Илегално камповање једног Швеђанина под шатором у Његушима: Право свих људи подно Ловћена

Шведска реч „Allemansrätten“ у дословном преводу значи „право свих људи“, али се на друге језике углавном преводи као „право јавног приступа“. Реч је јединственој шведској и скандинавској културној тековини, односно принципу, заштићеном законом, који свим појединцима пружа и гарантује слободу кретања у природи.

Швеђани ће вам се поносом похвалити како код њих буквално било где у природи може да се постави шатор и преспава, само под условом да то није у видокругу с прозора куће власника земље или имања. (Иначе је непојмљиво да се приступ реци, језеру или мору ограђује, ма колико да је посед приватан.) Значи, свако може слободно и бесплатно да спава или кампује у планини, поред језера, по шумама, горама, ливадама... на било ком земљишту, осим ако није баш реч о нечијем малом приватном дворишту или у непосредној близини стамбених зграда.

Дотично право, наравно, подразумева и одговорност – бригу о природи и животињама и обзирност према власницима земљишта и свим другим ходачима, планинарима, камперима.... Са „правом свих људи“ Швеђани су саживљени годинама, деценијама и генерацијама. Није само да знају за њега, него га користе – пешаче где стигну, спавају у шаторима по дођијама и недођијама (иако би могли себи да приуште хотеле), уживају у једноставности, неспутаности, слободи кретања.

Први пут у Његушима

Згоде се занимљива „културна искричења“ кад са тим својим импулсом запуцају негде другде. Трагајући у последње време за неким непосредним сведочанствима странаца који су базали Ловћеном и околином у време кад су туда проношени вишетонски комади гранитa за Мештровићев маузолеј на Језерском врху, случајно сам (захваљујући и архиви двојезичног часописа за културу „Дијаспора“) набасао на мало познати „путопис“ Швеђанина који је „право свих људи“ искушавао у Његушима, подно Ловћена, и то у пролеће 1976. године.

Оле Монтелиус (1923-2015) био је познати позоришни сценограф, сликар и илустратор. У културним хроникама апострофира се да је у свом „примарном послу“ био веома иновативан и да је сарађујући са бројним позориштима изградио особен стил једноставне и функционалне сценографије: „Скратио је потребе за различитим сценама у дистинктне скулптуралне форме које замењују честе промене сценографије, чиме је нагласио изразе глумаца.“

Када је 1969. године заједно са супругом први пут путовао кроз Југославију, на молбу писца Уна Мигана Ериксона свратили су на кратко до Његуша, како би Монтелиус направио неколико цртежа-илустрација за Ериксонову књигу. У једном присећању на тај први долазак у родно село Петра II Петровића Његоша каже како их је ту, пошто у малој сеоској крчми-кафани није било могућности за ноћење, на конак код себе примила једна љубазна бака; гостима је уступила собу, а она је спавала у кухињи...

Долазећи тада, Монтелиус је из Ериксонове приче био упућен у надреални (истински) подухват норвешког пуковника Хенрика Аугуста Ангела који је 1893. године, одушевљен слободарским духом Црногораца и натоварен скијама, запуцао у „брда“ са „визијом и мисијом“ да поносите јунаке подучи скијању; не спорта ради, већ зато што је живео у убеђењу да би та вештина могла да им олакша свакодневни живот – комуникацију, транспорт, снабдевање – у тешко проходним и завејаним планинским пределима.

Пошто му се у зимским условима пут од Котора узбрдо, серпентинама, добрано одужио, норвешки пуковник морао је да преноћи у Његушима. Ујутро, кад се пробудио, наводно је чуо вику споља – сељани, који никада пре нису скијали, просто су „позајмили“ његову опрему и користили је како су знали и умели, весело се бацакајући по снегу... Беху то први црногорски скијаши у историји!

