Аксиоматски приступ спољној политици Србије: У сусрет изборима 25. октобра и после њих štampaj

Аксиом 1. Све док је Европа у стању необјављеног или објављеног рата с Русијом, Србија ће бити посматрана као руски сателит или потенцијални тројански коњ.

Образложење. Оваква перцепција, распрострањена међу европским елитама (мада не подједнако: израженија је у Северној Европи, Холандији, Немачкој и Пољској, а нарочито у Енглеској), у великој мери почива на исправном читању историје. Она донекле преувеличава политичку блискост два народа, будући да је било и периода неслагања (Санстефански мировни споразум, последње године 19. века са проаустријском политика Србије, Стаљинов прекид односа 1948), али све су то биле временски ограничене епизоде. Што је још важније, за разлику од западних сила које су у протеклих 110 година три пута напале Србију (и окупирале Београд, са правом страном војском и стварном страном управом, уз јавна вешања – окупације Србије су трајале готово десет одсто прошлог века), између Србије и Русије никада није било рата, нити је Русија икада окупирала Србију.

Закључак: Никакви уступци које би Србија могла да учини како би удовољила Европи у погледу своје политике према Русији неће променити Аксиом 1. Сходно томе, нема смисла мењати политику према Русији, јер то не би било у економском интересу Србије, нити би донело било какву корист у погледу начина на који је Европа перципира.

Аксиом 2. Европска унија никада неће примити Србију у чланство.

Образложење: То већ произлази из Аксиома 1. Ратификација евентуалног чланства Србије у ЕУ готово сигурно би пропала у Холандији, Шведској, Финској, Француској, Немачкој, свим балтичким земљама, Пољској и Хрватској. Довољно је да се само једна земља успротиви па да чланство буде онемогућено. У случају Србије, таквих земаља има најмање десет до дванаест.

Поред тога, чланство подразумева признавање независности Косова. Према начелу самоопредељења, Косово има право на независност: 95 одсто његовог становништва (ако не и више) жели независност. Проблем је у томе што се приближно исти проценат становништва Србије противи прихватању независности Косова, што је оно експлицитно искључено Уставом (па би била неопходна промена Устава, за коју је потребан референдум), а свака влада која би признала независност Косова била би насилно свргнута.

Закључак: Србија не може да призна независност Косова.

Аксиом 3. Србија је дубоко повезана с Европом.

Образложење: Око две трећине спољнотрговинске размене Србије одвија се с Европском унијом; приближно половина страних директних инвестиција долази из Европске уније; око милион грађана Србије живи у ЕУ; стотине хиљада људи сваке године путују у земље Уније послом, туристички или у посету рођацима. Породичне везе с Немачком, Француском, Италијом, Чешком и другим земљама веома су снажне. Оне сежу век или два у прошлост, а у неким случајевима и даље. У културном погледу, Србија је у потпуности интегрисана у Европу и сав интелектуални и културни напредак долази одатле.

Поред тога, статус земље кандидата обезбеђује одређена (скромна) средства, процењена на око 0,3 одсто БДП-а Србије. Још су важније нематеријалне користи које пружа ЕУ: прихватање њених еколошких, индустријских, културних и правосудних стандарда од пресудног је значаја за једну модерну земљу. Србија има много тога да научи у ове четири области и сарадња с ЕУ у њима (а можда и у још неколико других) неопходна је.

Међутим, садашњи односи ЕУ и Србије подсећају на лавиринт у којем нико не зна где се налази, нити где је излаз. Време је да се из тог лавиринта изађе.

Импликације: Србија мора да тежи очувању добрих економских и културних односа с Европом, па чак и њиховом продубљивању. Али то треба да чини у оквиру у којем чланство експлицитно више није циљ: оно је искључено. То треба јасно саопштити и о томе постићи сагласност: (1) званичним споразумом двеју страна утврдити да се чланство у ЕУ више не тражи и (2) да се сарадња у претходно поменутим областима наставља.

ЕУ располаже довољним бројем флексибилних аранжмана (погледајмо само најновији о којем се размишља у односима с Канадом) да би се могао „измислити” и један такав посебан аранжман са Србијом.

Закључак: Преговоре о придруживању Европској унији треба окончати.

Аксиом 4. Америка нема интереса за Југоисточну Европу.

Образложење: Сједињене Државе пролазе кроз процес темељног преусмеравања своје спољне политике. То не треба поистовећивати с Трамповим председниковањем, јер је тај заокрет започео још за време Обаме и његовог окретања Азији. Балкан је за Сједињене Државе од готово никаквог геополитичког и геоекономског значаја.

То, међутим, није ништа ново, јер су САД показивале сличну незаинтересованост за овај регион све до 1945. године. Током Хладног рата ситуација се променила, јер су САД желеле да спрече победу комуниста у грађанском рату у Грчкој, да ојачају Југославију као бедем против комунизма совјетског типа и да распореде атомско оружје у Турској. Али после завршетка Хладног рата и с успоном Кине, једина земља у овом делу света која је од значаја за САД јесте Турска.

Импликације: Добри односи са Сједињеним Државама пожељни су и корисни, али не значе много. Геополитички положај Србије данас више подсећа на онај из 19. века, када се земља налазила на раскршћу утицаја европских сила.

