Назвати политичара „ђубретом“ је увреда или новинарска критика: Мелони против Савијана

Где престаје критика а где почиње увреда? Да ли ту границу помера количина власти, пратећи једначину: што више власти то више права на јачу и отворенију критику, укључујући и тешке речи? Одговоре на та питања даће парница између Ђорђе Мелони и Матеа Салвинија, са једне стране, и Роберта Савијана са друге. Суђење чији су актери премијер, вицепремијер и писац почело је ове недеље а следеће рочиште је заказано за 15. децембар.  

Подсетимо, пре две године у једној телевизијској емисији Савијано је после приказане трагичне приче о једној мигранткињи која је у метежу спасавања у Медитеранском мору изгубила своје мало дете - спасиоци су успели да га пронађу у мору, али је било касно: плућа малишана су била пуна воде а његово малено тело без живота - назвао Ђорђу Мелони и Матеа Салвинија „ђубрадима" (на италијанском језику је употребио реч „bastardi", буквалан превод би био „копилад", али је на српском веродостојнији превод „ђубрад").

Савијано је употребио тешку квалификацију јер су Мелонијева и Салвини већ десет година симболи и барјактари веома ригидне политике према мигрантима који покушавају да стигну у Италију, односно Европу, преко Медитеранског мора, полазећи са обала Туниса и Либије.  

Наполитански писац већ 20 година носи главу у торби, од 2006. године има и полицијску заштиту, јер је оголио и документовао у доброј мери кривична дела и шеме функционисања камористичких кланова, посебно такозваних Казалеза. Савијано се због свог језика и пера није замерио само челницима организованог криминала у Напуљу већ и лидерима бројних партија, поготово популистичке и суверенистичке деснице. 

У актуелној италијанској влади, поред премијерке Мелони, још двоје министара је тужило Савијана за клевету: вицепремијер Салвини и министар културе Ђенаро Санђулијано, док се Салвини појавио и у поступку Мелонијеве против Савијана као оштећена страна. Лидер Лиге се истакао и иницијативом да укине полицијску заштиту Савијану, када је обављао функцију министра унутрашњих послова.  

У италијанској јавности је процурила прича да би Мелони, која је у међувремену постала премијерка, могла да одустане од тужбе, како би избегла веома негативну рекламу имајући у виду да је Савијано планетарно познати писац и новинар. Прва премијерка у италијанској историји носи баласт „грехова" из младости када је гајила симпатије према фашизму и Мусолинију, а налази се у клинчу са партнерима у Паризу и Берлину због забране искрцавања миграната у италијанским лукама са бродова француских и немачких невладиних организација које спасавају људе у Средоземном мору.  

Мигранти као политичко оружје 

Захваљујући поменутој коинциденцији, парница Мелони-Савијано је добила међународну резонанцу, отварајући нова поглавља у већ бременитим односима најдесније италијанске владе у повести са кључним партнерима у ЕУ. Између осталог и зато што је у западноевропским демократијама готово незамисливо да премијер или председник државе тужи интернационално награђиваног новинара и писца за клевету, или да остане при тужби када преузме функцију шефа владе или државе, као у случају Мелонијеве. 

Питање миграната је веома потентно оружје у изборним кампањама и најкраћа пречица за „билдовање" подршке у бирачком телу. Салвини је са Лигом пре три године достигао популарност од 34 одсто захваљујући затварању италијанских лука за бродове са мигрантима, баш као што сада Браћа Италије Мелонијеве, по појединим испитивањима јавног мњења, први пут пребацују 30 одсто подршке међу Италијанима.

Проблем је што тај ефекат релативно кратко траје. Чим мигрантски таласи престану да буду тема у медијима и свакодневном животу, са њима нестаје и подршка. Салвини је и то искусио на властитој кожи.  

Број миграната-бродоломника које спасу бродови невладиних организација је око десет одсто од укупног броја илегалних миграната који улазе у Италију на годишњем нивоу. Тај податак указује да се ради много више о политичкој манипулацији него алармантном феномену, између осталог  и зато што бродови невладиних организације плове под заставама других чланица ЕУ, углавном Француске, Немачке, Холандије и скандинавских земаља. 

Мигранти су моћно политичко средство јер буде најприземнија осећања код дела грађана и представљају гориво за јачање тврдих десничарских покрета. На једној страни у Европи имамо у просеку стару, богату, ситу, комформистичку популацију оријентисану да брани своје привилегије и срећу да се родила на „правој" страни света, а на другој Африканце и Азијате, младе, сиромашне, гладне и спремне на све само да се докопају „европског сна". За суверенисте и популисте идеални амбијент за скупљање јефтиних поена јер имају дежурног „непријатеља" или „опасност" коју могу да извуку из рукава кадгод им затреба.  

Право на критику

Случај Мелони-Савијано нема само мигрантску кризу као позадину, он представља и лакмус папир у коме правцу има намеру да се креће актуелна владајућа већина у Италији када су у питању слобода изражавања, слобода медија и оно што је со сваког демократског друштва: право на критику.

Примера ради, кривична пријава за клевету коју је Мелонијева поднела против Савијана у Француској и Великој Британији би била одбијена у старту и процес никада не би почео. У Пољској Јарослава Качињског или Мађарској Виктора Орбана овакви процеси су били уобичајена појава док сви медији нису стављени под директну или индиректну контролу.

