Олаф Шолц, нови немачки канцелар: Тријумф отписаног štampaj

Није било папског белог дима над Берлином те вечери, у среду 24. новембра, али јесте, по много чему, историје. Јавност је обавештена да ће, дефинитивно, после шеснаест година неприкосновене владавине Ангеле Мекел, немачко државно кормило преузети - никад се то раније није десило - једна тространачка коалиција.

Велики политички изазов за земљу која не практикује политичке ризике и експерименте.

А „семафор коалиција" то јесте. Формација посве различитих политичких боја, идеологија и програмских опредељења.

Вест да су лидери ове заиста необичне коалиције после само два месеца преговора - обично то зна да потраје знатно дуже - ставили потписе испод усаглашеног програмског споразума, деловала је, управо због тога, заиста изненађујуће. 

Мајстор компромиса

Мајстор компромиса, сада већ сигурно наследник Ангеле Меркел, Олаф Шолц је обавио очигледно мајсторски посао. Тих 177 страница обавезујућег „светог писма" нове владајуће коалиције, показују да је свако од коалиционара понешто добио и изгубио. А сви заједно постали су неспорни добитници.

Нови црвено-зелено-жути коалиционари, социјалдемократе (СПД), Зелени и либерали (ФДП) ступају на политичку сцену с наглашеним амбицијама и аспирацијама. Победу на парламентарним изборима 26. септембра схватили су као изричит налог да ургентно „модернизују" земљу.

Немачкој кући (држави) хитно је потребно темељно и радикално реновирање. Коментатор најутицајнијег немачког политичког недељника, „Шпигла" Маркус Фелденкирхен послужио се, да би то сликовитије и директније представио, матафором:

Зидови (немачке) куће су још сигурни и чврсти. Кров још може да штити од невремена. Унутра је, међутим, све дотрајало. Од прозора до намештаја, инсталација и телекомуникационих веза са спољашњим светом. Бакарних уместо оптичких каблова. Све носи (за)дах устајалости.

Темељно реновирање немачке куће

Политички аналитичари констатују да управо млади бирачи, који су, иначе, 26. септембра дали гласове превасходно зеленима и либералима, од нове владајуће коалиције очекују то темељно реновирање немачке куће: радикалну модернизацију Немачке. Посебно кад је реч о клими, инфраструктури, дигитализацији, образовању и здравству. И све већој, готово драматичној, социјалној неједнакости у држави благостања. И све оштријој друштвеној подељености.

Нови диригент у коалиционом оркестру Олаф Шолц је, каже, свестан „тешког бремена" које  његова влада преузима. И то у времену „тешких и великих криза". Пандемија не јењава. Напротив, из дана у дан, злослутно, руши раније рекорде у броју инфицираних и умрлих. Драматична криза на белоруско-пољској граници, која је у једном часу деловала експлозивно, мало је утихнула, али мигрантски проблем није минуо.

Умирања на европском прагу

Мигрантски проблем ставља Европску унију пред велика искушења. Опасно је дели и обликује до непрепознатљивости. Велики принципе солидарности и хуманости заменили су бодљикава жица и непробојни бедеми. Шолц и нова влада, још који дан без власти, саопштили су да неће дозволити „умирања на европском прагу", као што се то догодило на „ничијој земљи", у пољским и белоруским шумама.

Није, међутим, речено како ће то и учинити. Нова влада још није у „седлу" а одлазећа је и формално развлашћена. Ангела Меркел је управо у среду, на дан кад је саопштено да су три странке нове коалиције коначно потписале споразум, водила последњу седницу владе. Уз велике похвале и наглашене изливе уважавање њеног наследника. И огромни букет цвећа.

Новој власти предстоји још изјашњавање коалиционих странака о потписаном споразуму, које би требало да буде окончано у првој половини децембра, највероватније без неугодних изенађења. Тек после тога следи избор новог канцелара у Бундестагу. У сваком случају пре божићних празника. И именовање чланова нове владе.

