Међуизбори у Америци: Тексашки масакр секиром или како је дизел пресудио Трампу štampaj

Пре две године, непосредно после председничких избора на којима је Трамп помео Камалу Харис, затекао сам се на симпозијуму у Вашингтону, где је један угледни амерички политички аналитичар прилично очајним гласом говорио како је велико питање да ли ће САД више икада имати слободне изборе. Причао је искрено, иако сам сматрао да претерује. Веровао је да се САД мењају на погрешан начин, да популизам побеђује разум и савест и да количина моћи коју су грађани предали Трампу у руке (Бела кућа и оба дома Конгреса) не може да произведе ништа добро.

Трампова инаугурација у јануару 2025. само је учврстила такве ставове код либералнијих Американаца. Сви технолошки могули били су присутни на свечаности како би се поклонили новом председнику, као и други најмоћнији и најбогатији људи САД, што је указивало да Трамп неће имати озбиљну опозицију која би могла да га секира. Кад смо већ код секире, његова је у том тренутку била дубоко у политичком меду. Мање од две године било је потребно америчком народу да му ограничи употребу метафоричне секире којом је у међувремену неконтролисано ударао где стигне. И то је урадио на слободним изборима.

Велике политичке победе у Америци обично се описују речју „одрон“ (landslide). Овога пута и ту се отишло корак даље, па се говори о правом изборном масакру над републиканцима. Демократе ће имати већину и у Представничком дому и у Сенату, мада не и двотрећинску, неопходну за неке крупне одлуке, попут смене председника.

Иако се Трамп сада вајка како би све било другачије да је његово име било на листићу, многи коментатори уверени су да ово јесте заправо био референдум о његовом председниковању. Већина кандидата за место у Сенату и Представничком дому које је отворено подржао поражена је, па се сада доводи у питање и будућност Трамповог покрета МАГА, који је потпуно преузео Републиканску странку. Значи ли то да је демократама отворен пут за повратак у Белу кућу за две године? Никако.

Демократе су сада под великим притиском свог либералног крила, које противници називају и социјалистичким. Представници те струје јесу демократама донели доста гласова на овим изборима, али проблем је што траже повратак на курс с којег је одувана Камала Харис. Она, иначе, кокетира с новом кандидатуром, што би могло да обесхрабри неке можда боље демократске кандидате, попут Гевина Њусома.

Буде ли та струја предњачила у странци, могућа је додатна радикализација сукоба с МАГА републиканцима, која би се огледала у блокади савезних институција у тренутку када је земљи неопходан консензус, како говоре умеренији Американци. Тај сукоб могао би да изнедри и другачијег кандидата на републиканској страни, нарочито сада када је јасно да ће се Трампов глас у странци мање слушати.

Када економија испостави рачун

Лако је сада рећи да су Трампа скупо коштали хазардерски потези, пре свега у економији. Увео је високе царине многим државама, иако су га упозоравали да је то неодрживо и штетно, пре свега по стандард америчких грађана, да би затим подједнако стихијски царине смањивао и укидао, остављајући утисак да економију води хировито, а не промишљено.

После акције уклањања Мадура са власти у Венецуели уследио је нови, непромишљени напад на Иран, који је удвостручио цене горива, и то у изборној години. Демократе, такорећи, нису морале ни да воде кампању. Довољно је било да кажу да горе од Трампа не могу.

Резултат је да су републиканци изгубили не само у такозваним „свинг“, односно неопредељеним државама, већ и у црвеним бастионима попут Тексаса, Канзаса и Јужне Каролине, где се демократске победе чекају деценијама, замало па читав век.

На пример, Канзас је последњи пут изабрао демократског сенатора 1932. године. Мандат који је демократа Адам Хамилтон сада освојио био је у рукама републиканаца непрекидно од 1919. године – пуних 107 година. Иначе, Хамилтон је донедавно био регистровани републиканац.

У историјске резултате треба уписати и то да је Џорџија изабрала Кишу Ленс Ботомс, прву Афроамериканку на месту гувернера у историји САД.

Нови сенатор из Мичигена, Абдул ел Сајед, први је муслиман изабран у Сенат. Обоје су демократе, наравно.

Ипак, више од те историје боли „масакр“ у Тексасу, где су демократе добиле и гувернерку, Ђину Хинохосу, и сенатора, Џејмса Таларика, иако је њихове противкандидате Трамп гласно подржао. А он је у Тексасу 2024. победио са готово 14 процентних поена разлике.

