Научни скуп у САНУ о српској економији: О идолима младих и Јовани Јеремић као детерминанти привредног раста

Контроверзна водитељка Телевизије Пинк Јована Јеремић и БДП не иду у исту реченицу, али изгледа да могу да иду у исту рачуницу. И то у рачуницу о привредном расту. Какве везе Јована Јеремић на националној фреквенцији има са националним рачунима земље, а посебно са бруто домаћим производом, односно свим оним што српска привреда и грађани створе за годину дана? И како и зашто је завршила у једној презентацији на научном скупу „Економија – привредни развој Србије и његове детерминанте“, одржаном 5. децембра у Српској академији наука и уметности (САНУ), и то презентацији Ивана Остојића, некадашњег партнера у Мекинсију који је данас извршни директор велике регионалне компаније Infobip? И како Јована Јеремић детерминише наш привредни раст?

Али, кренимо редом.

Зашто је привредни раст важан и шта га одређује

На научном скупу у САНУ дебатовало се о томе шта се у нашој економији променило током протеклих век и по, колико смо се приближили развијеним европским земљама, зашто је привредни раст важан и шта га одређује. Било је речи и о томе колико на економски раст земље утичу фактори попут географског положаја, историје, климе или културе.

Судећи по ономе што је одмах на почетку ове конференције рекао Милојко Арсић, професор Економског факултета и од недавно придружени члан САНУ, ови фактори у значајној мери одређују зашто су неке земље у групи развијених, а неке у групи неразвијених. „Привредни раст је централна тема економске науке, пре свега јер је ниво развијености једне земље најважнија компонента друштвеног благостања“, објашњава Арсић зашто се економисти темом БДП-а баве још од настанка економске науке.

„Ако посматрамо економски раст Србије у дугом року, у периоду од 150 година, видећемо да је Србија 1870. године била на нивоу 30% немачког дохотка. Од те године до Првог светског раста наша економија брзо напредује, али напредују и развијене економије, које такође имају брзи раст. Након Другог светског рата, Србија је имала највећи напредак међу социјалистичким земљама, што значи да је наш модел раста тада имао и неке елементе тржишне привреде. Тако почетак деведесетих година прошлог века Србија дочекује са нивоом дохотка који је и даље на 30% Немачке, али смо у односу на регион значајно поправили своју позицију. Током периода деведесетих догодио се економски слом, где смо ми значајно погоршали своју позицију“, рекао је професор Арсић, али и додао да смо са сустизањем развијених економија после 2000. године и даље далеко од Немачке.

Тренутно смо на 40% немачког дохотка, и зато је Арсић поставио питање шта је то у нашем привредном расту што нас и даље држи на сличној позицији када је реч о ономе што економисти стручно зову конвергенција, а заправо значи сустизање – по стандарду и по расту.

Географски фактори значајно утичу на привредни раст и ту су од пресудног значаја саобраћајна изолованост, клима, рудна богатства, расположивост пољопривредног земљишта, ризик од заразних болести, а професор Арсић наш географски положај описује као „углавном повољан, иако немамо излаз на море“.

И клима је повољна, ризик од заразних болести није нарочито висок, слично је и са рудним богатством, додаје он. „Да је тако сведочи и чињеница да су управо на нашим просторима настале прве културе“, примећује Арсић.

У будућности клима може бити ограничавајући фактор нашег раста, јер ће доћи до пораста температуре. „Раст температура ће бити изнадпросечан, што захтева мере ублажавања ефекта климатских промена на привреду, енергетику, туризам“, рекао је Арсић. Јасно је да те мере подразумевају инвестиције и додатна улагања како би се ублажио негативан ефекат климатских промена. „Ипак, промена температуре утицаће на промену структуре привреде, не и на стопу раста“, закључује он.

Нема раста без мира и културе

И ту долазимо до историјског наслеђа које јесте било ограничавајући фактор нашег раста. Оно подразумева утицај ратова и катастрофа на развој привреде.

Када се погледа период који је током 20. века Србија провела под ратом и санкцијама, онда смо ту на првом месту у Европи. „Чак трећину 20. века били смо у ратовима или под санкцијама. По том показатељу смо испред Грчке. Дуготрајни период без рата и санкција је веома важан за раст“, рекао је Милојко Арсић.

Такође, наша историја државности је релативно кратка, каже он. Шта то значи? Што је нека земља дуже имала државу, то боље по привредни раст. „А током последњих 500 година ми смо државу имали 150 година“, објашњава професор Арсић.

И култура је, посматрано у дугом временском периоду, важна за привредни раст, а економисти под културом подразумевају и поштовање прописа, обичаја, образовање, развијеност институција. У поређењу са развијеним земљама, Србија има највиши степен колективизма, што значи да су везе са породицом и завичајем јаке, али и да се више поштују обичаји него закони, додаје Арсић. Истовремено, код нас се у односу на развијене економије има мање поверења у демократију. Професор Арсић додаје да је у нашој култури да више верујемо у државу, него у тржиште.

Још један важан фактор привредног раста су институције, и само Кина и далекоисточне земље ту показују нека одступања, наводи професор Арсић, додајући да се наши прописи и институције од 2001. године усклађују са Европском унијом, али да су закони врло често пресликавани без уважавања специфичности Србије, као и да често нису доследно примењивани.

„Развојем институција и доследном применом прописа моћи ћемо да утичемо и на културу, на формирање нових обичаја. Али је за сустизање развијених економија потребан дужи период без ратова, али и инвестиције у образовање“, сматра он.

