Европска забрана руских енергената и Србија у новој гасној једначини: Гас, лажи и видео-траке

„Србија се налази у веома тешкој и готово безизлазној ситуацији.“ Овим речима је нацрт одлуке Савета Европске уније о забрани увоза руског гаса пре два дана прокоментарисала министарска енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић. „Ово је катастрофа“, рекли су истог дана и председница Скупштине Ана Брнабић и министар финансија Синиша Мали. „Да не објашњавам, хиљаду проблема“, додао је председник Александар Вучић из Будимпеште.

Онда је у уторак увече, у 19:23, Марта Кос, европска комесарка за проширење, за телевизију Н1 рекла да ЕУ не одсеца снабдевање гаса Србији: „То је лаж, оно што смо се договорили јесте да ће државе чланице морати да иступе из споразума о снабдевању са Русијом, али се нигде не наводи да неће моћи да раде транзит трећим земљама, укључујући и Србији“.

Где је истина између ова два гасна сценарија која чекају Србију?

Шта пише у нацрту Уредбе ЕУ

Жељко Марковић из Савеза енергетичара за емисију Око је у уторак, у 18:30, рекао како у објављеном нацрту уредбе Савета ЕУ „децидно нигде не пише да ће се трећим земљама приликом транзита гаса кроз ЕУ обуставити транспорт“.

Наиме, у члану 20. нацрта Уредбе наводи се следеће: „Сваки гас који је пре увоза у ЕУ извезен из Руске Федерације, било директним извозом из Русије у ЕУ или индиректним извозом преко треће земље, требало би, осим у случају транзита, да подлеже забрани.“

Земље Европске уније, а у нашем случају то су Мађарска и Бугарска, из којих у Србију долази руски гас, за нас су транзитне земље. „Гас стиже Турским током до Бугарске, а из Бугарске долази у Србију“, објаснио је Жељко Марковић. „Бугарска је у овом случају за ЕУ транзитна земља кроз коју долази гас за Србију. И овде лепо пише 'осим транзита'. Уредба се односи на чланице ЕУ, не односи се на Србију.“

Дакле, формално-правно за нас ова Уредба, ако се усвоји, неће важити.

Значи ли то да Србија нема никаквог разлога за бригу?

Ипак...

Не значи. Како сада ствари стоје, нема разлога за панику, али нема ни много разлога за оптимизам. Ево и зашто: бугарски премијер Росен Жељазков је почетком октобра за бугарску новинску агенцију БТА рекао да ће Бугарска 2026. године обуставити транзит руског гаса за краткорочне уговоре, као део плана ЕУ да потпуно прекине увоз руског гаса.

Други, чини се већи проблем, јесте што Србија нема дугорочни споразум о снабдевању гаса са Руском Федерацијом. Актуелни истиче крајем овог месеца, а оно што је могло да се чује од председника Александра Вучића пре десетак дана јесте да је Душан Бајатовић, директор Србијагаса, из Москве јавио да ћемо продужетак уговора добити само до краја године.

Очекивало се да ће Србија добити нови дугорочни споразум о снабдевању гаса с Русијом, међутим, Душан Бајатовић из Москве се још није вратио. Питање је какве ће вести на крају донети.

Нацрт Уредбе Савета ЕУ предвиђа забрану увоза за земље чланице од 1. јануара 2026. године, али оставља простор оним земљама које имају склопљене дугорочне и краткорочне уговоре.

Тако се у документу наводи да ће се за краткорочне уговоре, потписане пре 17. јуна 2025. године забрана примењивати тек од 17. јуна 2026. За дугорочне уговоре потписане пре тог датума (17. јуна 2025) забрана важи од 1. јануара 2028. године. Тај датум остављен је као крајњи рок за доток руског гаса у Европу.

На први поглед чини се да је Србија у некој врсти вакуума, јер наш нови уговор са Руском Федерацијом још није потписан – ни дугорочни, ни краткорочни. Међутим, Жељко Марковић за Око објашњава да ови датуми не важе за Србију и треће земље ван ЕУ, већ само за земље чланице Уније.

Додатни проблем који се отвара јесте то што ће у наредне три године Европа трајно истиснути руски гас са тржишта ЕУ. Како то сликовито кажу званичници ЕУ, циљ је да од 1. јануара 2028. у Европској унији не буде ни молекул руског гаса. А у Србију руски гас стиже преко две чланице Уније: Бугарске и Мађарске.

