Наши људи на челу „Краљевског клуба“: Како су Миљанић, Бошков и Антић водили Реал Мадрид štampaj

Бити тренер Реал Мадрида не значи само бити добро плаћен и радити са врхунским играчима, изабраним широм света, него и највише признање за стручност, јер је тај шпански великан убедљиво најуспешнији фудбалски клуб на планети са 15 титула првака Европе и девет трофеја најбољег на свету. То је летос, након свог другог преузимања „краљевског клуба“, потврдио и Португалац Жозе Мурињо, освајач две титуле клупског првака Старог континента и више других националних и међународних трофеја, што му је у фудбалском свету донело надимак „Посебни“.

На дугом списку славних страних тренера који су предводили Реал, основан 1902, у новије време су били и „коучи из прве светске лиге“ Карло Анчелоти, Фабио Капело, Зинедин Зидан, Јуп Хејнкес, Гус Хидинк, Алфредо ди Стефано, Џон Тошак..., али и тројица српских стручњака – Миљан Миљанић, Вујадин Бошков и Радомир Антић, који су остварили запажене резултате.

Чича на Бернабеу

Први је у Реалову кућу, на Стадион „Сантјаго Бернабеу“, назван по бившем играчу, тренеру и легендарном председнику клуба, стигао Миљан Миљанић, популарни „Чича“, један од наших најуспешнијих и најхаризматичнијих фудбалских стратега. Препоручили су га освајање четири титула првака и три купа у Југославији са Црвеном звездом и њени запажени наступи у европској конкуренцији.

Било је то 1974, у време док је у Мадриду још столовао Франциско Франко, иначе веома наклоњен Реалу, због чега је Миљан из домовине испраћен и са „жаокама“ да је, за „шаку долара“, отишао да служи фашистичком диктатору.

Са Миљаном је, по његовој жељи, требало да крене и први Звездин ас Драган Џајић, али се то, из никад до краја објашњених разлога, није догодило, a обојица на ту тему остали шкрти на речима. Миљанић је, наводно, касније признао да је погрешио што није испунио обећање дато свом „најбољем ђаку“, а Џаја му је опростио уз напомену да је управо Чича био најзаслужнији за његов играчки успон и остварену блиставу каријеру.

Пре Миљанићевог доласка, реализованог на предлог моћног председника Бернабеуа, чија се реч поштовала као царска, Реалу нису цветале руже: три године клуб је био без титуле првака Шпаније, а навијаче је додатно иритирала доминација главног ривала Барселоне, предвођене „летећим Холанђанином“ Јоханом Кројфом и његовим земљаком и имењаком Нескенсом. У задњем „Ел класику“ пре Миљановог „устоличења“ Барса је у Мадриду славила са чак 5:0.

Чичу, међутим, није забринула та обесхрабрујућа статистика па је, без страха од неуспеха, играче „притиснуо“ својом филозофијом игре чији је темељ морала да буде изванредна физичка припрема. Зато је из Звезде за кондиционог тренера довео Срећка Радишића који је од шампионског састава са београдске „Маракане“ направио неуморну машину.

На његово инсистирање ангажован је и тандем западнонемачких репрезентативаца, Паул Брајтнер и Гинтер Нецер, кључан за офанзивну игру коју је он одувек форсирао. А да је у раду само свој потврдио је, на опште изненађење, пребацивањем Брајтнера са места бека у везни ред, што ће испасти прави потез јер тај неуморни чупавац, попут пит бул теријера, незадрживо јурио на обе половине терена.

У екипи је, наравно, јер Реалу тога никад не мањка, имао и неколико шпанских репрезентативаца: чувеног дефанзивца Хосеа Камача, везисту Винсента дел Боскеа (каснијег селектора Шпаније, који није крио да је од Миљана доста научио о тренерском послу), сјајног голгетера Сантиљану, легенду клуба Амара Амансиа, а на голу Мигела Анхела, који и данас важи за једног од најбољих чувара мреже у историји клуба.