Неупитан избор и мала изненађења

Избор Олафа Шолца је, наравно, неупитан. Подељена су већ и министарска места. Углавном према изборним резултатима странака: шест црвенима (социјалдемократе), пет Зеленима и четири либералима. То је, у самој завршници, био део потписаног споразума. Иако су преговори овога пута, да би се избегла непријатна искуства из ранијих времена, били заиста „херметички" затворени од јавности и медија, знају се, углавном, имена која ће водити најважније ресоре.

Уз Олафа Шолца, као канцелара, за великим овалним столом у канцеларском уреду седеће, с његове десне и леве стране, два вицеканцелара. Историјска премијера, такође. Један по уставној одредби, а то је у овом случају лидер (копредседник) Зелених Роберт Хабок; други, по владином пословнику, лидер Либерала Кристијан Линднер.

Мајстор компромиса, Шолц, био је и ту на делу. Задовољени су страначки интереси и лидерске сујете. На сличан начин решен је и проблем око кога су се, до последњег часа, ломила копља. Око веома утицајног, и важног, министарства финансија борили су се жестоко, како се чује, Хабок (неочекивано) и Линднер (очекивано). Победио је Линднер, али је Хабок награђен: уз вицеканцеларски положај, водиће „супер министарство" привреде и климе. 

После Јошке, Аналена

Атрактивно министарство спољних послова (шеф дипломатије, по обичају, ако се изузме малерозни и одлазећи Хајко Мас, држи врх листе популарности) припало је (очекивано) Зеленима и (помало неочекивано) Аналени Бербок. Први пут после двадесет година, и Јошке Фишера, Зелени преузимају дипломатију.

Бербокова јесте копредседник странке. Била је претеденткиња на најважнији политички положај у земљи. На старту изборне кампање чинило се, заиста, да би Аналена могла да буде, чак, прва „зелена канцеларка". Политичке акције еколога су у том часу стајале сјајно. Били су, у испитивањима јавног мњења, неко време, испред социјалдемократа и (уздрманих) конзервативаца. А онда је уследио пад. Једним делом, кривицом саме Аналене Бербок: због афере с плагијатом у тек објављеној књизи, несналажења у телевизијским дебатама. Посебно кад се радило о спољној политици. Разлог због којег се у медијима спекулисало да би шеф дипломатије могао да буде (искуснији, и у самој странци популарнији) Хабек, а да би се она боље сналазила у „својој (и приоритетно страначкој) теми", екологији.   

„Краљевско" изненађење

Ако су ово представљала мала изненађења, оно са Олафом Шолцом било је (испоставиће се: безразложно) „краљевско". У изборну арену ушао је као „отписан": чланство његове, Социјалдемократске партије (СПД-а), у референдумском изјашњавању определило се за двоје „аутсајдера", Саскију Ескен и Норберта Валтера Борјана, и у самој земљи готово непознатих личности (ван Немачке и сада мало ко зна њихова имена), а „отписало" далеко искуснијег и познатијег Шолца. У том часу вицеканцелара и министра финансија.

И Шолц је направио пре велико него мало чудо. Не само што је из пораза изашао оснажен и пун енергије, него је своју странку, преносећи на њу сопствено самопоуздање, „вратио из мртвих": са петнаест одсто гласова, понижавајућих за (некад) велику странку великог Вилија Бранта, „скочила" је за (показаће се победничких) десет процената.

Из пораза у победе

Није то било први пут да, у већ пола века дугој политичкој каријери, Шолц из пораза ускаче у победу. Његови пријатељи и саборци (нови канцелар још нема биографа) кажу да је упорно учио на сопственим грешкама, не губећи самопоуздање и невероватну самоувереност: никад се није устезао да каже како „зна више и боље" од сабеседника, а једном је, у дијалогу с тадашњим канцеларом Герхардом Шредером, то учинио пред камерама.

