Свет без новца у 99-постотној Утопији: Свако према способностима, свакоме према потребама štampaj

Мој добар пријатељ и коаутор Лејф Венар, у свом првом твиту на мрежи, упитао је следеће: „Пријатељи, ево једног утопијског питања. Замислите најбољи могући свет, али тако да људска природа остане непромењена. Да ли у том свету постоји новац?“ Пошто синоћ нисам могао да спавам, одлучио сам да мало размислим о томе.

Почнимо од новца. Која је његова основна функција? Да координише планове појединаца и компанија и да усмерава ресурсе у „правом“ смеру. Када одем у „Старбакс“ да купим кафу и имам новац да је платим, знам да ће постојати особа спремна да ми ту кафу скува, као и компаније које испоручују зрна кафе, и сви они очекују да ће од мене за свој рад добити новац. Тако новац омогућава да своје планове ускладимо – почев од узгајивача кафе па све до крајњег потрошача.

Али ако у Утопији новца нема, ко ће онда обављати ту координацију? Пре него што одговоримо на то питање, вратимо се корак уназад и погледајмо шта је то уопште Утопија. Послужићу се Марксовом дефиницијом из „Критике Готског програма“: комунизам је стање у коме „кад са свестраним развитком појединаца порасту и производне снаге и кад сви извори друштвеног богатства потеку обилније – тек тада ће бити могуће сасвим прекорачити уски буржоаски правни хоризонт и друштво ће моћи на својој застави написати: ‘Свако према својим способностима, свакоме према његовим потребама!’“ Утопија је, дакле, стање у коме добра и услуге постоје у неограниченом изобиљу, у коме нема оскудице, и у коме свако може узети онолико колико жели.

Неки ће ме овде одмах прекинути и рећи: то се никада неће догодити. Али не треба журити с таквим закључком. Погледајмо само шта се дешава када уђем у локални „Старбакс“: већ ту, на неки начин, закорачујем на „обалу Утопије“. Тамо могу бесплатно добити неограничене количине воде, коцкица леда, чаша за воду, папирних салвета, меда или млека. Све је изложено тако да муштерије – па чак и они који нису муштерије већ само сврате – могу узимати колико желе.

Постоје и друга добра која су током наших живота готово ушла у рог изобиља: вода, струја. Када треба да напуним лаптоп, могу рачунати на бесплатну струју у готово свакој продавници, возу или на аеродрому. Ту су и музеји или концерти на отвореном у којима људи уживају бесплатно, мада је ту ситуација нешто другачија јер их је неко други платио. Али помињем их овде јер ће нам касније послужити као пример.

Дакле, чини ми се да већ сада постоји ограничен, али растући број добара и услуга чији је гранични трошак производње толико низак да су практично бесплатни. (Просечан трошак производње није нула, али из угла појединачног потрошача та добра делују као да јесу бесплатна.) Погледајмо сада понашање људи. Да ли људи улазе у „Старбакс“ и пуне џепове бесплатним салветама или грабе коцкице леда? Не. Да ли сваког дана иду на бесплатне концерте на отвореном и туку се за место? Не. Када знате да ће таква добра бити обилна и бесплатна, не правите неразумне залихе нити се отимате за њих. Знате да ће бити ту када вам затребају.

До сада смо, чини ми се, дошли до два важна закључка: постоје добра која спадају у категорију „утопијских добара“, а понашање људи према тим добрима не укључује гомилање, бесмислено уништавање или расипништво.

Можемо ли замислити да ће, с економским напретком, све више добара постепено постајати „утопијска добра“? Мислим да можемо. Пре четрдесет или педесет година, рецимо, морали сте да платите чак и најмањи комад папира или папирну салвету, док их данас добијате бесплатно. (И даље постоји разлика између Америке и Европе: у европским „Старбаксима“ теже је доћи до бесплатних салвета.) Некада сте чак и чашу воде у гостионици поред прашњавог друма морали да платите. Данас више не.

Можда ће једног дана бити сасвим нормално да уђемо у „Старбакс“ и добијемо колико год кафе пожелимо бесплатно, уз прећутно очекивање да ћемо купити неки други, нови и помодни производ. А када се то догоди, кафа ће се придружити папирним салветама и коцкицама леда на списку наших „утопијских добара“. Тај списак ће се, дакле, временом ширити.

