински руководилац“, како сам каже:

„Било је ових старијих омладинских руководилаца, као Латинка Перовић, Мика Трипало, Чича Друловић, Александар Бакочевић... који су богзна како лепо умели да говоре, али за мене је то било теоретисање. Чим они почну да теоретишу, ја задремам. Зато сам ишао тамо где се градило, подизало. Може звучати нескромно, али Дом омладине је подигнут пре свега захваљујући мени. Покретао сам и учествовао у градњи Ташмајдана, стадиона ОФК Београда на Карабурми, Звездиног стадиона, Аде Циганлије, Језера...“

Неко је Александру Ранковићу пријавио да су паре из савезне касе отишле за изградњу Дома омладине и позове он на „рибање“ Мику Трипала и Гилета, који је био председник Одбора за изградњу Дома омладине:

„Пита нас Ранковић због чега подижемо ту зграду (она је требало да буде споменик радним акцијама) усред града, а ја му кажем да нема друге локације. Онда он каже да смо могли Дом омладине да подигнемо у Новом Београду, а ја ланем: 'Јес, па дође НДХ и остане њима!'

У сали код Ранковића је било седам-осам особа и сви ћуте. Када смо се срели после извесног времена, каже ми Лека: 'Језик дупе лупа. Шта ти би да онако бупнеш?!' Откуд ја знам шта ми би. Такав сам био целог жувота. Као све нетолерантне особе, бирао сам људе које трпим, и одвајао оне које не трпим.“

Пријатељство с Трипалом

Омладински лидер Микo Трипало (1926-1995), председник Савеза студената Југославије и потоњи хрватски политичар, делио је са Гилетом године акцијашког живота. Тако се у његовој књизи Хрватско прољеће налази иста фотографија као и у књизи Петра Лазића Нема малих улога, збирци интервјуа са Гилетом Ђурићем.

На слици је председник СФРЈ Јосип Броз Тито у посети акцијашима, а поред њега седе Мика и Гиле. Гиле је на то додавао: „А ми, шатро, нешто разговарамо са Титом.“

До краја Трипаловог живота, Гиле је имао близак однос с њим. И испричао ми следећу анегдоту по којој га је памтио.

Средином педесетих, као председник омладине Београда, Ђурић је био шеф делегације која је после доласка Хрушчова на власт отишла у посету Русији. На званичној вечери у Лењинграду коју је приредио секретар Градског комитета Комсомола, после неколико вотки и уз пријатно ћаскање, Гиле је рекао: „Ви Руси сте глупи што верујете неким Бугарима, Румунима и Мађарима. Ако дође стани-пани, једино ће се Југославија борити на вашој страни, за разлику од ових који ће као и увек изабрати другу страну.“

Годину дана касније у Русију је дошла озбиљнија делегација младих лидера на челу са Миком Трипалом. У неком тренутку руски домаћин је упитао Трипала шта би радила Југославија у случају америчко-совјетског рата, а он је дипломатски избегао директан одговор. Међутим, онај Гилетов домаћин из Лењинграда је објаснио како је друг Гиле „нама обећао да ћете у том случају бити на нашој страни“.

Када се Мика Трипало вратио у Београд, причао је како је Гиле Ђурић толико добар човек да је у својој доброти обећао помоћ целом Совјетском Савезу!

Пријатељство са Крцуном

Кад је у том свом акцијашком полету постао омладински представник у управи Црвене звезде, почела је права Гилетова каријера. Уласком у Звезду почиње познанство, потом и пријатељство, са најконтроверзнијим српским полицајцем Слободаном Пенезићем Крцуном:

„Када сам га први пут видео испричао сам му како сам 1941. године од деце која су избегла из Ужица, слушао о њему бајке. Да је висок 2 метра и 30 сантиметара, да је шири у раменима него што су обични људи високи, кад удари два Немца тројица погину... А он мршав, јектичав, носат, погурен, никакав. Рекао сам му да ме је страшно разочарао с обзиром шта зам замишљао, он ме је опсовао и тако је спонатно почело наше дружење. Видео сам како су му се људи ненормално удварали, а и како не би кад је био онолико моћан. Ишли смо заједно у лов. Јури зец, ја дигнем пушку, а он каже: 'Немој, видиш да је млад!' Наиђе други, ја опет нишаним, а он каже: 'Немој, видиш да је стар!'

