Украјина од Мајдана до рата, по Володимиру Ишченку: Између јужнокорејског и јужновијетнамског сценарија štampaj

Као што су неки од оних који прате моје објаве на Сабстеку можда приметили, овог лета читао сам неколико књига о актуелном рату између Украјине и Русије. Сматрам да је веома поучно и корисно читати књиге које се, бар донекле, враћају мање познатим коренима сукоба, односно распаду Руског царства и грађанском рату који је уследио, уместо ослањања искључиво на књиге које се данас објављују. Заправо, већ у то време јасно су се испољиле исте оне силе које су довеле до садашњег рата, укључујући и изузетну хетерогеност политичких и етничких снага у Украјини.

До сада сам приказао две књиге које се баве тим раздобљем: „Стварање Совјетског Савеза“ Ричарда Пајпса и изванредне мемоаре Виктора Шкловског, који обухватају две руске револуције 1917. године и године грађанског рата од 1918. до 1921. Обе књиге су одличне и баве се истим догађајима, али из сасвим различитих перспектива. Пајпс им приступа као историчар, а Шкловски као учесник и сведок тих догађаја, али и као књижевник.

Недавно сам прочитао и две књиге које дају шири преглед руске историје. Прва је књига Владислава Иноземцева, под насловом „Несавремена земља“ (на руском), која представља веома критички поглед на данашњу Русију (добар сажетак ставова Иноземцева може се прочитати овде). Друга, новија, јесте књига Сергеја Медведева „Рат створен у Русији“, која је, између осталог, површна у разматрању економске катастрофе деведесетих година, која је довела Путина на власт и допринела томе да становништво прихвати његову „вертикалу власти“.

Управо сам завршио и читање књиге „Ка понору“ украјинског политиколога и политичког активисте Володимира Ишченка. И раније сам читао више његових текстова. Њих увек одликује аналитички приступ лишен поједностављивања, као и озбиљно разматрање политичке економије руско-украјинског најпре сукоба, а потом и рата.

Ишченко полази од јасно изражене класне перспективе када објашњава интересе различитих политичких фракција у Украјини. Књига „Ка понору“ обједињује његове чланке писане од Наранџасте револуције 2004, преко побуне на Мајдану 2014. године (или пуча, или и једног и другог, како тврди Ишченко), па све до 2023, када је руски рат против Украјине већ ушао у другу годину.

Оно што ми је у овој књизи било најупечатљивије није расправа о рату, већ чињеница да је то прва, или свакако једна од првих књига о постсоцијалистичким друштвима која настоји да дефинише класну структуру тих друштава и употреби је као аналитичко средство за боље разумевање политичких и економских коалиција. Иван Селењи применио је донекле сличан приступ у једној књизи и више чланака објављених крајем деведесетих и почетком двехиљадитих година, али је таква врста анализе отада постала реткост.

Упадљиво је, на пример, да се ниједан чланак или књига не бави ратовима за југословенско наслеђе из класне или друштвене перспективе. Сви, или готово сви, баве се искључиво етничким и верским питањима. Када се економија и појави у тим анализама, то је увек у облику притужби појединих република да су их друге економски искоришћавале. Дакле, поново је реч о етничкој перспективи.

Постсовјетска политичка сцена прилично се разликује од партија, коалиција и политичких класа које постоје у постсоцијалистичкој Источној Европи. Постсовјетска, а нарочито украјинска политичка сцена, сложенија је зато што се економски интереси преплићу с етничким и језичким питањима, стварајући замршен сплет интереса и идентитета који се преклапају, а тиме и сукобљавају. У етнички хомогеним земљама (какве су, након распада, постале готово све бивше комунистичке земље) ствари су много једноставније, управо зато што су два чиниоца која играју тако велику улогу у украјинској политици – етничка припадност и језик (при чему је језик сасвим засебна променљива, јер се не мора нужно поклапати с етничком припадношћу) – тамо знатно мање важна.

Читајући Ишченкова размишљања настала током година, човек се неизбежно присећа сличних текстова сабраних у Марксовим делима „Грађански рат у Француској“ и „Осамнаести бример Луја Бонапарте“. И Маркс се суочио с тешкоћом да француско друштво свог времена, с његовим бројним класама, уклопи у круте оквире енглеске политичке економије које је наследио од Смита и Рикарда. Марксу је било тешко да одреди где би, на пример, сврстао француске ситне сељаке земљопоседнике, који су чинили око 30 одсто становништва, а каквих у Енглеској практично није било. Они нису били ни капиталисти ни најамни радници, а због своје бројности и политичког утицаја нису се могли једноставно занемарити. Маркс је на крају створио два ремек-дела социолошке и политичке анализе. Подсећања ради, ево како је Маркс дефинисао класну структуру у текстовима сабраним у делу „Класне борбе у Француској од 1848. до 1850.“ и у последњем, недовршеном поглављу трећег тома „Капитала“, објављеног после његове смрти:

