Скуп десничарске Коминтерне у Трамповој резиденцији у Мар-а-Лагу: Шта је то Сипак и како би да освоји свет štampaj

Ево једног малог политичког теста: да сте се затекли на гала скупу конзервативаца на Флориди, неколико дана после тешког пораза републиканаца на међуизборима, с ким бисте изабрали да се сликате? Са актуелним председником САД Доналдом Трампом или Марком Рубиом, државним секретаром и потенцијалним председничким кандидатом 2028. године?

Шта год да сте изабрали, лоше сте изабрали. Особа коју је требало хватати за селфи јесте Стивен Милер, новопостављени шеф Трамповог кабинета.

Када у неколико речи треба да опишу чиме се бави шеф кабинета, познаваоци функционисања Беле куће кажу да је то човек који одређује који људи и које информације стижу до председника, а оних који могу мимо њега веома је мало.

Председници зато воле да им кабинет воде људи који личе на њихову политику. Често је реч о особама које су им претходно водиле успешну изборну кампању.

Такав случај био је са Трамповом досадашњом шефицом кабинета Сузи Вајлс, првом женом на тој функцији, која се показала способном да у какав-такав ред доведе хаос који је њен шеф непрекидно правио.

Извори кажу да ју је Трамп, на наговор многих сарадника, окривио за тежак изборни пораз и губитак оба дома Конгреса, и то само две године после спектакуларне повратничке победе.

Сузи се од функције опростила мирно, рекавши да је „служење председнику Трампу била животна част“, да су урадили фантастичне ствари, нарочито у обезбеђивању границе, смањењу пореза и јачању економије, као и да остаје у његовом тиму, само са другачијим задужењима. Трамп је то потврдио, додавши да је Вајлс урадила изванредан посао.

Регион ће је памтити и по томе што је њена ћерка Кејти у августу пословно боравила у Републици Српској, о чему су неки амерички медији писали веома критички, указујући на могуће везе између врха америчке администрације и Милорада Додика, Путиновог лојалног савезника на Балкану, како га описују, чије ће се име још помињати у овој причи.

Бескомпромисни Милер

Нису либерални амерички медији и аналитичари налазили много лепих речи за одлазећу шефицу кабинета, напротив, али то су били панегирици у односу на оно што говоре о њеном наследнику.

Стивен Милер је уз Трампа дуже од десет година, практично од најаве његове кандидатуре 2015, увек спреман да подржи најрадикалније потезе актуелног председника.

Каријеру је почео као сарадник републиканских конгресмена, Трампу је био саветник у првом мандату, док је у другом био заменик Сузи Вајлс за политику и саветник председника за унутрашњу безбедност.

Сматра се једним од главних идеолога Трампове политике масовних депортација, ограничавања имиграције и проширивања председничких овлашћења, док га либерални коментатори описују као ксенофоба и радикалног националисту чије постављење означава даље заоштравање политике Беле куће.

Нарочито када је реч о имиграцији, где је Милер изузетно ангажован. Из Беле куће координисао је политику масовних депортација и инсистирао да имиграциона полиција (ICE) достигне циљ од 3.000 хапшења дневно.

Радикалнијег човека Трамп је тешко могао да нађе, а камоли да га постави на кључно место у администрацији пред очекиване обрачуне са демократама, укључујући и вероватне захтеве за смену председника (импичмент) и истраге због корупције и трговине утицајем чланова његове породице.

Политички утицај са истакнутом ценом

Оно што је за ову причу занимљиво јесте место на којем је Трамп јавности представио свог новог шефа кабинета. Догодило се то на скупу Сипака, Конференције конзервативне политичке акције (Conservative Political Action Conference, CPAC), америчке организације која окупља конзервативце, и то оне радикалније, а који земљаке упозоравају на опасност да САД преузму комунисти и социјалисти. И тако већ пола века, од 1974. године, када је Сипак основан у Вашингтону.

Организација је настала са намером да подржи тадашњег гувернера Калифорније Роналда Регана у походу на Белу кућу, што му је и успело шест година касније.

Од тада одржавају најмање једну годишњу конференцију и неколико гала скупова, попут овог који је од 4. до 7. новембра одржан у Мар-а-Лагу, Трамповом приватном ризорту.

Иако се појавио на скупу и изнајмио им простор, вероватно за фине паре, Трамп није имао никакву улогу у организацији догађаја, што многим учесницима није сметало да одлазак на гала скуп представе као посету Трампу лично.