Дупла круна  

Кад је такмичарска сезона 1974/75. завршена, Мадрид је био на ногама, а Миљан на рукама навијача: Реал је освојио и првенство и куп, дуплу круну чекану 13 година. Игра „Краљевског клуба“ није била умирање у лепоти, као што није била ни Звездина док ју је Миљанић водио, него упорно инсистирање на успеху по сваку цену. Знао је Миљан да, кад успех дође, све замерке са пута до њега иду „под тепих“ или их заглушује навијачка еуфорија.

Из тог периода ваља поменути и детаљ потпуно незамислив у данашњим условима, који је слика Миљанићевог карактера. Реч је о његовом одбијање да у Београду предводи Реал у реванш мечу против Црвене звезде у Купу победника купова, занимљив и по томе што су „црвено-бели“, упркос поразу од 2:0 у Мадриду, елиминисали великог ривала бољим извођењем пенала.

Миљан је дозволу за изостанак добио од председника Бернабеуа, ком је разлог за свој став свео на кратку реченицу: „Не могу да издам срце“.   

Миљан је и наредне сезоне одржао Реал на врху табеле одушевивши све у клубу и око клуба својом радиношћу, самоувереношћу и фудбалском интелигенцијом. Растанак је уследио 1977, а наметнуо га је слабији резултат од оног ком мадридски великан увек тежи – изостанак нових титула. „Краљевски клуб“ га, међутим, никад није заборавио.

Кад је умро (2012), делегацију Реала су на сахрани предводиле његове велике звезде Амансио и Бутрагењо. А на првој утакмици после вечног растанка са Миљаном Миљанићем, Реалови играчи су носили црни флор као знак жалости за њим.

Оно у чему је Миљан остао дужан Реалу су две пропуштене прилике да се освоји Куп европских шампиона. Једном је „Краљевски клуб“ на путу ка титули (у полуфиналу) зауставио минхенски Бајерн, а други пут (већ у другом колу) белгијски Бриж. Са „Сантјаго Бернабеуа“ отишао је на почетку сезоне 1977/78. због слабих стартних резултата његовог састава.

Бошков у Реалу

Две године након одласка Миљанића, на клупу Реала сео је Вујадин Бошков Вујке, велико фудбалско име тадашње Југославије, а касније плодан тренер, који је пре преузимања „Краљевског клуба“ са успехом водио  неколико клубова и био селектор наше репрезентације (1971-73).

После освојене титуле југословенског шампиона са новосадском Војводином, својим матичним клубом, што му није успело током 14 година играчке каријере у дресу „Лала“, водио је холандске прволигаше Ден Хаг (освојен куп) и Фејенорд, а потом шпанску Сарагосу где су га, као даровитог тренера, запазиле Реалове газде које се га знале као репрезентативца Југославије који је наступао и за селекцију Европе. Није тајна да га је „Краљевском клубу“ топло препоручио и Миљан Миљанић.

И Вујке је, попут Миљана, на „Сантјаго Бернабеу“ имао почетак „из снова“ – сезону 1979-80. Реал је завршио са „дуплом круном“, освајањем првенства и националног купа што је једини учинак који, од давних година, тренерима гарантује наставак рада уз подршку навијача и поверење клупског борда.

Бошков је врло брзо постао и миљеник новинара, који су често цитирали његове духовитости попут реплика као из „Алана Форда“ којима је често зачињавао свој рад са играчима. Једна од њих била је: „Фудбал је игра у којој побеђује онај ко да гол више, а не онај који игра лепше.“ А друга: „На наредној утакмици можемо победити, изгубити или одиграти нерешено.“

У финалу КЕШ-а  

У тиму који је водио још је било асова из Миљанове ере (Камачо, Сантиљана...), а нови талас предводили су Немац Штилике и паклени  нападач Хуанито (Хуан Гомез Гонзалес), код нас упамћен по провоцирању публике на мечу Југославија – Шпанија (0:1) у квалификацијама за Мундијал у Аргентини, на шта му је са трибина Звездиног стадиона узвраћено флашом у главу.

