Блуз за Вахида Халилхоџића: Мароканци, Африканци, сви су странци у Казабланци štampaj

Откад у завршници светских фудбалских првенстава учестују тридесет и две репрезентације и, откад се игра утакмица за треће место, укупно се на мундијалима играју 64 меча. Кад време прође и године се слегну, у памћењу са сваког првенства остаје живо максимално пет-шест њих.

Пре осам година, кад се Светско првенство играло у Бразилу, апсолутно најнезаборавнија утакмица била је она полуфинална између Немачке и Бразила кад је Немачка понизила домаћина како га није понизио нико никад - победивши Кариоке усред Бразила резултатом 7:1. У финалу је Немачка победила Аргентину са 1:0, можда и понајвише због самоуверености из полуфинала.

Максималан број утакмица које једна екипа може одиграти на мундијалу, онај број до кога догурају само четири репрезентације је седам. До полуфинала, ово је био пут Немачке. У првој утакмици је декласирала Португалију резултатом 4:0. Онда је са Ганом одиграла 2:2, да би у последњој утакмици друге фазе победила САД са 1:0. Са седам бодова, Немачка као прва у својој групи доспева у осмину финала. Противник јој је Алжир који је у својој групи био други (победа против Јужне Кореје, реми са Русијом и пораз од Белгије).

Памтим одлично утакмицу између Немачке и Алжира јер је у тој утакмици Немачка била најближа испадању. Најпре, утакмица је отишла у продужетке, пошто Немачка, која је само неколико дана касније Бразилу забила седам голова, у деведесет минута Алжиру није дала ниједан. Продужеци су завршили минималном победом Немаца: 2:1. У четвртфиналу, Немачка тријумфује над Француском са 1:0, голом већ у дванаестом минуту. Шта је било после, то смо већ рекли.

У тој најнеизвеснијој утакмици за Немачку, противничку репрезентацију је предводио Вахид Халилхоџић.

Валид место Вахида

Осам година касније, највећи хит Светског првенства је репрезентација Марока. Она се пробила до полуфинала Светског првенства, што је успех који досад није остварила ниједна афричка селекција. Њу на завршници Светског првенства предводи Валид Реграги.

Међутим, он није тај који је Мароко тријумфално провео кроз квалификације. Урадио је то исти онај човек који је осам година раније у Бразилу намучио Немачку - Вахид Халилхоџић.

Афричке репрезентације имају квалификације које се одвијају у три круга, с тим што се оне које су на Фифиној листи боље рангиране у квалификације укључују директно у други круг. Тај други круг изгледа тако да се четрдесет селекција подели у десет група са по четири репрезентације и онда двокружно играју сви против свих. Онда десет првопласираних бива подељено у пет парова, па пет победника у две утакмице иде на Светско првенство.

У свих десет група, само је једна репрезентација освојила прво место без изгубљеног бода, са свих шест победа. То је био Мароко који је по два пута победио и Гвинеју, и Гвинеју Бисао, и Судан. Онда је у трећем кругу, у две утакмице против Демократске Републике Конго, Мароко најпре одиграо 1:1, да би у другој утакмици убедљиво победио са 4:1. Најбољи марокански играч у квалификацијама био је Ајуб Ел Каби који је постигао пет голова.

Ел Каби је у то време играо у Првој лиги Марока, да би у међувремену прешао у Турску. Иако је квалификацијама остварио најбољи могући резултат, Халилхоџић се нашао у сукобу са Фудбалским савезом Марока, као и са навијачима. Разлог је био тај јер је из репрезентације изоставио неке од најбољих играча Марока: понајпре Хакија Зијеха, али и Нусара Мазруија, Адела Тарабта, као и Амина Харита.

Конфликтан карактер

Мада је и без тих играча успео да се тријумфално квалификује на Светско првенство, већ од краја квалификација почело се разглабати о могућем отказу за Халилхоџића.