Други извори гаса за Србију

Како сада ствари стоје, без руског гаса Србија нема довољне количине за све потребе наше привреде. Према енергетском билансу за 2025. годину, нама треба три милијарде кубика гаса годишње. Од тога десетину произведемо сами, 90 одсто увеземо. Према енергетском билансу, из увоза ове године треба да стигне 2,8 милијарди кубних метара гаса.

Ако руски гас оставимо по страни, колико гаса из других извора имамо на располагању?

Преко Бугарске, гасним интерконектором, гас у нашу земљу може да дође из других извора. Раша Којчић, некадашњи помоћник министра енергетике за нафту и гас, каже за Око да ако 1. јануара 2026. дође до прекида испоруке руског гаса, остаје нам интерконекција са Бугарском преко које стиже природни гас из Азербејџана.

О коликим количинама је реч такође се види из енергетског биланса. У новембру 2023. године потписан је уговор између „Србијагаса“ и компаније „Сокар“, којим је предвиђена испорука минимално 365 милиона кубика азербејџанског природног гаса годишње. Уговор са компанијом „Сокар“ је продужен и на 2025. годину, а закључен је и још један, „зимски“ уговор, и то за количине од око 151 милиона кубика. Што је 516 милиона кубика.

Преко исте интерконекције може укупно да стигне 1,8 милијарди кубика, толики су транспортни капацитети, али ми за сада немамо уговоре и резервисане количине за толико гаса. Оно што имамо јесте резервисани капацитет из ЛНГ терминала у Александрополису у Грчкој од 300 милиона кубика годишње. Укупно, са уговорима за азербејџански гас, то је нешто мало више од око 800 милиона кубика.

„Ми бисмо могли, реално, да купимо гас од трејдера и да допремимо преко Бугарске још неку извесну количину из Александрополиса, или од неког добављача из правца Турске, из Трансанадолијског гасовода“, рекао је Раша Којчић у емисији Око.

Друга приступна тачка за гас је Хоргош, преко које у Србију стиже руски гас. Међутим, Којчић каже да преко Мађарске, која је чвориште, може да дође гас и из других извора, пошто је она повезана и са БРУА гасоводом (Бугарска, Румунија, Мађарска, Аустрија), али и са ЛНГ терминалном на Крку у Хрватској. „Тако да постоји могућност да се одређена количина надомести“, сматра Којчић.

О којој количини је реч за сада није познато, али оно што нам тренутно стоји на располагању, и за шта имамо уговоре, не покрива ни трећину неопходних годишњих потреба.

Европа и руски гас

Није добра вест ни да Европска унија неће увозити руски гас чак и ако Русија потпише мировни споразум са Украјином. То је изјавио европски комесар за енергетику Дан Јоргенсен у Луксембургу након састанка министара енергетике ЕУ. „Споразум, који су министри постигли, јесте историјски у смислу да ће значити да чак и након закључења мировног споразума, што се свакако надамо да ће се догодити пре или касније, нећемо наставити да увозимо руске енергетске ресурсе“, рекао је он.

Бојан Станић, заменик директора Сектора за статистику и стратешке анализе Привредне коморе Србије, каже да то говори да је намера ЕУ да се одрекне руских енергената трајна. Разлог за оптимизам, ипак, он види у томе да цена гаса на тржишту, упркос овој одлуци, није порасла. „Такође, ниједна земља у Европи није остала без горива и гаса. По ком систему би Србија онда остала без гаса?“, пита се Станић.

Пре него што је почео рат у Украјини, у ЕУ је годишње стизало 155 милијарди кубика руског гаса. Ове године, како се очекује, стићи ће 38 милијарди кубика, што је чак четири пута мање него пре рата.

У нацрту Уредбе ЕУ наводи се и да је Русија од гаса зарадила 15 милијарди евра, да те приходе може да користи за финансирање рата у Украјини, те да те токове капитала зато треба прекинути.

Удео руског гаса у укупним годишњим потребама ЕУ сада чини између 7 и 17 одсто, у зависности од тога да ли је реч о природном или течном гасу. Највећи снабдевач Европе гасом сада је Норвешка, одакле долази чак 50 одсто количина када је реч о природном гасу, а када је реч о течном, такозваном ЛНГ-у, највећи снабдевач Европе је Америка (57,7%).

„Квалификована већина“ наспрам Мађарске и Словачке

Постоји ли шанса, ипак, да Европски парламент ову Уредбу на крају не усвоји?

Судећи према ономе што пише Надежда Кокотовић из Бриселског енергетског клуба за портал Енергија Балкана – не постоји. У Европском парламенту неће бити изненађења: још у јулу је ова институција изразила подршку овом предлогу са 459 гласова за, 170 против и 30 уздржаних.