Политички гала скупови важан су део америчког политичког живота. То је начин да се легално прикупе средства за финансирање неке организације, циља или кампање. Учесници плаћају вечеру или котизацију, а цене су адекватне.

У случају овог четвородневног догађаја улазница са свечаном вечером плаћала се 2.500 долара, а још толико давало се за нешто бољи приступ званицама и додатну вечеру поред базена, на коју су дошли Трамп, Рубио и Милер.

За 7.500 долара добијало се место за бољим столом, за 25.000 долара статус суорганизатора и приступ свему и свима, док је 95.000 долара коштао бекстејџ приступ, без објашњења шта то тачно значи. Та информација добијала се директним контактом са организаторима.

Сипак, са своје стране, обезбеђује госте високе класе: републиканске конгресмене, сенаторе и гувернере, а ако су републиканци на власти, и државне секретаре, потпредседника и председника. Обавезни су и политичари блиског профила из других земаља.

Ранијих година радо је виђен Виктор Орбан, а ове године звезде су били браћа Болсонаро, Едуардо и нарочито Флавио, који је тајним каналима побегао из Бразила у Мајами, непосредно после пораза на председничким изборима, због могућности да буде ухапшен под оптужбом за прање новца и корупцију.

Редовна гошћа постала је и бивша премијерка Британије Лиз Трас, упамћена по кратком, али бурном мандату који је укључио и смену на британском престолу. Ко год се изјашњава као десничар и има неки политички значај, занимљив је Сипаку.

Међу говорницима на Сипаковим скуповима последњих година учествовали су и Хавијер Милеј, Алис Вајдел, Жордан Бардела, Сантјаго Абаскал, Матео Салвини, Најџел Фараж, Андреј Бабиш, Роберт Фицо, Карол Навроцки, Матеуш Моравјецки, Герт Вилдерс...

Мистични бекстејџ

Гала скупови састоје се од неколико говора и панел-дискусија, али мало ко ту долази да би чуо нешто ново. Ионако су то ставови које говорници навелико износе у пријатељским медијима, у случају Сипака то је Њузмакс.

Осим оних који су ту да би приложили новац организацији и подржали њене прокламоване циљеве, долазе и они који би да се сретну са неким од гостију и направе неки „посао“.

Нису у питању само бизнис дилови, мада има и тога. Некоме је довољно само да се слика (са Милером, дај Боже), размени визиткарту, па фотографију постави на Инстаграм и поручи свету с ким је добар, онолико. Отуда и различите цене улазница и она бекстејџ варијанта. Иначе, све улазнице распродате су пре самог догађаја.

Што се тиче улазница за годишњу конференцију која се одржава у априлу 2027. на Флориди, оне су кудикамо јефтиније. Групне се могу добити већ од 17 долара по особи, ако се купе на време.

Конзервативна Коминтерна

Иза свих тих вечера, говора и скупих фотографија стоји амбициознији план: да Сипак од америчког окупљалишта конзервативаца постане нека врста светске централе деснице. Мада би се сами организатори вероватно побунили против речи „централа“, јер звучи некако комунистички.

Још више их вређа када им кажу да су конзервативна Коминтерна, мада то левичари изговарају са страхом или макар зебњом, никако са подсмехом.

Некадашње залагање за слободно тржиште, ниске порезе и што мање државе данас је допуњено борбом против илегалне имиграције, либералних друштвених вредности, попут права на абортус, и свега што се у тим круговима назива глобализмом.

Занимљиво је да су однос према геј заједници временом променили. Званично им је 2010. приступила GOProud, организација конзервативних хомосексуалаца у САД, тако да су међу говорницима чести политичари и активисти геј оријентације. Нама је најпознатији Ричард Гренел.

Сипак све чешће организује конференције изван Америке, од Мађарске и Пољске до Бразила, Јапана и Аустралије, повезујући политичаре, пословне људе и медије који имају сличне погледе на свет, мада не нужно и исте интересе.

План је да се та мрежа шири даље, нарочито по Европи и Латинској Америци, где има довољно политичара спремних да се представе као локалне верзије Доналда Трампа.

(С)ипак у Београду

Деветнаестог октобра је најављена Сипакова конференција у Београду. Био је одређен и датум, 18. новембар, а скуп је требало да отвори Александар Вучић, кога су у најави представили као „председника Србије“, иако је у том тренутку био без функције.