„Шпигл" је недавно (почетком октобра) из архива извукао фотографију из 1983. са жестоких и масовних протеста у Бону против размештања америчких нуклеарних ракета „Першинг 2" на немачком тлу, на којој се у маси демонстраната види, у првим редовима, буцмасти младић, готово дечак, коврџаве косе, у кожној јакни, Олаф Шолц. У накнадној видовитости, „читајући" ту фотографију, по изразу лица, магазин ставља у његова уста самоуверену поруку: ја имам шта да кажем, ја долазим.

И дошао је. Сада као најмоћнија политичка личност у најмоћнијој држави Европске уније. Канцеларски трон је најважнији, иако не највиши - то је, протоколарно и церемонијално шеф дрржаве - положај у Немачкој. До тог трона, и циља, у који је, највероватније, само он веровао, стигао је дугом и кривудавом политичком стазом, с доста успона и падова.

Политика као живот

Шолцов живот био је, практично, политика. Са седамнаест година ушао је у Социјалдемократску партију (СПД). Младалачки, и левичарски, понесено и готово егзалтирано. Каријеру је почео у „јусосима", страначком подмлатку. И ту је био при врху (заменик председника на савезном нивоу), али не и на врху. Није напуштао политику ни кад се, једно време, по завршеним студијама права, посветио адвокатури. Готово сви његови пријатељи су из света политике. Укључујући и супругу. Брита Ернст је из тог круга, тренутно министарка просвете у покрајини Бранденбург. И готово сва његова литература (чита много, кад има времена, кажу) је политичка.

Иако је, до сада, најчешће и највише спомињан као успешан градоначелник ханзеатског и ренесансног северњачког Хамбурга (има статус покрајине), у којем се осећа, у архитектури посебно, дах Медитерана, Олаф Шолц је обављао важне функције у држави и странци. Био је, у неколико сазива, посланик Бундестага, директно биран, министар у првом мандату Ангеле Меркел. И, на страначкој хијерархијској лествици, генерални секретар Социјалдемократске партије. Био је то најгори и најтежи, кажу, период његове политичке каријере.

Скупо плаћена лојалност

Било је то време црвено-зелене коалиције, с канцеларом Герхардом Шредером и вицеканцеларом и шефом дипломтије Јошком Фишером. И време фамозне Шредерове Агенде 2010, радикалне реформе социјалног система и тржишта рада, која му се политички обила о главу: њене жртве били су, наиме, најверније присталице и гласачи социјалдемократа, радници и сиромашнији слојеви.

Бескрајно лојалан канцелару и страначком другу, Олаф Шолц је био принуђен да брани оно у шта интимно није био убеђен. Напротив. Чинио је то понављајући фразе, суво и бирократски,. Из тог времена потиче надимак (смислили су га у „Цајту") на који су га, цинично, у изборној кампањи „подсећали" његови политички противници: „Шолцомат". Кад је Шредер сишао са страначког кормила, отишао је и Шолц. Још један болан, али излечив пад.

Без политичког вакума

У изборној кампањи и телевизијским дебатама показао се прави Олаф Шолц. Уверљив, интелигентан, темељит, поуздан. Истраживања јавног мњења су показивала: до јуче „отписани" Хамбуржанин (рођен је, иначе, у Оснабрику, али се породица убрзо после његовог рођења преселила у град на Елби), да постоји непосредан и директан избор канцелара, за три копља испредњачио би испред осталих ривала.

И без тога је, за многе, неочекивано тријумфовао. Његов ривал у изборној кампањи, сада коалициони партнер, лидер либерала Кристијан Линднер је у среду пред новинарима, приликом оглашавања коалиционог споразума, изјавио да је у преговорима „открио" правог Олафа Шолца. И константовао: сасвим сигурно, успешног и „снажног савезног канцелара".

Такав, „снажан" канцелар куца самоуверено на европска врата, испред тако моћне земље: стрепње од „политичког вакума", и у Немачкој и у Европској унији, после одласке „вечите Ангеле", показаће се, очигледно, као излишне.