„Уредбе које спадају под правила унутрашњег тржишта и обухватају области животне средине, енергетике, унутрашњег тржишта и томе слично, могу се у Савету усвојити квалификованом већином (QVM, Qualified Majority Voting), уз обавезну потврду Европског парламента. Да би се уредба усвојила по QMV-у, морају бити испуњена два услова: најмање 55% држава чланица (тренутно 15 од 27) мора гласати за, с тим да те државе морају представљати најмање 65% укупног становништва ЕУ. Блокирајућа мањина мора да се састоји од најмање четири државе које представљају више од 35% становништва ЕУ“, пише Надежда Кокотовић.

Већ је јасно ко ће бити део те мањине. То су Словачка и Мађарска, које су још високо зависне од руских енергената. Мађарска, на пример, има с Русијом дугорочни уговор за гас до 2036. године. „Ово је велики скандал, ово није мера већ санкција. Морамо размотрити неке правне кораке, јер ово је јасно кршење уговора Европске уније“, рекао је о нацрту Уредбе ЕУ министар спољних послова Мађарске Петер Сијарто.

Међутим, Надежда Кокотовић пише да Мађарска и Словачка, најгласнији противници ове уредбе, заједно чине само 3,3% становништва ЕУ. „Оне нису у стању да прегласају велике земље, нити могу блокирају Уредбу, те се из тога може јасно видети намера већине у све три институције ЕУ да грубо наметну ову одлуку мањини“, каже она.

НИС под санкцијама

Оно што енергетску ситуацију у Србији додатно  компликује јесте случај НИС-а, који је под америчким санкцијама, а за који се још не види решење. Јер, како то каже Раша Којчић, рафинерија у Панчеву је срце српског електроенергетског система, а НИС, са мрежом добављача и 13.205 запослених, који буџет пуни са 10 одсто и у БДП-у учествује са 4 одсто, кључна је артерија српске привреде.

Од када су Сједињене Америчке Државе ставиле НИС на листу санкционисаних компанија, он за САД практично тренутно не постоји на привредној мапи Србије. 

Судећи према ономе што је за Вечерње новости 16. октобра изјавио руски амбасадор Александар Боцан-Харченко, руски власник НИС-а је у овим околностима фокус ставио на снабдевеност тржишта, а не на продају дела акција. „У сталном смо контакту са руководством НИС-а, они су припремили све што је неопходно да, што је сада најважније, не дође до поремећаја, несташица или напетости на тржишту“, рекао је он.

Додао је и да је кључно како ће компанија да преживи ову ситуацију, а да остане у оквирима уговора из 2008. године о сарадњи у области нафтне и гасне привреде између влада Русије и Србије. „Ниједна страна, и ту постоји потпуно разумевање, не жели и неће да крши тај уговор, што ми узајамно поштујемо“, каже Боцан-Харченко.

Да притом мисли на национализацију НИС-а, види се када на директно питање о томе одговара следећим речима: „Уколико би одговор на увођење нелегитимних санкција био мењање удела власништва у компанији без узајамне сагласности, или да неко нешто одузима, то би било у супротности са досадашњим уговорима.“

И ту се опет прича о НИС-у враћа на причу о гасу. У том случају, смањују се шансе да Србија добије дугорочни уговор за гас.

Уз то, Србији тренутно прети и опасност од секундарних санкција ОFAC-а, Канцеларије за контролу имовине у иностранству Министарства финансија САД-a. Под секундарне санкције могу да потпадну сви они „ентитети који нису из САД-a, а који се баве одређеним врстама трансакција, почевши од датума издавања санкција“. Како је рекао председник Александар Вучић, Народна банка Србије већ је добила упозорење за платну „дина“ картицу. Јер, на НИС-овим пумпама гориво још може да се плати том картицом.

ОFAC редовно проширује листу санкционисаних грађана и компанија. Само да приликом следећег проширења листе, после НИС-а још нека компанија или банка из Србије не заврши на истом списку.

И на све ово, у Мађарској и Румунији пре два дана у две рафинерије дошло је до експлозије и пожара: најпре у рафинерији „Петротел-Лукоил” у Румунији, а онда, неколико сати касније, и у МОЛ-овој рафинерији у Сажаломбати, недалеко од Будимпеште.

Узроци ових експлозија још нису познати, али оно што се зна јесте да постројење у Сажаломбати чини 40 одсто укупног капацитета прераде ове велике МОЛ-ове, тзв. Дунавске рафинерије, а управо би ова мађарска компанија требало у наредном периоду да извезе више нафте у Србију.

Рекао би човек, савршена олуја.