Знам све приче о њему, али ја могу да сведочим да је из њега излазило неко кајање...“

На питање због чега кајање, да ли због нечисте савести и суровости коју је испољавао према људима, Гиле одговара:

„Те приче о Крцуну као убици заиста не знам, и он никада није причао о томе шта је радио за време, ни после рата. За разлику од Ратка Дражевића који се тиме хвалио. Сећам се оваквог детаља. Када сам био председник општине Чукарица (којој су тада припадале Умка, Раковица...) било је много бесправне градње јер су долазиле избеглице са Косова, из Лике, одасвуд. Како стигну, од петка до недеље подигну кров. Формирао сам екипе које су то истом брзином рушиле. Једног дана ме пита Крцун како сам, а ја кажем: 'Крле, бог те јебо, убиће ме неко због овог рушења.' А он одговара: 'Дај боже да у Србији убију бар председника општине, ако не могу да ураде нешто више.' Прошло је 36 година од његове погибије и ја размишљам шта је тиме хтео да ми каже.“

Није мали број оних који су сведочили о Крцуновој надмености, цинизму, презиру, освети... Гиле је о њему сведочио овако:

У Авала филму

Међу многим анегдотама о Гилету, једна је постала метафора. Каже једном Гиле Бранку Пешићу, свом пријатељу, иначе најдуговечнијем, највољенијем и најефикаснијем градоначелнику Београда, да се прича како ће он, Гиле, бити потпредседник скупштине Београда.

Бранко пита: „Ко то прича, Гиле?“

А Гиле одговара: „Ја причам Бранко, ја.“

На ову анегдоту Гиле се смеје, али исправља: „Није био Бранко Пешић већ Милојко Чича Друловић. Било је то 1967. када сам био председник општине Чукарица, а Бранко ми каже да ћу бити потпредседник Градске скупштине. Међутим, враћа се Бранко са састанка у Градском комитету и каже да нисам прошао. Бора Павловић је уложио надљудски напор да спречи мој долазак на то место. Рекао је да сам луд, због чега се нисам бунио. И тако одем за директора Авала филма. Е, тада ме је Чича Друловић питао: 'Знаш ли да се прича да идеш за директора Авала филма? И знаш ко прича?' Питам ја: 'Ко?', а Чича каже: 'Ти причаш, Гиле, ти.'“

Гилетова љубав према дисидентима („друга је прича да ли су у то време код нас уопште постојали дисиденти“, знао је да каже) дошла је до пуног изражаја када је дошао у Авала филм. Прво је довео Душка Радовића да му буде саветник за избор сценарија („Дуле је свог љубимца Брану Црнчевића зезао тврдећи како је Бранин сан да постане удбаш“). Откупио је један сценарио од Матије Бећковића, али тај филм никада није снимљен, али за Авала филм почели су да снимају Макавејев, Жилник, Саша Петровић, Козомара-Михић, Кадијевић, Пуриша Ђорђевић... Тако је почео црни талас.