Иако је уз Бору Милутиновића ушао у историју као селектор који је највише различитих репрезентација довео до завршнице Светског првенства, код Халилхоџића се већ скоро као правило почела дешавати ситуација да успркос томе уочи завршнице добије отказ. Пре Марока, он је на мундијале одвео и Обалу Слоноваче, Алжир и Јапан, али је једино репрезентацију Алжира заиста и водио са клупе на завршници.

И за Обалу Слоноваче и за Јапан, добио је отказ између квалификација и завршног турнира. Обали Слоноваче, то се није исплатило - пошто је испала у групној фази. Јапан је, међутим, групну фазу завршио на другом месту, иза Колумбије, а испред Пољске и Сенегала.

У осмини финала, Јапан нес(п)ретно губи од Белгије 3:2, а гол који је одлучио меч пада у четвртом минуту зауставног времена. Углавном, у Фудбалском савезу Марока су, ако ништа друго, знали да овакав отказ Халилхоџићу неће бити преседан. Једва стотињак дана пре почетка Светског првенства, 11. августа ове године, Фудбалски савез Марока отпустио је Вахида Халилхоџића.

Тиме се четврт века после њеног почетка на неки начин заокружила његова тренерска каријера која је и започела у Мароку, где је са клубом Раџа Казабланка 1997. најпре освојио Афричку лигу шампиона, а затим и титулу првака Марока. У клупској каријери после је водио Лил, Рен, Пари Сен Жермен, Трабзонспор, загребачки Динамо и Нант. Посебно је импресиван његов учинак из Лила где је тим са дна друге лиге најпре увео у националну елиту, а одмах затим и у европску тј. Лигу шампиона.

У том тренутку је међу најтраженијим тренерима у Европи, нарочито у Француској где најпре спашава Рен од испадања што је у тренутку његовог доласка изгледало као немогућа мисија, а затим прелази у ПСЖ.

Макар се касније више фокусирао на посао вођења репрезентација, и у Динаму и у Нанту је остваривао импресивне резултате, па је одлазио не због неуспеха, него због сукоба са власницима клубова. Здравком Мамићем и Валдемаром Китом. Са таквим обрасцем отказа, неко би могао рећи да Халилхоџић има конфликтан карактер.

Село моје мање од Париза

Најважнију утакмицу у историји Марока, барем досадашњој, Вахид Халилхоџић данас не жели да гледа ни на телевизији. Каже: „Боље ми је да ништа не причам. Као да нисам био ту три године, као да нисам радио с њима, као да нисам ниједну побједу направио с њима! Све ми се то згадило, више немам воље да причам о фудбалу! Нико неће ни да каже, спорт је то, не може човјек за 10 дана направити оно што се може за три године урадити. (...) То је била моја задња мисија, да маестрално закружим све то, међутим, све је кренуло наопако. Али то је тако, такав сам тип и није ми ни први пут."

Разумљива је, али и помало тужна, ова огорченост, нарочито јер је Халилхоџић увек бежао од претеране мистификације фудбала; за њега је фудбал заиста, као у старој фрази, споредна ствар, макар и најважнија таква.

У неким ранијим интервјуима знао је рећи да су га стварне животне муке научиле да раздвоји важно од неважног. Уосталом, и играчку каријеру је прекинуо напрасно, одмах након мајчине смрти, а ко зна да ли би и постао тренер, нарочито тако међународно успешан, да није присиљен да оде из Мостара и да му кућа није опљачкана и спаљена.

Пре рата је кратко био спортски директор Вележа, али то је више била церемонијална функција. Да није било распада Југославије, лакше је замислити га како ужива у специфичностима мостарског хедонизма, него да „гања" тренерску каријеру. Новца је свакако имао довољно.

Мада, с друге стране, можда и као рођени Јабланичанин, није никад до краја усвојио типично мостарски „нам", оно осећање какво постоји и међу Сплићанима, рецимо, да њиховом граду на свету нема равног. Памти се још и препричава Халилхоџићева реплика на неку кафанску мистификацију о Мостару: „Људи, будимо искрени, Мостар је за Париз једно велико село".