Ишченкова класна структура много је једноставнија. Пре рата с Русијом, украјинско друштво састојало се од три велике класе. Прву је чинила урбана буржоазија, која је, у складу са својим политичким опредељењима и материјалним интересима, била окренута Западној Европи као „цивилизацијском пројекту“, у оквиру којег би Украјина постала друштвено и економски развијенија. Урбана буржоазија често је уживала подршку европског или америчког новца, који је пристизао кроз различите образовне, технолошке и друштвене пројекте, или су, једноставније речено, становници градова имали пословне и професионалне интересе заједничке са Западним Европљанима. Тако је урбана буржоазија имала и материјални интерес и идеолошку склоност ка ближим односима с Европом, а нарочито ка чланству у Европској унији. Међутим, уопште није јасно да ли се пре рата такво опредељење односило и на чланство у НАТО-у. Ишченко наводи податке о подршци приступању НАТО-у, која никада није обухватала већину становништва, а често чак ни релативну већину. Све до руске инвазије, чланство у НАТО-у желело је између 15 и 20 одсто становништва, док је приступање Европској унији углавном уживало подршку више од 50 одсто грађана.

Другу велику класу чинили су екстремни десничари и националисти, који су углавном долазили из западног дела Украјине и одиграли кључну улогу у свргавању Јануковича. Како је изјавио један од њихових вођа: „Чинили смо једну десетину окупљених, али смо обавили девет десетина посла.“

Народна побуна, која је трајала неколико месеци и прошла кроз многе преокрете, на крају је довела до тога да парламент (на правно сумњив начин) опозове Јануковича, који је потом побегао у Русију, одрекавши се свих председничких овлашћења. Из Ишченкових есеја није сасвим јасно шта представља економску основу ових десничарских група. Њихови политички ставови, заједно с насилничким понашањем, највише подсећају на немачке СА одреде. Заправо, Ишченко их посредно и пореди с њима када каже да представљају војна крила политичких странака. Постоји неколико таквих група, које делују самостално, а повезане су с различитим десничарским партијама.

Међу њима је најпознатија бригада „Азов“, која има веома значајну улогу у рату и представља окосницу украјинских оружаних снага. То је свеобухватна организација: „јединица с политичком агендом повезана с политичком странком, паравојном организацијом и летњим камповима за обуку деце“ (стр. 116). Постојале су и друге групе које су одиграле улогу на Евромајдану, попут Десног блока, који је првобитно био удружење фудбалских хулигана, слично онима каква постоје у многим источноевропским земљама. Али уопште није јасно које друштвене групе оне представљају, нити у чему се састоји њихов економски интерес, осим у неком облику корумпираног политичког капитализма.

Трећу групу у Украјини пре 2014. године – дакле, у време када је Украјина још била јединствена земља – чинили су становници источне Украјине, где су велики олигарси, обогативши се захваљујући преварантским приватизацијама совјетских индустријских предузећа, контролисали политички живот, „владајући“ над прилично пасивном радничком класом:

„Те олигархијске странке биле су организоване око ‘великог човека’, на основу патронско-клијентелистичких односа, и, у недостатку било каквог другог модела, репродуковале су најгоре особине Комунистичке партије Совјетског Савеза – груби патернализам и пасивност становништва – али без модернизацијског пројекта који је тој партији давао легитимитет.“ (стр. 111)

За разлику од урбане буржоазије, овде су и олигарси и становништво били окренути Русији, с којом су имали економске и етничке везе. Желели су да сачувају повластице у тој трговини и страховали су од економске конкуренције западних земаља уколико би Украјина постала придружена или пуноправна чланица ЕУ. Представљали су оно што бисмо могли назвати конзервативним интересима – оно што се у Јељциново доба називало „црвеним директорима“, који су се у међувремену преобразили у олигархе. Али подршка њима била је, како тврди Ишченко, прилично плитка, јер је почивала на пасивности радника, а не на њиховој одушевљеној подршци.

„Источни олигарси“ били су мање привлачни медијима и остатку становништва од „западних олигарха“ и урбане буржоазије, будући да су ови други били софистициранији и да је међу њима било много високообразованих стручњака. Медијском сценом у Кијеву и другим великим градовима доминирале су друштвене групе које Ишченко назива национално-либералном урбаном средњом класом, чији су припадници веома често били плаћени преко пословних уговора са западним компанијама и западним невладиним организацијама. Могли би се сматрати и компрадорском буржоазијом.

„Западни олигарси“, који су се такође обогатили захваљујући преварантским приватизацијама, али су у пословању били оријентисани ка Западу, играли су сложену улогу: час су се сврставали уз екстремну десницу, час уз национално-либералну коалицију. Петро Порошенко је можда најпознатији пример. Постао је председник Украјине после свргавања Јануковича; и сам олигарх, постепено се померао с национално-либералних позиција ка екстремној десници, што је Зеленском омогућило да се на наредним изборима представи као кандидат мира и убедљиво победи, освојивши 73 одсто гласова у другом кругу.