Наравно, далеко смо од режима у Русији, Кини или Турској где се новинари убијају, затварају, прогањају и где више не постоји ниједан медиј који није под контролом врха власти, али је све очигледнији тренд наметање неке врсте аутоцензуре, односно лимитирања или чак одустајења од права на критику.

Сам Савијано је у интервјуу у истој телевизијској емисији у којој је употребио тешку квалификацију за Мелонијеву и Салвинија објаснио формулу функционисања софистицираног утицаја на новинаре, интелеткуалце, писце, аналитичаре, речју људе који имају и умеју да формулишу критичке ставове:

„Шема коју смо видели у тзв. демократурама функционише на следећи начин: изабере се пар важних личности, који уживају одређени углед, кредибилност и препознатљивост у јавној сфери живота, како би могли да послуже свим осталима као пример. Прво се почне са увијеним претњама, па нападима хејтера на друштвеним мрежама, затим са подметањима и прављењу проблема на послу и у свакодневном животу. Након тог следи изолација, мобинг, губитак посла, прихода и нестанак са јавне сцене. Порука је веома јасна. Ко се усуди да критикује бива изложен јавним прозивкама и вербалним увредама и претњама на друштвеним мрежама. Ако је дотична особа део филмске индустрије, за пројекте у којима учествује нема финансирања; ако је писац, нема издавача који би објавио а камоли платио његове књиге, нема позива за гостовања на телевизијама или манифестацијама, а новине или други медији губе оглашиваче. На тај начин, као у оној кинеској пословици коју је користио Мао Цедунг, казниш једног да би васпитао сто, рашириш страх и стрепњу међу свима који имају критички став јер их он води директно у губитак посла, положаја, статуса, стандарда, видљивости. Тако добијеш новинаре, писце, интелектуалце, редитеље, глумце који сами пазе да не кажу нешто што би могло да има призвук критике и да доведе у питање њихове привилегије, статус или комфор", рекао је Савијано. 

Италијански писац сматра и да је данашњој политичкој класи у демократским земљама много лакше да ограничава слободу критике и слободу медија из простог разлога што телевизије немају гледаност коју су некада имале, а новине су изгубиле више од две трећине читалаца и зависе од оглашивача који су углавном повезани са светом политике. Могућност манипулације преко друштвених мрежа је застрашујућа јер оне, по својој природи, много су погоднији инструмент за пропаганду и ширење лажних вести него информисања и развијања критичког става према власти, без обзира које боје она била.  

Утеривање страха

У италијанској судској пракси постоји феномен који се дефинише као „процес за утеривања страха" (azione temeraria), док је у англосаксонском свету реч о акрониму SLAPP (Strategic Lawsuit Against Public Participation):  сви они који су перципирани као опасност или проблем за разноразне центре моћи повлаче се по судницама где им се загорчава животно и празни банковни рачун. 

Савијано припада малобројној групи новинара која зарађује довољно новца да може себи да дозволи, без већих проблема, учешће у судским процесима са најбољим правним заступницима  (судски трошкови и адвокатски хонорари износе по неколико хиљада евра а у дужим процесима пар десетина хиљада евра), док већина која зарађује од хиљаду до три хиљаде евра месечно не може себи да дозволи тај луксуз.

Иначе, ту имамо парадоксалну ситуацију да на крају много више коштају судски трошкови него изречена санкција. За кривично дело клевете су запрећене новчане казне до 1.032 евра и до годину дана затвора, у који се по правилу не иде јер се све казне затвора на мање од три године, осим у таксативно набројаним случајевима, преиначују у условне казне затвора. 

Није случајно да имамо мало истраживачких новинара а још мање квалитетних. Особе које су предмет новинарских истрага или против чијег рада је уперена оштрица критике, туже новинаре без пардона. Чак и када знају да немају никакве шансе да буде покренут кривични поступак а камоли да изађу као победници из процеса. За њих је пар хиљада евра трошкова за покретање процеса практично ништа, док је за новинаре који су често без икакве заштите то мало богатство.

Наиме, чак и у случају да судија за прелиминарну истрагу одбаци кривичну пријаву или је архивира, тужени мора да плати део судских трошкова и адвоката, а то кошта, у најбољем случају, око две хиљаде евра, осим ако нема пријатеља адвоката који га заступа „pro bono". Па кад седнеш да пишеш следећи текст или правиш прилог за електронски медиј, размислићеш добро да ли да рискираш да завршиш у судници или не. 

Процес против Савијана има много шири значај, а одлука суда ће имати далекосежне последице. Не на Савијана - њему је овај процес само подигао углед и повећао цену хонорара за будуће текстове и књиге - већ на све младе новинаре који су на почетку каријере, који често раде као фриленсери, без уговора, плаћени по тексту или прилогу (медији у Италији већ деценијама примају веома мали број новинара у стални радни однос), који су без икакве заштите, сами против локалних моћника свих боја, од привреде и спорта преко политике до криминала. За Италију ће пресуда бити оријентир да ли је и даље ближа Паризу и Берлину или је кренула путем Будимпеште и Варшаве.