„Ма какав црни талас, све су то биле глупости“, говорио је Гиле. „Макавејев, Жилник, Саша Петровић, Пуриша... они су тај социјализам доживљавали као нешто своје, али са манама. Тако сам и ја мислио и зато сам хтео да ти филмови заправо буду добра критика једног система за који сам ја био душом и срцем. Јер ја сам га градио, пристајући да је он мој и да немам другог избора. Овде не говорим о Жики Павловићу, јер са њим нисам радио. Нисам никада волео његово црнило, као ни онај његов дуги кожни капут који је носио по Београду много пре него ће почети да се бави филмом. Жао ми је што није за Авалу снимио Кад су цветале тикве, али је Бора Павловић то спречио у последњем тренутку. А онда су Градски и Централни комитет одлучили да је Авала филм извор антисоцијализма и црне, неперспективне бла, бла, бла продукције, да ти филмови пљују по нашем режиму, да су они црвц, прц... и мој пријатељ Бранко Пешић ме посаветује: 'Дај оставку и бриши!'“

Како је настао црни талас

У књизи Увод у прошлост, редитељ и члан САНУ Желимир Жилник, сведочи како је настао филм који га је прославио – Рани радови:

Прошле су године и године, и многи су почели да приписују себи заслуге за црни талас, само су Гилета заборавили. А он је од 1968. до 1972. године био генерални директор Авала филма и за то време снимљено је 40 домаћих и пет копродукционих филмова. Јесте оставио дуг, али скоро упола мањи од оног који је њему оставио претходни директор Авала филма, Ратко Дражевић.

У Паркинг сервису

Када је тамо где треба, договорено да Гиле постане директор Завода за унапређење Београда, што је тада била веома значајна функција, томе се успротивио Никола Љубичић, тадашњи Савезни секретар за народну одбрану СФРЈ:

„Ево га, жив је, нека то демантује“, говорио је Гиле деведесетих. „А ја сам се њему замерио јер сам пре тога одржао неки говор у коме сам рекао да је глупо да пензионисани официри бирају град у коме ће да живе, па масовно долазе у Београд и Загреб... Тако смо добили непродуктивно становништво у овим градовима, уместо људи који ће бити радно активни. Свуда у свету пензонери се повлаче и живе ван града, а млади долазе у град. Код нас обрнуто. Генерал ми је то страшно замерио и ја сам тако дуго, дуго, година био генерални директор Паркинг сервиса (од 1972. до 1983. прим. Р.С.), где сам дошао привремено. А на Љубичића сам, кад год ми се наместио, лајао као хијена. И ништа ми није могао.“

Док се Гиле није устоличио на месту директора, Паркинг сервис није постојао. Он је био тај који је од Паркинга направио најчешће спомињану институцију, а од себе директора којег су медији свако јутро због нечега помињали или прозивали. Чинило се да ужива у томе:

„Добио сам решење да сам директор, Градска скупштина ми је одобрила пет милиона динара и канцеларију на Славији, у згради данашњег Мекдоналдса. Имао сам велику плату и сматрао да треба поштено да је одрадим. За време моје власти саграђено је двадесетак гаража, од којих три велике – на Аеродрому, на Обилићевом венцу и у Масариковој улици. Међутим, није ми на памет падало да ћу сваког другог дана да осванем у новинама. То није било нормално. Понакад сам морао да одговарам, па се тако сећам да сам после неког силног пљувања у НИН-у написао одговор који је почињао: Господо онинисти... “

Као што се данас прича о власти и опозицији, тако се у другој половини седамдесетих и почетком осамдесетих у Београду причало само о пауцима, и паркинг сатовима. Били су то апсолутно новитети које је Гиле увео по узору на свет. Звали су га „Гиле-паук“, а он се није обазирао на то:

„Једном сам седео у Клубу градске скупштине и ту ме нађе неко из кабинета Тихомира Влашкалића, тадашњег председника Централног комитета Србије. Моји радници му однели мерцедес испед Политике, па траже да му се врати аутомобил. Ја поручим да могу да иду по ауто и да ће им бити опроштена казна, али да му се враћа ауто тамо одакле је склоњен – не долази у обзир. Оваквим понашање замерио сам се силним људима у граду.“

Причало се у то време да Гиле то намерно ради баш руководиоцима и да му не могу ништа:

„Некима од њих и јесам радио намерно. У ствари, радницима сам рекао: кад видите мали регистарски број, ви прво та кола ћапајте. Нека се другови политичари, а тада су само они имали четвороцифрене бројеве на аутомобилима, науче реду. Да не паркирају где им падне на памет. Пошто никоме нисам пирио у ладну супу, што је говорио мој дивни Бранко Пешић, понашао сам се по својој савести. Због тога је био приличан број оних који ме нису варили, али болела ме штикла, како се то говорило у моје време.“

О Бранку Пешићу, Павлу Савићу и Влади Вишњићу

Бранко Пешић је био један од најближих Гилетових пријатеља... О њему је причао:

„У једном разреду, односно у једном одељењу једне периферијске гимназије – Земун је, ипак, периферија, мада би се Бранко љутио због овога – седели су заједно Мирко Тепавац и Бранко Пешић. Два таква примерка људске врсте. Обојица су имали огромне карактере, огромну памет – свако на свој начин. Мирко је, рекао бих, интелектуалац, образован, пуно чита, а Бранко је био невиђени кликераш за политику, и то ону народску. Не постоји политичар који би се могао поредити са Бранком. Он је пре сваке седнице на којој је требало да полаже рачуне пред одборницима – добијао пролив. Он се истински бојао народа. Човек се родио и умро у истој кући у Земуну, на памет му није падалао да узме стан или кућу приде, као што раде ови данашњи.

Играмо ми тако преферанс, или његов рауб, и јаве му да је негде избио пожар или се сударили аутомобили, и да има мртвих и рањених. Он одмах баца карте, седа у свој ауто и иде на лице места. Никада у животу Бранко није приватно сео за волан службеног аутомобила. Сећам се, постао Саша Глигоријевић председник Градског комитета Београда и одмах узео приватно да вози службени мерцедес. А Бранко га пита: 'Је ли, Саша, јел ти то мама купила? Кад идеш службено узми шофера, а кад идеш приватно седи у своја кола.'

Ишли смо једном Бранко и ја у Пожаревац да слушамо Мику Циганина, и он је знао да се весели уз киселу воду, јер је још 1954. престао да пије. Био је онако сремачки прек, био је и боксер и волео је бокс, а знао је да удари да мислиш како те је брзи воз закачио. Он је лансирао ону реченицу коју су касније многи користили: Нећу свињу у дупе љубит, макар чварке не јео.“

Гиле се дружио и са председником САНУ Павлом Савићем. Са нежношћу описује како је овај „волео да иде у лов, а белу мачку није видео; да игра преферанс, а био је лош играч.“ Кад је умро овај Брозов обожавалац („пред њим ниси смео да грдиш Тита“) Гилету је оставио своју ловачку пушку.

Човек о коме је Гиле са дивљењем говорио био је и  Влада Вишњић, кога су „држава и Удба“ поставиле за директора Генекса. Додуше, у почетку је једно време тај посао радио са Ратком Дражевићем, али је овај убрзо отишао у Америку. Гиле је Владу Вишњића описивао као привредног генија који је годинама био на челу Генекса и донео држави милијарде долара, а умро је у кући на Миријевском булевару коју је откупио, оставивиши породици десетак ловачких пушака, ландровер стар 8, шевролет стар 10 година и три хиљаде долара:

„Био је чудо од привредника, а када су га отерали 1974. године, српско руководство га није бранило јер, као, новац није улазио у Србију, него у Хрватску и Словенију. Чиста лаж. Да није било Генекса не би било ни стадиона Црвене звезде. Ја сам у то време био председник Савета за физичку културу Београда. Влада Вишњић је из Генекса дао новац Влади Србије, а Влада Србије, односно Крцун, проследио је новац мени, а ја Звезди. После су се многи хвалили како су они градили стадион, а било је овако како вам кажем.“

Пријатељство са Иваном Стамболићем

Пријатељство са Иваном Стамболићем почело је у време када је Гиле био председник општине Чукарица:

