Значај броја 6 у историји светске кошарке: Осамдесет осам ружа за Била Расела štampaj

Једанаест титула НБА шампиона. Први црни тренер у историји америчког професионалног спорта. Најбољи одбрамбени играч свих времена. Први НБА играч за којег сам чуо и разлог због којег је мој отац, Зоран Мароевић, током целе каријере – у клубовима и репрезентацији носио број 6.

Другој деци су причали бајке, а ја сам, док сам одрастао, слушао приче о стравичним играчима, великим утакмицама и генијалним тренерима. О судијама се ређе причало. Мој отац је посебно поштовао двојицу – Радивоја Кораћа и Била Расела. Први је погинуо два дана пре него што сам се родио, другог, иако сам дао све од себе, нисам успео да упознам.

Осим што нам је кућа била пуна мајица и дресова са бројем 6, за Била Расела сам први пут чуо још као клинац, када се препричавала чувена утакмица америчке „Ол стар“ селекције и репрезентације Београда, одигране на Ташу средином шездесетих година.

Пред почетак меча, на центру су стајали Расел и један наш играч. Многи тврде Немања Ђурић, мада има и других верзија. „И док је Немања доскочио после подбацивања, Амери су већ водили 4-0“, причао ми је једну од мноштва верзија, и много година касније, један од играча из те генерације.

Ако се не варам, екипа Београда је прве поене забила тек после петнаестак минута, а Амери су утакмицу добили са безмало педесет разлике.

Прича се да је један од актера те утакмице, касније легенда југословенске кошарке, бесан због толике разлике, са обе руке ухватио Расела за подлактицу док је покушавао да шутне: „И ништа, пребацио је лопту у леву и забио кош... Ту, заиста, ништа није могло да се уради.“

Амерички тим, који је истрчао на терен на Ташмајдану, био је вероватно најбољи састав који је икада крочио на европско тло, јер су осим Расела играли и Оскар Робертсон, Боб Кузи, Кеј Си Џонс, Џери Лукас. Тренер је био Ред Ојербах, икона Бостона и светске кошарке.

Први, највећи, једини...

„Тајна није у томе да блокирате сваки шут противничких играча, већ да они помисле да то можете“, говорио је Бил Расел, један од најзначајнијих кошаркаша у историји ове игре, први црни тренер у НБА и велики борац за грађанска права у време када је то доносило много више невоља него користи.

„Најразорнија сила у историји ове игре“, како га је звао Ојербах, Бил Расел је био један од најбољих одбрамбених играча у историји кошарке и човек после којег су ‘банане’ постале озбиљан део статистике, у неким случајевима и кључни чинилац планирања тимске одбране.

Освојио је укупно 11 шампионских титула у НБА лиги, пет пута је био најкориснији играч лиге, у кошаркашку Кућу славних примљен је два пута – као играч и као тренер. Један је од двојице кошаркаша који су на једној утакмици имали 50 скокова, други је његов највећи ривал Вилт Чемберлен.

Трудио се да не буде центру пажње. Када су 1972. године, Селтикси пензионисали дрес са бројем 6, церемонија је била готово тајна. Такође, није се појавио ни на свечаности која је организована када је примљен у кошаркашку Кућу славних.

„Не верујем толико аплаузима и колико ће дуго трајати, али верујем у љубав коју осећам према овог игри“, говорио је касније, објашњавајући због чега је годинама зазирао од медија и пажње навијача.

Рођен је 1934. године у градићу Монро у Луизијани, која је у то време била позната по сегрегацији и расним поделама. Отац му је радио у фабрици папирних кеса. Сећао се како му мајка једном приликом умало није ухапшена јер је носила модерну хаљину – полицајац ју је послао кући да се пресвуче јер је носила „одећу намењену белим женама“.

У неколико наврата његов отац није успео да купи бензин на пумпи јер је био – црн. Једном приликом, таква ситуација је решена тако што је Чарлс Расел јурио пумпаџију витлајући пајсером.

