Рококо
14.03: Беснило
недеља, 14. мар 2021, 20:07 -> 15:11
Четрнаести март
Четрнаестог марта 1958, тридесетједногодишњи репортер по имену Габријел Гарсија Маркес објавио је у венецуеланском листу „Моменто" чудесну репортажу под насловом „Само дванаест сати за спасавање". Почетак је доста типичан за њега: „Било је то лоше суботње поподне". Ускоро сазнајемо да је пас Ане Гиљен ујео једно дете на авенији Лос Илустрес. Она испрва не придаје превелику важност том догађају. Кад је за који дан, међутим, свог пса пронашла мртвог искежених уста прекривених пеном, све се променило. Ана Гиљен схвата да мора да пронађе дете које је њен пас ујео.
Следи текст који се чита као најузбудљивији трилер, још и више зарад тога јер знамо да читамо истиниту причу. Тек десетак година касније излази Сто година самоће, потом Јесен патријарха, затим Хроника најављене смрти, али већ и у овом тексту нас опија сугестивно литерарно мајсторство. На тринаест страница стао је практично цео роман.
Након што се већ прославио и добио Нобелову награду за књижевност, Габријел Гарсија Маркес је и даље тврдио да он новинарство доживљава као своју истинску професију и вокацију. На директно питање мисли ли да се романом може рећи нешто што је новинарством немогуће, он одговара: „Не. Не постоји ништа такво. Извори су исти, материјал је исти, језик је исти".
Неко ко није читао Габријела Гарсију Маркеса, мислиће, по свој прилици, да то није тачно. Код Гарсије Маркеса, међутим, новинарство извире из књижевности, а књижевност се улива у новинарство.