Демократе у Конгресу

Када демократе преузму већину у оба дома Конгреса, Сенату и Представничком дому, Доналд Трамп ће знатно теже спроводити своју политику – демократе ће моћи да блокирају његове законе, условљавају усвајање буџета и покрећу истраге против администрације. Контролом Сената моћи ће и да спрече именовање министара, амбасадора и судија које предлаже председник.

Трамп, међутим, остаје на челу извршне власти и врховни командант оружаних снага, задржава контролу над федералном администрацијом, води спољну политику, доноси извршне уредбе у оквиру законских овлашћења и може да стави вето на законе које усвоји Конгрес.

Практично, Трамп може да настави да управља државом, али ће о крупним законским, буџетским и кадровским одлукама морати много више да преговара са демократама.

Трамп је прилично помирљиво прихватио резултате избора, иако је данима и недељама говорио да су избори намештени и непоштени. Демократски Конгрес могао би да блокира предлоге закона Трампове администрације, али је и он најавио да ће стављати вето на законе које му демократе буду слале. На то, наравно, има право. Ако не буде воље за договор, Америка би могла да се суочи са озбиљном институционалном кризом. Први на реду би био буџет чије неусвајање резултира блокадом савезних институција.

С чим пред Путина и Сија

Спољна политика, па и вођење ратова, у великој мери остају у рукама председника, односно његове администрације, али могло би да запне у Конгресу око финансирања.

У претходне две године Доналд Трамп је на састанке са светским лидерима долазио као неупитни вођа САД, најмоћније војне и економске силе света, па су га сви слушали и када је говорио оно што никако нису желели да чују.

На могући сусрет са Путином и Сијем, о којем се разговара уочи самита у Шенжену 18. и 19. новембра, дошао би другачији Трамп, политички ослабљен председник, чије понуде и обећања немају ону снагу коју су имале пре избора. За разлику од његових саговорника, нарочито председника Сија.

Изборним резултатима могао би да се обрадује Володимир Зеленски, којем је Трамп показивао свилен гајтан најављујући за Украјину неповољан договор о окончању рата са Русијом у наредним недељама. Сада, са другачијим ветровима у Вашингтону, Украјина би могла да добије већи маневарски простор у преговорима, али по цену наставка рата у недоглед.

Резултатима избора радује се и Европска унија, чије супротстављање Трампу више не мора да значи сукоб са читавим америчким политичким врхом.

А тек како је одахнуо премијер Канаде Марк Карни, који само што није потписао приступницу Европској унији.  

Где смо ту ми

Од почетка Трамповог другог мандата Сједињене Државе немају амбасадора у Београду, а кандидат Мајкл Јанг, предложен за ову функцију почетком јуна, чека потврду Сената. Будући да садашњи сазив Конгреса траје до 3. јануара следеће године, постоји могућност да његово именовање до тада буде потврђено. У супротном, номинација се враћа Трампу и процес креће испочетка, али сада са демократском већином у Сенату, која треба да прихвати кандидата.

Србија је у јулу покренула стратешки дијалог са САД и он не би требало да зависи од појединаца који су на власти у две државе, нарочито јер спољну политику САД, подсећамо, води председник. Али би демократски Конгрес могао да инсистира на њеном преиспитивању, посебно када је реч о односима Србије са Русијом и Кином, па и са Ираном. Такве иницијативе постојале су и у овом сазиву, и то са обе стране политичке поделе.

Најважније питање за нас су санкције НИС-у, које су и даље првенствено у надлежности америчког Министарства финансија, односно извршне власти. Ту је утицај Конгреса мањи, али постоји.

Ови амерички међизбори Србију, њену будућу владу и председника доводе у изазовну ситуацију – да одрже континуитет добрих односа са Стејт департментом, које је успоставила претходна влада, али и да се приближе демократама, које чека припрема за предстојеће председничке изборе, заказане за 7. новембар 2028. године. У оба случаја неопходно је ангажовање српске дијаспоре, која у том процесу може да помогне.

У Америци важи правило да први председнички мандат служи да би се освојио други, а други да би се оставио траг у историји. Грађани су Трампу на половини другог мандата прилично гласно поручили да је у историју кренуо лошим путем. Има још прилике да то исправи, али о томе више не одлучује сам.

На снове о трећем мандату може да заборави, као и на анексију Гренланда и Канаде. Ти планови враћају се у вицеве, барем за неко време. 

Јер, не треба то сметнути с ума: слободни избори значе и слободу да се изабере неко као Трамп, а можда и неко арогантнији од њега. Прва прилика за то је у новембру 2028.