Кошаркашка каријера му није почела сензационално: избачен је из тима у основној школи, јер једноставно – није разумео кошарку. Прешао је у другу школу, где је тренер Џорџ Пауелс имао више стрпљења, па је Расел временом постао солидан кошаркаш.

Иако је био снажан и брз, универзитетски скаути су га углавном игнорисали, па је једину понуду за наставак школовања добио од Сан Франциска, са којим је, касније, освојио две титупе шампиона Ен-Си-Еј-Еј лиге (NCAA). Током студентске каријере постизао је просечно више од 20 поена и хватао 20 лопти по утакмици.

Бостон, долазак легенде

Када је 1956. године стигао у Бостон Селтиксе, био је једини црнац у тиму чији је шеф Ред Ојербах покушавао да поруши расне баријере у граду у којем таква настојања нису обавезно дочекивана са одобравањем. Годину-две пошто је стигао у тај град, у кућу су му упали расисти, по зидовима исписали увредљиве поруке, а по креветима разбацали фекалије.

Био је принуђен да се пресели, али то није ишло глатко, јер су комшије почеле да прикупљају потписе за петицију тражећи да се црнцима онемогући да се настане у њиховом делу града.

Кад год се враћао са пута, затицао би преврнуте канте за ђубре испред куће. Те случајеве је редовно пријављивао полицији, која му је говорила да су их сигурно преврнули ракуни. Затим је затражио дозволу за оружје, после чега су ракуни мистериозно нестали.

„Бостон је у то време био легло расизма, корупције, најгоре врсте понижавања црнаца“, причао је касније Расел. „Врати се у Африку!“, викали су му пролазници, навијачи, радници, али и универзитетски професори.

Већ прве године у НБА, био је једини црни играч у великом финалу између Сент Луис Хокса и Селтикса, после којег је Бостон освојио прву шампионску титулу у историји тима. Током прве професионалне сезоне имао је просечно 19 скокова по утакмици. Говорио је да му циљ није био да ослободи Бостон од расизма већ да Селтиксе учини бољим тимом.

Неколико година по доласку у НБА, када су Селтикси и Хокси играли егзибициону утакмицу у Кентакију, конобари у локалном ресторану нису желели да служе црнце, па је Расел позвао играче обе екипе да бојкотују меч. Једино Расел није изашао на терен, а његов саиграч Боб Кузи је, много година касније, рекао да га је било срамота што се појавио на том мечу.

У досијеу Федералног истражног бироа, који је објављен пре неколико година, Бил Расел је описан као „арогантна црнчуга која одбија да даје аутограме белој деци“.

Твитер много пре твитера

„Данас је модерно да се на друштвеним мрежама бране ставови. Бил Расел је то радио када то не само да није било модерно већ је било и опасно“, рекао је Ал Шарптон.

Бил Расел је учествовао у чувеном маршу за мир 1963. године и из првог реда слушао када је Мартин Лутер Кинг изговорио: „Сањам...“ После се причало како га је МЛК звао да стоји поред њега током говора, што је Расел одбио.

Ипак, недуго пошто су расисти у Мисисипију убили Медгара Еверса, Расел је са његовим братом, упркос бројним претњама и притисцима, отворио кошаркашки камп у којем су ову игру учила заједно бела и црна деца.

Уз играча америчког фудбала Џима Брауна и Луа Алсиндора, касније познатог као Карим Абдул Џабар, био је међу малобројним спортистима који су подржавали Мухамеда Алија када је одбио да учествује у рату у Вијетнаму. „Нисам се толико бринуо за Алија. Он је био чврст и решен да ту ствар истера до краја. Више сам се бринуо за нас остале“, говорио је Бил Расел.

Много година касније, председник Барак Обама одликовао га је Председничком медаљом слободе јер је бранио слободу и достојанство свих људи.

Режисер Спајк Ли тврди да је, уз Џекија Робинсона, Бил Расел био најзначајнији спортиста у историји САД и човек који је умногоме променио не само амерички спорт већ и начин на који људи гледају на расне разлике.

Преминуо је у 88. години.