И ту долазимо до презентације Ивана Остојића, који је на упоредним графиконима показао како су наша улагања у истраживање и развој ниска и износе свега 0,98% БДП-а, док су, на пример, у суседној Хрватској 1,43%. Мање улажемо и у образовање (3,3% БДП-а у Србији наспрам 4,3% у Бугарској и 5,2% у Хрватској). „Имамо и мањи број истраживача на милион становника. У Србији их је 2.034, у Бугарској 2.552, а у Хрватској 2.704“, наводи Остојић.

Међутим, када је реч о дипломама, Србија је у повољнијем положају. Има више инжењера и научника од Хрватске (27,7%) и Бугарске (20,37%) – код нас проценат оних са дипломама достиже 29,82%. Али, наша земља заостаје када је реч о економским слободама, интегритету владе, ефикасности правног система и заштите права приватне својине.

Замка средње развијености

Академик Павле Петровић поставио је питање може ли нашој земљи да се догоди да упадне у замку средње развијености. Неколико је разлога за то.

„Земље централне и источе Европе (ЦИЕ) ушле су у групе земаља са високим дохотком, Србија није успела да у последњих 20 година смањи растојање. На нивоу смо 60% дохотка земаља ЦИЕ, док су Румунија и Бугарска на 90%. Код нас у привреди доминирају традиционални сектори као што су грађевинарство, пољопривреда, рударство или производња гума. Насупрот томе, у земљама ЦИЕ доминирају напредни и високо продуктивни сектори. Истина је да је Србија у последњих 5 година подигла стопу привредног раста. У просеку расте 4% годишње, док земље ЦИЕ расту 3%. Међутим, кад нас су извори раста повећање капитала, односно раст инвестиција, који прати раст запослености, а у мањој мери технички прогрес. У земљама ЦИЕ раст је заснован на техничком прогресу који је мотор развоја, а запосленост је престала да расте. Што значи да привредни раст у Србији покреће квантитет, а не квалитет“, оцењује Павле Петровић.

Павле Петровић, међутим, упозорава да се наш актуелни модел раста заснован на расту инвестиција и запослености исцрпљује, да су демографска кретања неповољна, што доводи до смањења резервоара радне снаге.

„Дошло је до снажног смањења стопе незапослености. У Србији је она 8%, у земљама ЦИЕ око 5%. То значи да ће све мање бити расположиве јефтине радне снаге да би могла да подупире раст и да се он више не може ослањати на увећање запослености. За 3 до 4 године Србија више неће моћи да буде земља јефтине радне снаге. Нагли раст плата у Србији је последица тога. Јединични трошкови рада у Србији расту. Од 2013. до 2022. смо имали конкурентску предност и то је привлачило стране директне инвестиције, које су биле мотор тог раста. Међутим, током 2023. и 2024. смањена понуда радне снаге утицала је на раст плата, па се трошкови рада у Србији изједначавају са земљама ЦИЕ“, објашњава Павле Петровић.

Он додаје да су управо велике стране инвестиције донеле трећину тог раста инвестиција Србији током протеклих пет година, а да су преостале две трећине раста донеле велике државне инвестиције. 

„Домаћа привреда није учествовала у расту инвестиција. То већ представља структурну деформацију. Да ли је овакав привредни раст одржив, ако су јавне инвестиције достигле плафон и већ су на 7,5% дохотка земље? Други канал преко кога државне инвестиције делују је понуда, јер кад имате нове инфраструктурне пројекте ствара се амбијент за раст и приватне инвестиције убрзано расту. Тешко да може да се понови ефекат од 2015. до 2019. када су грађени основни путни и железнички правци који су имали велики ефекат на раст. Сада са улагањем у аутопутеве, Експо и национални стадион тешко да може да се понови исти ефекат на раст. Можда би ефекат био већи да се раде локални путеви, канализација, улаже у заштиту животне средине, у просвету. Нисам сигуран колико је добро и то што се због ових пројеката одлаже изградња метроа“, пита се Павле Петровић.

Он примећује да ИТ сектор у Србији расте брже, али да је више усмерен на услуге него на стварање нових производа. То потврђује и Иван Остојић, менаџер компаније која остварује две милијарде долара прохода, запошљава 3.000 људи и има раст од 20%. Инфраструктура је, оцењује Остојић, довољно добра, али је за развој вештачке интелигенције важан показатељ и производња електричне енергије, а ту је Србија у средини – између Бугарске и Хрватске. 

„Србија има свега 2,6% високотехнолошког извоза у укупном извозу, Хрватска 4,2%, а Бугарска 4,6%“, рекао је Иван Остојић и додао да су за већи привредни раст важне инвестиције у науку, образовање, истраживање и развој.

А када је реч о утицају културе на привредни раст, ту се враћамо на Јовану Јеремић. Иван Остојић је у својој презентацији приказао резултате једног истраживања које показује ко су идоли младима у Србији. Трећина испитаника одговорила је да су то људи из света шоу бизниса. Само 0,8% њих одговорило је да су њихови идоли научници. На списку идола није било ниједног привредника из Србије. „У Америци, на пример, сви знају за Илона Маска“, рекао је Остојић.

Током презентације поставио је питање колико је култура подстицајна за развој предузетништва и на презентацији имао слику Јоване Јеремић из студија Телевизије Пинк, која је идол младима из света шоу бизниса, и насловну страну најутицајнијих дневних новина у Србији, „Информера“.

О својим идолима, Иван Остојић није говорио. Када је последњи пут из Цириха, одакле управља великом регионалном компанијом, дошао у Београд и био гост у емисији ОКО на РТС-у (која је, узгред, била гледанија од Јутарњег програма Јоване Јеремић) дошао је у црном сакоу и мајици са ликом Николе Тесле.