„Почетком шездесетих, дошао је у Београд Никита Сергејевич Хрушчов и по протоколу је обишао и Индустрију мотора у Раковици. Пролазимо кроз халу, ту је и Лека Ранковић, и одједном неко викне: 'Ћопо!' Видим у првом реду металског радника Ивана Стамболића који истовремено студира право, а иза њега тај који се поново продере: 'Ћопо, мамицу ти јебем!' Препознам мог друга са пруге Брчко-Бановићи, неког Душетића, увучем главу и продужим даље. А он се још једном продере: 'Шта је, шта се пуваш!' После ме Лека пита јел мене звао онај радник. Јесте, шта да кажем. Надимак Ћопа сам стекао 1949. када сам на Копаонику први пут стао на скије, поломио бутну кост и после се правио као дa ми је то од Немаца, шатро ћопам из рата.“

Гиле је као председник општине довео свршеног правника Ивана Стамболића за директора Техногаса, који се налазио на Чукарици, а овај је после у Техногас довео Радоја Стефановића и Слободана Милошевића. Остало је историја...

„Слобу је Иван довео из кабинета Бранка Пешића, где га је Бранко запослио на препоруку Слобиног таста, Мириног оца и Дражиног брата Моме Марковића“, сведочио је Гиле.

Много година касније, Гиле ће своју каријеру завршити на Аеродрому као директор, где је дошао 1983. године. Био је реизабран 1987, а када је те године у јесен Иван Стамболић пао у обрачуну са Слободаном Милошевићем, „крене Милошевићев штаб да ме избацује. Зезали смо се годину и по дана, судили смо се, добио сам их на суду, али сам био принуђен да одем“.

Гилетове жене и авантуре

Љубавни живот Гилета Ђурића не подлеже овој причи. Две од његових жена биле су балерине – Вишња Ђорђевић (пре тога удата за глумца Љубу Тадића) и Соња Дивац, мајка Милутинова. Са Миланком Удовички, Замунком која је као млада отишла у Париз, има старијег сина Милоша:

„Жене сам целог живота обожавао, пет пута сам се женио и увек су ме остављале. Једном су ме питали да ли имам дозволу Градског комитета да се женим, а ја сам им казао да ћу је прибавити кад се будем женио следећи пут. Све су ме жене остављале, и биле су у праву. И ја бих на њиховом месту мене оставио. Ко би живео са човеком који пола дана ради, а пола дана проводи са друштвом у Мадери, на картама, са пријатељима? Данас могу само да жалим и да цитирам Диса: 'Зашто срце и ти остарило ниси, кад је тело зашло у године седе.' Као што је Бранко Пешић једном, на питање шта мисли о Лепој Брени, рекао: 'Касно се појавила.'“

У обиљу његових интересовања, памти се и једна веома занимљива авантура. Од 2. до 20. августа 1978. године, на бродићу званом ДЕДА, дужине 10,5 и ширине 2,9 метара, спуштали су се низ Дунав од Регенсбурга до Београда њих шесторица: Драгиша Ђурић (1931), правник, директор Дирекције за јавне гараже, чија је дужност на броду била: путник, играч преферанса и аниматор; Божидар Пајевић (1942), Земунац, шофер и дунавски алас, који је на броду био капетан, крманош и стројовођа; Божидар Влајић (1930), лекар, педијатар, директор Института за мајку и дете, на броду набављач и благајник; Миљенко Зрелец (1936), правник, председник Извршног савета Скупштине Београда, на броду путник-играч преферанса; Симеун Константиновић (1923), Земунац, угоститељ, управник Клуба градске Скупштине, на броду путник, играч преферанса и тема за Ш/К (шала и комика); Јован Катанић (1928), грађевински инжењер, доцент Грађевинског факултета, на броду кувар и ћата за бродске књиге и дневник.

Јоца Катанић је водио дневник по данима, сликао свих 16 градова у које су пристајали, све путнике у разним ситуацијама, и све то укоричио у самиздат под насловом Траг на води.