Ту сличност с 19. веком, међутим, треба посматрати у светлу много веће интегрисаности савременог света и успона Азије, о чему говоре Аксиоми 6 и 7.

Аксиом 5. У Србији неће бити нове индустријализације.

Образложење: Индустријска производња у свету преселила се у земље с младом и вредном радном снагом. Тај процес ће се све више настављати. Те земље производиће сву индустријску робу која је свету потребна. Кина тренутно учествује са 30 одсто у светској индустријској производњи. У будућности би највећи део те производње могао да се одвија у Африци. Оно што је извесно јесте да се она неће одвијати у старим европским земљама (старим по просечној старости становништва), чији се број становника смањује.

Слично томе, ни када је реч о новим технологијама, Србија нема никакву очигледну предност. Према најновијим резултатима ПИСА тестирања из математике, Србија са 1.327 поена постиже добре резултате, али знатно заостаје за земљама Јужне Европе, попут Шпаније (1.432), северним европским земљама (Естонија 1.547, Пољска 1.477) и Азијом (Јапан 1.599, Јужна Кореја 1.570).

Импликације: Идеја да Србија може да искористи домаће приватне инвестиције и домаћу радну снагу како би производила међународно конкурентну индустријску робу или производе информационих технологија с високим технолошким садржајем је фантазија.

Србија са сиромашним земљама дели недостатак потребних знања, а поврх тога има и старо становништво, слабо припремљено за учешће у новој технолошкој револуцији: просечна старост становништва Србије је 45 година, док је у Нигерији 18 година. Шта мислите, ко ће бити технолошки поткованији?

Закључак: Привредни раст Србије ће, као и у њеној преткомунистичкој прошлости, пресудно зависити од способности да привуче стране инвестиције.

Аксиом 6. Свет је велики и мења се.

Образложење: Европска унија, колико год била важна за мале балканске земље, представља опадајућу економску и интелектуалну силу. Ако узмемо садашњих 27 чланица и додамо Уједињено Краљевство, удео тих 28 земаља у светском БДП-у 1980. године износио је 27 одсто, док је данас 15 одсто. С наставком економског и политичког успона Азије, нарочито Кине, Индије, Индонезије и Вијетнама, удео Европе ће се додатно смањивати.

И у интелектуалном погледу, иако Европа остаје веома важан део света, она заостаје у практично свим новим технологијама, укључујући вештачку интелигенцију. Истовремено, културна продукција остатка света (Сједињених Држава, Латинске Америке, Јужне Кореје, Турске и Јапана) постаје све популарнија, потискујући европску културну продукцију.

Импликације: Мале земље морају да пронађу своју посебну нишу у глобализованом свету и искористе предности свог положаја. Мале европске земље то су чиниле вековима. Данашње богатство Луксембурга и Лихтенштајна у великој мери почива на томе што служе као порески рајеви и што учествују у пословима који су на граници легитимности и законитости, па чак и с оне стране те границе. Исто већ вековима важи за Швајцарску. На простору бивше Југославије, Црна Гора је успешно играла сличну улогу.

Србија зато мора да усмери поглед и даље од свог непосредног окружења. Притом треба да се усредсреди на богате арапске земље, отворене за све врсте пословних аранжмана, као и на Кину, која настоји да обезбеди бар неколико упоришта у Европи. То значи да су потребне инвестиције из тих земаља, развијање пословних контаката, а у случају Кине и много интензивније културне везе и непосредни контакти међу људима.

Индија је, не само због дугогодишњих пријатељских веза које сежу до Покрета несврстаних, важна како у области инвестиција (нарочито у нове технологије), тако и у образовању студената. Индија има и додатну предност што је на нивоу високог образовања енглески језик готово свеприсутан, а енглески је несумњиво језик глобалне комуникације, чије је познавање неопходно.

Закључак: Од свих бивших југословенских република, једино Србија може да настави да води верзију Титове политике несврстаности. То није само исправна политика – то је и једина изводљива политика (осим политика које воде у катастрофу).

Аксиом 7. Кина постаје велика сила.

Образложење: Неоспорно је да је Кина економска велесила (највећа економија света према паритету куповне моћи и друга по величини када се БДП мери по тржишним курсевима). Брзина њеног технолошког напретка изненадила је све – можда чак и саме Кинезе.

Зато мале земље морају да посвете посебну пажњу Кини. Осим тога, Кина у очима малих земаља има још једну предност: равнодушност према типу њиховог политичког система.

Мале земље, дакле, не морају да страхују да ће Кина покушати да политички одређује облик власти у земљама у којима послују њене компаније (осим у чисто економском смислу, када је то потребно да би се издејствовали најповољнији могући услови пословања).

То је у оштрој супротности с Европском унијом, која у великој мери верује да је њена светскоисторијска улога да се меша у унутрашње послове других земаља. Исто тако, то је у супротности са Сједињеним Државама (које су се мешале у стотинама случајева, а у најновије време против Венецуеле, Палестине и Ирана), као и са Совјетским Савезом и Русијом (која тренутно води рат против Украјине).

Импликације: Усредсређивање на сарадњу с Кином мора бити део разумне спољне политике.

Закључак: Сарадња може да се прошири и изван економске сфере.