Ишченко тврди да је главни разлог оваквог двосмисленог позиционирања западних олигарха било питање корупције. У начелу су подржавали приближавање Европској унији, али не и онда када је оно подразумевало строжу контролу њихових пословних уговора и снажније сузбијање корупције. Већа транспарентност и контрола корупције, које би дошли са ближим односима с Европом, за њих су увек представљале проблем, па су се повремено због тога приближавали екстремним националистима, које нису занимале такве тривијалне теме као што је корупција.

Оно што се догодило с ограниченим ратом 2014. године и побуном у Донбасу било је то да је трећа група („источни олигарси“ и радници) потпуно искључена из унутрашњег политичког живота, јер су се њени припадници или придружили сепаратистичким или руским снагама, или су остали одсечени од остатка земље пошто је територију на којој су живели окупирала Русија или антимајданске украјинске снаге.

Тако су на политичкој сцени остале само две друштвене класе: национално-либерална урбана буржоазија и десничари са својим наоружаним батаљонима. Ови други поднели су највећи терет рата и мислим да нема никакве сумње да ће, када се рат заврши, тежити да заузму највише положаје у власти.

Једна група која је током протекле деценије потпуно елиминисана (а Ишченко у уводу наговештава да су он и његова породица припадали управо њој) јесу такозвани „погрешни Украјинци“ или „совјетски Украјинци“. Били су то – а о њима се мора говорити у прошлом времену – припадници совјетизоване урбане средње класе, било да је реч о техничкој или либералној интелигенцији, који су делили социјалистичке вредности, али су одбацивали совјетски конформизам. Прихватали су прогресивне вредности које је донео Совјетски Савез, укључујући и схватање да језик није обележје националне припадности, већ средство комуникације.

Ивашченко у уводу књиге реторички пита:

„Да ли су се чланови моје породице којима је украјински био матерњи језик осећали потлаченима када су говорили руски? Напротив, то је био језик њихових вољених партнера, великих градова, високог образовања, језик којим је говорила већина њихових вршњака и колега из техничке интелигенције. За њих то није био језик угњетавања, већ друштвеног напредовања, као и за милионе других украјинских породица.“

Као у свим ратовима у којима се једна екстремистичка група сукобљава с другом, они који се налазе у средини бивају потиснути и згњечени. Елиминишу се из друштвеног живота, а понекад и физички.

Поврх тога, странка која им је можда била најближа, Комунистичка партија Украјине (која је на изборима 2012. освојила 13 одсто гласова), забрањена је 2019. године, у време када је процес такозване декомунизације био у пуном јеку. „Погрешни Украјинци“ најпре су уништени намерним деловањем власти против сваке групе која се залагала за миран суживот Украјинаца и Руса. Затим су додатно уништени када је Русија напала Украјину, а, како Ишченко истиче, ниједна група или странка (изван Донбаса) – ма колико се пре агресије сматрала блиском Русији – није подржала инвазију.

Тако ће после рата остати две главне групе: национално-либерална буржоазија и десничарски националисти. Ови други вероватно ће бити склонији некој врсти политичког капитализма и клијентелизма, у којем би својим припадницима делили повластице. Уобичајена је појава да после рата бивши војници и борци сматрају да заслужују посебну награду за жртве које су поднели.

Не би било изненађујуће да националисти пожеле да преузму највишу власт. Ако то учине, имаће веома јасан програм, заснован на освети Русији (l’armée de la revanche – осветничка армија) и повратку окупираних територија, што би све (како је, мислим, једном приметио Зеленски), претворило Украјину у наоружани логор, спреман да у сваком тренутку нападне Русију.

Веома оптимистична верзија онога што би Украјина могла да постане јесте Јужна Кореја, која се под заштитом Запада развила у изузетно просперитетну земљу, с напредном технологијом и процватом уметности.

Лоша верзија онога што би могло да се догоди Украјини јесте да почне да личи на Јужни Вијетнам: велика политичка нестабилност, краткотрајне владе, висок ниво корупције, смањивање броја становника и можда општи распад представничких институција. Ако би се то догодило, послератна Украјина могла би да личи на предратну Украјину (четири председника, седам премијера и пет општих избора између 2000. и 2022. године), чак и ако би један извор нестабилности – разлике у политичким опредељењима између Запада и Истока – нестао услед поделе земље.

Крајем четрдесетих година прошлог века британски историчар А. Џ. П. Тејлор, пошто је проучио историју Хабзбуршке династије од 1809. до 1916. године и размотрио све неуспеле покушаје стварања функционалног мултиетничког друштва у Централној и Источној Европи, поставио је реторичко питање да ли је такво друштво уопште могуће у том делу Европе. Сматрао је да ће Титова Југославија, ако опстане, дати одговор на то питање.

Тејлорову књигу читао сам током насилног распада Југославије и помислио да је то, индиректно, најкориснија књига за разумевање зашто таква држава не може да постоји у Централној и Источној Европи. Никада нисам помислио да ћу морати поново да се вратим А. Џ. П. Тејлору како бих разумео распад Украјине, али у стварности је и тамо постојао исти образац, и није незамисливо да се он прошири још даље на исток, на Руску Федерацију.