Ако је Монтелиуса та прича иницијално заинтригирала, кратак боравак у селу, сусрети са људима, слушање гуслара у Његошевој родној кући, пешачења по околним брдима, цртање кућа и крајолика, додатно су га „замађијали“; толико да по повратку у Гетеборг уписује курс „српскохрватског“, чита Ђиласову „Бесудну земљу“ (и друга штива), и маштари да за свој грош поново дође у Југославију, али пре свега у Његуше, па да ту проведе дуже време... и да црта.

Швеђанин по други пут међу Црногорцима

За тај подухват коцкице ће му се сложити 1976. године, када је био у својој педесеттрећој години. У село које још увек било покривено великим снегом стигао је у априлу и свој зелени шатор разапео је на ободу дворишта школе. То је, рећи ће, био једини згодан простор у селу где је могао да искористи „право јавног приступа“ (и буде колико-толико заштићен од евентуалне посете „животињског света“).

Иако је његов најјачи порив био да црта и фотографише, Монтелиус је у нотес бележио кратке минималистичке цртице „дневничког типа“ – о сусретима с мештанима, унутрашњости кућа, сеоском „диску“, свадби, прослављању Ђурђевдана, гуслању у локалној кафани, али и о свом привођењу због спавања тамо „где нико нормалан то не ради“...

Оно што његове записе чини јединственим у непрегледном корпусу путописне и псеудопутописне грађе о овим просторима јесте што је заиста био вођен искреном фасцинацијом и личном радозналошћу, а није дошао са некаквом унапред задатом и зацртаном агендом – медијском, политичком или сличном.

Његове белешке су једноставне и непретенциозне, а њихова интонација је веома лична и „интерна“; нити некоме подилази, нити храни своја или туђа предубеђења и предрасуде. Напросто, пише о ономе што види, чује, доживљава и чему сведочи. Природно, његова оптика је скандинавска, што  у овом конкретном случају виђеном и написаном даје неку врсту „ројандерсоновске“ атмосфере и „померености“. А написано на непосредан и посредан начин штошта открива о југословенским и црногорском приликама и реалностима тог времена.

Белешке Олеа Монтелиуса

„Сада сам на Његушима, високо у малој долини. Поставио сам шатор у школском дворишту. Сеоски дечаци вежбали су ношење мог тешког руксака напред-назад у снежном наносу. Овамо ретко залазе туристи. Руксак и мој зелени шатор сензација су дана. У оронулој школи налази се просторија у којој учитељ држи часове. (...)

Већ сам се спријатељио са неколико школараца. Играо сам са њима фудбал, и сад ме нуткају поморанџама, цигаретама и слаткишима. Покушавамо да се споразумемо на немачком, енглеском и гестикулацијом. Кад нешто кажем на српскохрватском, исправљају ме и ваљају се од смеха. У Дубровнику су покушали да ме наплаше дивљим, грубим Црногорцима, али ови пријатељски „дивљаци“ говоре тише и лепше од Дубровчана.

...Отоплило је. Овде горе време се зачас промени. Понекад магла долази густа као млеко. Онда мораш да останеш где си. Не видиш више од метра испред себе. После пола сата може опет да буде ведро и сунчано. (...)

Јутрос ми је у селу пришла једна старица и понудила чашу ракије, коју ми ​​је пружила преко каменог зида. Ништа није рекла, само се љубазно насмешила. Отприлике сат времена касније, друга од ових малих црних старица понудила ми је јаку, врућу кафу док сам стајао и цртао уз ниски зид око њеног дворишта. Све куће су од камена, мале и са сламнатим или шкриљастим крововима, а често без димњака. Дим се диже кроз кровове, а у многим помоћним зградама суше се редови пршуте.

Људи су стидљиви, али врло пријатељски расположени. Можда желе да покажу саосећање према лудом странцу који шета около цртајући њихове једноставне, понекад оронуле куће. Рано јутрос стара Маре дошла је с огромним снопом на леђима. Кад ме је угледала, затражила је цигарету, опипала мој топли исландски џемпер и рекла да има ишијас.