О Радету Константиновићу и Душку Радовићу

Гиле је био идеалиста и комуниста, човек који је у Клуб књижевника доводио Урсулу Андрес, а на Брионе водио Софију Лорен да би се дружила са Титом, зафркант који је правио зврчке и коме су их правили. Љуба Тадић је говорио: „Мене је жена оставила због Гилета који је даса, а њега због неког гуланфера, тако да сам ја боље прошао.“

Жена је била балерина Вишња Ђорђевић, а гуланфер песник Милан Комненић.

Даса је признавао да није био никаква цвећка ни чистунац: „Али памтим истински велике људе и политичаре у односу на које сам био клинац и од којих сам свашта научио. Ови данашњи... Боље да не причам“, говорио је двехиљдитих. „Ово време више није моје време. Гледам и чудим се, питам се да ли је то могуће. Налазим се са дивним и умним Радетом Константиновићем на Каленићевој пијаци коју зовемо Клињанкур, по чувеној париској бувљој пијаци. А ми смо у складу са тим – клињанкурци...“

Тако ми је говорио пре него га је напустио драги пријатељ: Радомир Константиновић је преминуо 2011. године, у истом месецу у којем ће 2015. отићи у брда и Гиле Ђурић. Објашњавао ми је да му је теже било да савлада Филозофију паланке него изградња пруге Брчко-Бановићи. Волео је Радомирову Декартову смрт, као споменик оцу Михајлу, а Бекет пријатељ као споменик покојној жени Каћи.

Ишли су једном приликом заједно на меч боксерских шампиона, јер је Раде волео бокс, чак је као дечак помало и тренирао, а Гиле је, у свом маниру, чувеним боксерима Тадији Качару, Жики Јелисијевићу и Јовану Џакули представио Радета као шампиона Србије у лакој категорији за време окупације. Аутор Филозофије паланке је са задовољством прихватио новостечену титулу и озбиљно одговарао на питања радозналих боксера о правилима и боксерској опреми од пре шест деценија!

О синовима

„Богати се хвале воловима, а сиромашни синовима“, говорио је Гиле када је хтео да прича о синовима Милошу и Милутину. Био је поносан на њих, на њихове породичне животе и пословне успехе, а посебно на чињеницу да су њих двојица као полубраћа целог живота веома блиски. И на све то говорили су по пет-шест страних језика, што је Гилета неописиво фасцинирало.

Милошу (1968) је име дао Добрица Ћосић. Он је са мајком Миланком Удовички одрастао у Паризу, од 2000. године живи у Мајамију, ожењен је Норвежанком, имају троје деце, и води своју успешну фирму.

Милутин (1978) је добио име по свом деди, оцу своје мајке Соње Дивац, балерине. У Паризу је завршио средњу школу и факултет за менаџмент и економију, кратко је радио у Француској, а онда је 2005. отишао у Москву где је више од шест година био комерцијални директор француске фирме Л'Ореал. Потом је пет-шест година радио у Шпанији, оженио се Катарином, ћерком виолинисте Јована Колунџије и балерине Душке Драгичевић, с којом има сина Марка. Живе у Београду, где Милутин има своју фирму, заправо породичну, јер и супруга помаже, како каже. Данас ми с љубављу и огромним разумевањем прича о оцу на кога личи:

Остаје питање које се намеће с почетка овог текста: откуд строгом човеку, песнику Душку Радовићу она нежност спрам Гилетa ? Драгиша Ђурић је у разговору са Петром Лазићем (књига Нема малих улога) објаснио:

„Душко је за мене био Бог Београда. Његов отац, као и мој, био је железничар... Као и отац Рајка Митића. Душко и ја смо се миц по миц спријатељили. Почело је од фудбалског игралишта, где смо били на различитим странама. Он је био партизановац, ја звездаш. Али дружили смо се. Његова банка је била близу моје канцеларије и често би свратио код мене. Попијемо кафу и успут се испричамо. Док је седео, стално је слушао како телефонирам и помажем неким људима. Ваљда га је то подстакло да напише то што је за мене најлепши орден који сам у животу добио.“