Замислимо сада да ту линију развоја продужимо много година унапред и претпоставимо да велики број добара која данас користимо временом постане „утопијски“. Али ко ће их производити? Зар људи неће морати да добијају некакве купоне налик новцу, који показују колико су сати радили и који им онда дају право на добра и услуге?

Међутим, то нема много смисла, јер ће сва добра, у било којој количини, бити доступна свима бесплатно, па ћете, имали купон или не, моћи да узмете колико желите. То онда значи да рад мора постати потпуно добровољан и слободан, без икакве „плате“. Ни то није немогуће замислити. Овај блог, рецимо, пишем бесплатно. Наравно, надам се да ћу тиме побољшати своју репутацију (или је потпуно упропастити), али за ово писање нећу добити ниједно конкретно добро нити услугу. И ви ово читате зато што вас занима, а не због новца.

Многе активности могу се обављати бесплатно, једноставно зато што људи уживају у њима. Многе друге, досадне, монотоне или тешке послове које данас раде људи преузеће роботи. Управљање роботима захтеваће минималан рад – можда само писање софтверског кода који им говори како да извршавају одређене задатке. Уверен сам да ће се хиљаде паметних младих људи надметати да то раде бесплатно.

Када одем у ресторан, ко ће ми припремити храну или ме услужити? Делом роботи, а делом људи који једноставно воле да буду кувари или уживају у томе да пруже добру услугу. У ствари, квалитет неких добара и услуга могао би чак бити и већи него данас, управо зато што људи боље раде оно што воле него оно што раде само зато што су за то плаћени.

Али ту, чини ми се, наилазимо на први проблем. Увек ће постојати бољи и лошији ресторани, једноставно зато што кувари неће бити подједнако добри. Међутим, пошто ће цена у сваком ресторану бити иста – нула – неће постојати никакав механизам који би распоређивао госте између бољих и лошијих ресторана, осим редова чекања. Тако ће се појављивати несташице одређених добара и услуга. А те несташице ће се, као у централизованој планској економији, „решавати“ – чекањем у реду. 

Други проблем јавља се на нивоу послова. Можда бисмо 90 одсто послова могли да препустимо роботима, још 9 одсто људима који једноставно воле да раде те послове, али ће увек постојати онај преостали један проценат – тешки послови, послови који се обављају у непријатним условима и које није могуће механизовати – за које ће бити веома тешко наћи људе.

Зато ћемо онима који такве послове обављају ипак морати нешто да понудимо; мораћемо некако да их мотивишемо да раде. Али како их привући ако је све ионако бесплатно? Тако би се новац, под видом некаквих посебних купона, поново појавио. Можда бисмо тим савременим стахановцима могли да дајемо купоне који би им омогућавали да прескоче ред у ресторанима. Можда нешто друго. Али шта год да смислимо, механизам расподеле – који је суштински повезан с новцем – вратио би се бар у том делу система.

На крају, ту је и питање технолошког напретка. Ако бисмо претпоставили да је технолошки развој стао, онда би идеја утопије без новца, бар у теорији, била готово замислива. Али ако се технолошки напредак настави, ако људи наставе да из радозналости – а не због материјалне користи – измишљају нове ствари, онда ће та нова добра, која су у почетку увек оскудна, морати некако да се распоређују. А да би се распоређивала, биће нам потребан новац или нешто налик новцу.

 У привреди која стагнира, опсег добара која су доступна бесплатно и у неограниченим количинама, као и број послова који се обављају бесплатно, може бити веома велики. Могли бисмо имати утопију од 99 одсто. Али не и потпуну, стопостотну утопију.

У привреди која расте, међутим, утопија постаје много мање достижна. Што брже растемо, то је више „утопијских добара“ и чини се да смо ближи Утопији; али истовремено, што брже растемо, то више стварамо нових добара која су у почетку нужно оскудна, па се тиме од Утопије поново удаљавамо. Управо се у томе, чини ми се, открива суштина економског напретка коју је Лејф Венар својим питањем дотакао: економски напредак нас из дана у дан чини богатијима, али нас оставља подједнако незадовољнима. Јер потпуна срећа могућа је само у стању мировања.

PS. Ово је интегрална верзија мог веб-есеја објављеног у септембру 2015. Недавно ми је, међутим, у разговору с пријатељем Арџуном Џајадевим – који је заједно са Џ. В. Mејсоном управо објавио књигу „Against Money“ – овај текст поново пао на памет, па сам помислио да вреди да га још једном поделим.