Данас сам покушао да се попнем на планину у близини села. Није баш висока, али на врху је био снег. У руксаку сам понео топли џемпер, флашу воде, дуван, мало козјег сира и хлеба и фотоапарат. Наравно, излет није испао онако како сам замишљао. Породица из куће поред пута имала је гозбу са печеном јагњетином. Раздрагано су ми махнули да дођем и да им се придружим. Нисам могао да одбијем. Гостопримство у селу ме чини беспомоћним. Вероватно ћу остати још неколико недеља и цртати.

Једног јутра у шатору се појавио младић и објаснио да мало говори енглески. Представио се с туробним осмехом: „Зовем се Нико, нисам у партији... и незапослен сам.“ Увече ме је позвао у сеоски „диско“ у оронулој школи. На великом, шкрипавом грамофону пуштали су „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band“. Звучало је фантастично у овом окружењу са портретима Тита, Петра Петровића Његоша, Маркса и Лењина на зидовима.

Пре неколико дана у Његушима било је венчање. Играло се на отвореном простору испред кафане. Свима је понуђено црно вино. Најстарија старица у селу дала је младој поморанџу... а младожења је од свог будућег таста добио 12 свиња.

Дана 23. априла у кућама се славио Ђурђевдан – с упаљеном свећом у округлом комаду свеже печене погаче. Напољу на клупи поред поште, тројица сеоских стараца пила су пиво. Ударили су чеп боце о руб клупе и пролили мало пива по тлу прије него што су боцу принели устима. Човек се пита ком су свецу приносили дарове!

Одлазак у полицију

Дан пошто сам разговарао са типом по имену Љуба, који ми је објаснио да ради као обезбеђење у маузолеју, изнад школе се појавио хеликоптер и кружио около на малој висини. Неколико сати касније у школско двориште је ушао ауто са два строга полицајца. Један од њих, који је говорио енглески, објаснио је да морам да пођем с њим. Док су ме возили из села, укључили су сирене.

Кад сам питао полицајце зашто су ме покупили, нисам добио одговор. Али осим буке коју су направили док смо напуштали Његуше, ова два тиха полицајца била су пристојна и готово пријатељски настројена. Кад у једном тренутку, на пола пута у планинама, нисам могао да се суздржим а да не изустим како је прелеп поглед, зауставили су се на неколико минута да бисмо могли да изађемо и дивимо се црним планинама које се простиру испод нас.

У Цетињу су ме увели у велику полицијску станицу, да бисмо се затим степеницама попели до собе за испитивање у којој су полицајци седели и пушили. Неколико сати су ме испитивали, прво уз помоћ немачког преводиоца, а затим с једним који је говорио енглески. Хтели су да знају све о мени. Зашто сам дошао у Црну Гору, зашто сам камповао, а не одсео у хотелу као нормални људи, да ли сам ожењен и зашто жена није са мном. Да ли имам децу, како ми се зове отац и шта сам преко дана јео у Његушима.

Објаснио сам на српскохрватском: Волим Црну Гору! Тада се испитивач насмејао и понудио ми цигарету. Кад сам објаснио да једем шунку и козји сир и пијем рујно вино, насмејали су се и понудили ми још цигарета. Можда је полиција схватила да сам безопасан. Међутим, хтели су да останем до следећег дана.

Пошто да сам одбио да будем у ћелији коју су ми понудили, увече су ме одвели у хотел где су ми дали собу за нешто више од сто динара. Долазак у хотел, где сам неколико година раније одсео, сада између двојице униформисаних полицајаца, није био посебно смешан. Добио сам собу 127. Рецепционар је изгледао као да му није ништа необично.

Обећао сам да ћу се следећег јутра појавити у полицијској станици и очигледно су ми веровали. Међутим, дали су ми до знања да не би било прикладно да напуштам хотел, па сам из ресторана наручио храну и флашу црног вина. На тренутак сам помислио да конобар који је дошао с мојом поруџбином изгледа помало уплашено. Можда ми је само машта дивљала. Уосталом, нико ме током дана није третирао као криминалца.