60 километара ваздушне линије

Уосталом, за разлику од силних дечака који маштају једино да буду фудбалери, па увек буду нешто друго, Вахид Халилхоџић као дечак и није желео да буде професионални фудбалер. Из Јабланице се у Мостар преселио не због фудбала, него због Средње електротехничке школе, у којој је био добар ученик. Али Вележ је у то време био нешто посебно. Већ за коју годину, Вахид Халилхоџић (рођен 1952.) постаће незаобилазна карика у овом тиму.

Та генерација Вележа из седамдесетих са чувеним БМВ тројцем (Бајевић, Марић, Владић) и са Халилхоџићем, вероватно је најбоља југословенска екипа која никад није освојила првенство. У сезони 1972-1973, били су други, одмах иза Црвене Звезде, а као лабудову песму оставили су за собом ипак један трофеј, онај „Купа маршала Тита", освојен у Београду.

У својеврсном сарајевско-мостарском дербију, утакмици Босне против Херцеговине, пред четрдесет хиљада људи, у невероватно узбудљивој утакмици, о којој се, као и о пропратним параферналијама, у Мостару и данас препричавају легенде, Вележ је победио Жељезничар са 3:2. Жељо је добио прво полувреме голом Баждаревића из пенала, онда Халилхоџић у само четири минута, од 55. до 58, забија два гола за вођство Вележа, четири минута касније опет пенал за Жељу и опет гол Баждаревића, да би у осамдесетом минуту тријумф „Рођенима", како су их популарно називали спортски новинари, донео Драган Окука.

Са пехаром у клупским витринама, Халилхоџићу је било лакше да оде у Француску. Тај Вележ и ти „Рођени" били су вољени широм Југославије, као ниједан други клуб, осим евентуално Хајдука. Није се за њих навијало ни само због херцеговачке завичајности, ни због левичарског бекграунда ни због неког великог југословенства. Људи попут Живана П. из Лопара или Ивана В. из Котора волели су Вележ због фудбала који је ова генерација играла.

А кад једном заволиш неки клуб, волиш га и после смене генерација. Вележовци који су Вележ заволели због Халилхоџића памте засигурно и играча који је за овај клуб наступао непосредно уочи распада Југославије: Златка Далића.

Он је од 1989. до 1991. тридесет и седам пута носио црвени дрес „Рођених" давши у тим утакмицама и три гола. Највећи део тог периода, спортски директор Вележа био је управо Вахид Халилхоџић. Његова нападачка статистика била је, наравно, неупоредиво боља, али Далић је свакако био примарно одбрамбени играч.

И тако, док се цео свет диви селекцијама Хрватске и Марока, није незанимљиво приметити да су их створили два тренера рођена на једва шездесет километара ваздушне линије, колико отприлике има од Јабланице до Далићевог родног Ливна. То је мања удаљеност него што је она између алтернативног паришког аеродрома „Бове" и центра Париза. У градићу Бове, надомак Париза, дакле, од педесетак хиљада становника, сместио се 1992. године, четрдесетогодишњи Вахид Халилхоџић, избеглица и погорелац из Мостара.

Винсент од Бовеа, доминиканац који је живео у овом граду у дванаестом веку, један је од првих западних аутора који у свом раду цитира арапске књижевнике. Мароканци из Бовеа који су пре тридесет година сусретали Вахида Халилхоџића знали су да се збуне како то да човек толико маркантно арапског имена не зна арапски и није Арапин. Кад пет година касније, преко оних старих тањирастих сателитских антена, буду гледали фудбал из прадомовине, препознаће свог бившег комшију, човека који је, ето, два пута писао историју мароканског фудбала.

„Како си, Ваха, имаш ли даха, још једна текма на тебе чека...", певао је Дино Мерлин у лето 1992. Гледао је он или не гледао, текма другог полуфинала Светског првенства је и његова. А Мароко ће и после четрнаестог децембра сигурно чекати још једна. Играће је у недељу, не у суботу; Иншалах.