Како наплатити оца

Можда ми и јесу неки рођаци, можда и нису. Презивају се Халиловићи. Три брата. Чини ми се да су добри људи. Љути сиромаси. Сва тројица из једног трбуха изашли, за неколико минута. Мајка их је родила и отишла на други свијет. Поред оца су расли. Имали једну собу и, у авлији, дашчани клозет. 

Браћа Халиловићи оца су гледали као мало воде на длану. Како се који женио, дозидали би, јадом и знојем, још по једну собу. Отац остао у оној старој соби, а три брата, сваки са женом и дјецом, у три дозидане собе. Сиротиња били, сиротиња остали. 

Чудно је то што у њиховим животима бијаше једна краткотрајна радост: избори. Јер тада су наше партије плаћале гласове; десет долара за један глас. А избори, сваке године. То је добро било за Халиловиће, једва су чекали да им дјеца наврше по осамнаест година како би могли наплатити и те гласове. 

Када су активисти неке партије обилазили терен, јасно би рекли народу - десет долара глас. За десет долара може да се купи 10 кила брашна, а то није мало, говорили су активисти народу. 

И свануо изборни дан. 

Отишли браћа Халиловићи на гласање. Повели жене. Добили паре и заокружене листиће, заокружене листиће убацили у кутије, а кад су изашли са бирачког мјеста активистима дали празне листиће, како је и завладао обичај од увођења демократије. Три брата и три жене, једнако шест гласова, једнако шездесет долара. А послије се браћа Халиловићи вратили кући па узели оца. Већ старог и непокретног. Ставили оца у ћебе и носили га на гласање. Док су га носили, отац испустио душу. Растужили се синови. 

Задужили се триста долара и тако сахранили оца. Халиловићи су, потом, тражили да им партијски активисти плате трошкове сахране, јер су оца заиста носили ка биралишту. 

Тражили су триста долара, колико их је коштао укоп. 

Ипак, активисти су рекли да могу платити само десет долара колико кошта један глас. Али, браћа Халиловићи су рекли како би отац био жив да је остао у кући. 

Преговарали су. Активисти су браћи Халиловићима понудили двадесет долара као крајњу понуду. Браћа Халиловићи су узели те паре. Ипак, плакали су. Ишао сам к њима да им изразим саучешће. Испричали ми. Тако сам сазнао ово што ћу рећи. Мртав човјек вриједи дупло више него жив. 

Браћа Халиловићи тражили су од мене да медијима јавим о овом догађају. Нисам имао храбрости... А могао сам просперирати, јер мртав писац вриједи дупло више него жив.