Страхови и сумње

Соба је била суморна, уска, са жутим прљавим зидовима, али са високим плафоном. Једина расвета била је сијалица која је на ужету висила са плафона. Висок прозор с окнима која вероватно нису прана месецима и смеђа завеса. Кревет и прекривач били су исте прљавосмеђе боје. Чаршави су, међутим, били чисти.

Своју гозбу поставио сам на сточић. Једина чаша била је у WС-у, чаша за четкице за зубе. Одлучио сам да своје црногорско црно вино пијем право из флаше. Нисам добио прибор за јело, али димљена шунка, козји сир, хлеб, лук и маслине могу да се једу без ножа и виљушке.

Зашто ми полиција није одузела фотоапарат и ролне филма? Нису чак ни тражили да погледају у моју торбу. Можда ће сутра? Да ли сам стварно имао било какве тајне за скривање? Нисам нацртао војне бункере поред којих сам прошао негде у планинама. Да ли је постојало нешто за шта бих могао да будем оптужен? Нико није тражио да види моје цртеже. Зашто је рецепционар одмах скинуо кључ собе 127 кад је угледао полицију? Да ли је то била соба у коју су увек смештани осумњичени? Можда сам само умишљао глупости.

Мој дневник? Моје белешке о Миловану Ђиласу? Дивио сам му се због књиге о Црној Гори коју је написао 1958. у затвору у Сремској Митровици. Био је један од Титових најближих сaрадника, али је био изопштен пошто је критиковао партију. На фотографијама из партизанског доба, његов лик је чак био ретуширан.

Преписао сам неке одломке из његовог романа. Вероватно је било опасно знати ишта о њему. Његово име се појављивало на неколико места у мом дневнику. Чак и да полиција није разумела мој шведски, препознали би име.

Док сам кидао странице дневника да их бацим у WС, сетио сам се да сам раније открио да туш не ради. Да ли је тамо била постављена камера, јесу ли у зидовима били микрофони? Одлучио сам да покушам да спавам. До осам сати следећег дана требало је да будем назад у полицијској станици. Нисам хтео да рескирам да долазе да би ме покупили.

Рецепционар ми је (ујутру) пожелео пријатан дан. Не знам колико је био упућен у моје проблеме. Пошто сам се попео степеницама до собе за испитивање, речено ми је да ће се овај пут испитивање одржати у приземљу с енглеским преводиоцем и секретарицом. У ходнику, на путу доле, наишао сам на човека који је чистио. Лице му је било у модрицама, а руке које су држале метлу биле су бледе и крваве. Јесу ли га извели из ћелије и ставили тамо да ме уплаше?

Испитивач је био исти, али соба је изгледала као мала судница. Углавном, прошли су кроз све што је већ речено, али сада су ме питали и колика ми је плата од рада у позоришту. Кад сам рекао, мој испитивач је изгледао задовољно. Схватио сам да желе да утврде колику казну треба да платим. Преко преводиоца сам објаснио да иако је плата висока, држава од ње одбија много на име пореза. Његов одушевљени осмех постао је пријатељски кад је коначно печатирао записник о испитивању.

Одређена ми је казна од 70 нових динара, око 28 круна, после чега сам пуштен уз озбиљно упозорење да полицији јављам како се крећем по Црној Гори. Добио сам откуцану копију с целим испитивањем и мојом „пресудом“. Величанствен документ.

Испред полицијске станице срео сам старешину Његуша. Љубазно ме је поздравио и рекао нешто о томе како је срећан што сам пуштен. Објаснио сам му да су моји документи у реду. Наравно, надао сам се ће то да исприча у селу.

Поново у Његушима

Стара Маре добила је мој исландски џемпер и спријатељио сам се с њом. У многим хладним јутрима пио сам јаку црну кафу у њеној кухињи кад бих навратио приликом одласка у село да цртам.

Много тога овде ме подсећа на Бројгелове слике. Као и многи у селу, Маре је имала бунар у кухињи. У оштрим зимским данима није морала да излази по воду. С ниског, окреченог стропа висиле су велике димљене шунке, неке зелене од плесни.