Скуп је ипак 2. новембра, после парламентарних избора у Србији, одложен за следећу годину, уз објашњење да је план био преамбициозан за овај тренутак, док се избори као разлог за одлагање нису помињали. Нови термин за Сипакову конференцију у Београду који се помиње је јануар 2027. 

Сипак је конференције имао и у Будимпешти, у Орбаново време. Влада Петера Мађара сада испитује да ли је било нелегалног финансирања из државног буџета, нечега што је у САД незамисливо.

Делује необично да организација која се толико противи глобализму управо глобализује сопствену политичку идеју, али та роба очито има добро тржиште, нарочито када је добро упакована, па Сипак не чека да га неко други заузме.

Иза тог подухвата ширења по свету стоје супружници Мет и Мерцедес Шлап.

Он је некадашњи сарадник Џорџа Буша и председник Сипака од 2014. године, она бивша саветница у Бушовој и Трамповој Белој кући, обоје са добрим везама у републиканском политичком и пословном свету, али и у свету уопште.

Додик и Митровић у Мар-а-Лагу

Сипаков гала скуп у Мар-а-Лагу за људе у Србији био је занимљив и због двојице учесника из наших крајева.

Милорад Додик и Жељко Митровић обавестили су нас преко својих Инстаграм профила о боравку и сусретима у Трамповој резиденцији са утицајним конзервативцима, међу којима и са Метом Шлапом.

Њихов боравак тамо био је, по свему судећи, по нечијој препоруци, па и гаранцији, јер новац јесте неопходан, али није довољан услов да се појавите на Сипаковој гала вечери. Или су организатори сами проценили да се својим политичким деловањем уклапају у Сипаков светоназор.

Организација брани приступ ултрарадикалним америчким десничарима, оптужујући их да својим наступима поништавају све вредности за које се боре традиционални конзервативци, како Сипаковци себе доживљавају.

Изборна скретања

Ипак, међународна конзервативна мрежа Сипака у последње време има један озбиљан проблем.

Виктор Орбан је у априлу, после шеснаест година, изгубио власт у Мађарској. Александар Вучић је признао пораз на парламентарним изборима у Србији, а Бенјамин Нетанјаху је неколико дана касније остао без парламентарне већине у Израелу.

Тих дана је и Лула поново изабран за председника Бразила, а противкандидат из породице Болсонаро, Сипаков панелиста, избегао је у САД на мистериозан начин. На крају су и сами републиканци, првог уторка у новембру, изгубили оба дома америчког Конгреса.

То не значи да су идеје које десничарски кандидати заступају изгубиле на снази. Пре би се могло рећи да су њени водећи протагонисти остали без даха и да би на њихова места ускоро могли да ступе неки други.

Довољно је да инсистирају на националном суверенитету, противе се „глобалистичким елитама“ и мешању странаца у унутрашње послове својих држава, а таквих не мањка ни у једној од поменутих земаља у којима је дошло до промене власти.

Сипак зато амерички конзервативизам види као добар извозни производ и прилику да поправи идеолошки трговински биланс, јер његови људи сматрају да су из Европе увезли превише социјализма. О увозу из Кине се не говори.

Не чека Сипак да страни политичари дођу у Вашингтон или на Флориду, већ организује скупове у њиховим државама, повезује их са америчким конзервативцима и помаже им да стекну међународну видљивост, а нарочито им подиже цену на домаћем политичком тржишту, градећи им државнички имиџ.

Сипакове идеје (бензин ваш) лако се могу уклопити у сваки локални фолклор и пресвући у традиционалну ношњу. Могло би се чак рећи да америчка конзервативна конфекција боље пасује десничарима по свету него либерална левичарима, код којих су смелије комбинације боја и дезена.

Ту је негде и крај домета Сипаковог глобалног утицаја. Они могу да повежу, охрабре и подрже колеге конзервативце по свету, али не могу да истрче изборну трку уместо њих, чак ни да им у томе превише помогну. Јер у тим изборним стварима нису шампиони ни у сопственој земљи.

Зато је од сликања са Стивеном Милером у бекстејџу важније чије је име он запамтио и коме је рекао да „слободно позове ако нешто затреба“.

Са њим на кључном месту, Сипакова идеологија чуће се гласније у Белој кући и то би, за организацију, била добра вест.

Лоша је ако Милер и његов шеф процене да је Сипак превише лево.