Као шампион Шпаније, Вујкетов Реал је у сезони 1980/81. играо у Купу европских шампиона где је догурао до финала. У завршном мечу, на париском Парку принчева, поразио га је Ливерпул резултатом 1:0. Једини гол виђен је осам минута пре краја, а стрелац је био Алан Кенеди који је, уз Кенија Далглиша, Терија Мекдермота и Грејема Сунеса, био један од главних играча „црвених“ са Енфилда.

А у сезони 1981/82. Бошков је други пут освојио Куп краља, након чега је уследио његов растанак са „Краљевским клубом“ у ком је, до краја живота, дочекиван с поштовањем и уважавањем. И после Реала бележио је сјајне резултате, пре свега у Италији, где је Сампдорији донео (до данас) једини „скудето“, три купа и Супер куп, уз то и тријумф у Купу победника купова.

На његовој сахрани (2014) у родном му Бегечу код Новог Сада била је и висока делегација Реал Мадрида.

Радомир Антић у „Краљевском клубу“

Трећи српски тренер у „Краљевском клубу“ био је Радомир Антић, некадашњи фудбалер београдског Партизана, једини стручњак у свету који је седео на клупи три шпанска фудбалска великана – Реала, Атлетика из Мадрида и Барселоне.

Антић је на „Сантјаго Бернабеу“ стигао из Сарагосе, у којој је раније био и играч, и то баш у време кад је тај клуб, а после рада у Реалу, водио Вујадин Бошков који је Антару веома ценио као човека и фудбалског професионалца.

То „добро сећање“ навело је Вујкета да свом бившем клубу за челника струке предложи Антића, што је и прихваћено, иако су шпански медији „трубили“ да је Реал исувише велики изазов за њега, поготово што је наслеђивао славног Алфреда ди Стефана, највећу легенду „Краљевског клуба“.

Наш стручњак је уздрмане и лоше пласиране Мадриђане преузео у марту 1991, а кроз 12 утакмица успео је да им осигура пролаз у Куп УЕФА. Пред старт сезоне 1991/92, екипу у којој су били шпански репрезентативци Фернандо Јеро, Емилио Бутрагењо, Маноло Санчиз и сјајни Румун Георги Хаџи „освежио“ је двојицом младих играча. Један је био Роберт Просинечки, који је са Звездом постао првак Европе, а други Луис Енрике из Хихона, касније велика звезда „Црвене фурије“, а данас тренер Пари Сен Жермена ком је донео две титуле најбољег на Старом континенту.

На средини те првенствене трке, кад је Реал имао осам бодова више од Барселоне и отворен пут ка титули, уследила је шокантна одлука: смена Антића. Донео ју је тадашњи председник Рамон Мендоза на основу личне процене да његов клуб не игра лепо као Кројфова Барселона и да због тога треба ангажовати новог тренера. На место нашег стручњака постављен је Холанђанин Лео Бенхакер који је успео да мало „нашминка“ Реалову игру, али и да изгуби титулу, и то у последњем колу.

Реалови навијачи тај дан сматрају једним од најцрњих у историји вољеног клуба, а Мендозину смену Антића правим проклетством. Титула је отишла Барселони, која је и у наредној години шампион постала у завршном лигашком колу. Оба пута за Реал је кобан био Депортиво Тенерифе (сада друголигаш) против ког је Антић, водећи Сарагосу и Реал, бележио само победе.

После Реала, Антић је водио и Барселону, а највећи успех остварио је са Атлетиком из Мадрида 1995/96. освајањем „дупле круне“ – Купа и националног шампионата. Био је тренер и Овиједа и Селте, а од 2008. до 2010. селектор Србије, коју је одвео на Мундијал у Јужној Африци.

Пред крај живота радио је у Кини, а умро је 6. априла 2021. Њему у част стадион у Ужицу, где је живео од шесте године и започео фудбалску каријеру, носи његово име.