Под је био поплочан. Уз чађави камин, неколико грубих дрвених клупа за седење. У једном углу, неколико великих врећа за које мислим да су садржавале жито или брашно. На уској полици поред пећи стајао је дуги ред тамних флаша различитих величина. Питао сам се какве напитке има у њима, али се нисам усудио да питам.

Неки зидови били су од камена, други од грубих дасака. (...) У кухињи је било окречено, али влага је направила тамне пруге на белом. На неколико места мишје рупе биле су запечаћене старим крпама. Један мали четвртасти прозор пружао је соби пригушено светло. Кроз прозор је могао да се види крајолик напољу. Црне планине Црне Горе попут слике на белом зиду од опеке.

Разумели смо се прилично добро, знаковима и гестовима, и с мојим лошим српскохрватским. Кад нисам знао како се нешто зове, брзо бих то нацртао у свом блоку за цртање. Онда би ми се од срца насмејала и причала о томе како то рећи. Била је импресионирана што знам да цртам, али вероватно је мислила да сам безнадежно глуп што не знам како се ствари зову.

Носила је тај топли џемпер током дана када је била у планинама и скупљала дрва за огрев. Понекад бих је срео с великим свежњевима на леђима. Тада је личила на вештице из мог детињства. Била је тамнопута са седим праменовима косе и лепа са сивозеленим очима, попут вучице. Уз камени зид око њеног малог имања лежали су свежњеви са оним што је убрала у планинама.

Понекад сам је виђао како са својом козом на дугом ужету хода рубовима јарка, где је било мало траве. Вероватно није имала своје сопствене земље осим тог имања с оронулом каменом кућом. На кухињском зиду имала је слику Девице Марије, а испод ње полицу на којој је често стајала свећа.

Оног дана када сам се вратио у село пошто ме је полиција одвела на испитивање због илегалног камповања, а њој је речено да цела ствар није била тако озбиљна као што се најпре чинило и да сам кажњен само с неколико динара – тог дана је ставила чашу црног вина на полицу за своју Девицу Марију.

Одлазак

Једне вечери постало је прилично живо. У кафани су причали о мојој посети Цетињу и попило се пуно вина. Одједном је младић устао и почео да пева. Љуба, младић за ког сам претпоставио да ме пријавио полицији. Монотоним и меланхоличним гласом који су користили гуслари импровизовао је песму о странцу са шатором.

Био сам поласкан, али истовремено и мало уплашен јер, наравно, нисам разумео све шта је певао. Људи су му пљескали рукама, а ја сам схватио да је навикао да наступа. Вероватно је певао за ретке туристе који су се усуђивали да се попну на планину до гроба Петра Петровића Његоша. Изгледао је срећно и пријатељски кад сам му понудио вино као знак захвалности за песму. Међутим, данима сам имао непријатан осећај да је полиција сад упућена у све што сам радио.

Неколико дана касније, хеликоптер је поново прелетео село. Љуба ме неколико пута питао колико ћу остати, а кад сам покушао да телефонирам, из телеграфске станице (централе) ми је речено како није могуће ступити у контакт с Дубровником. Упркос свој тој љубазности, био сам на опрезу.

Једне вечери у кафани, сељанин кога раније нисам видео постао је врло агресиван и тврдио да су Швеђани криви што је 1971. у Стокхолму убијен амбасадор, Црногорац Владимир Роловић. Домаћица кафане упозорила ме да се не упуштам ни у шта с тим човеком. Шапнула ми је да је алкохоличар и да постаје опасан кад пије.“

***

Оставивши пријатеље у селу „са одређеном тугом“, како је написао, Монтелиус је из Његуша отишао даље крајем маја; до Цетиња и даље до Титограда путовао је камионом, да би ту „на правој аутобуској станици“ ухватио аутобус према обали.

Иако је после обишао и нека места на „ривијери“, где је окружење било много мекше и софистицираније него подно Ловћена, рекло би се да му се ништа друго није тако урезало у памћење као „право свих људи“ које је искористио у Његушима.