Хенри Кисинџер, Јирген Хабермас и Џорџ Сорош заједно имају 284 године и још су актуелни štampaj

Присећајући се своје измаштане Византије, Вилијам Батлер Јејтс је 1927. године написао стих „Нема земље за старце". Њему су тада биле шездесет две; четири године раније је добио Нобелову награду за књижевност. У то време је у Сједињеним Америчким Државама просечан животни век мушкарца износио око 53 и по године, па се може рећи да је и сам песник био страшно стар. Имајући у виду да је тренутни просечни животни век мушкарца у САД око седамдесет и осам година, могли бисмо рећи да је, према тим мерилима, Јејтс у то доба био, по данашњем стандарду, већ дубоко загазио у деведесете. 

Многи озбиљни биолози и антрополози тврде да је једна од кључних разлика Homo sapiensa у односу на друге животињске врсте брига за старе јединке. Петар Медавар, добитник Нобелове награде за медицину и физиологију, у једном незаборавном есеју тврди да су ликови мудрих старих орлова или вукова са наочарима на глави, из бајки или стрипова, тешка фикција или антропоморфизација. У животињском свету јединка која више није физички у стању да се избори за опстанак врло брзо умире. Поједностављено говорећи, а као у парафрази оних Бреговићевих стихова, месождер без зуба је практично већ мртав.

Религиозни људи и филозофи-моралисти лако ће наћи разлог зашто се људи понашају друкчије, односно зашто се брину за „сениоре" властите врсте. Еволуционисти су пак много мање сентиментални, а много склонији практичним и прагматичним интерпретацијама. По њима је суштина „функције" стараца у друштву брига за младе, понајпре оне с којима деле генетски материјал, односно пренос знања и искуства.

Више од сведока епохе

Док траје рат у Украјини и док људи на Западу имају осећај да се у Европи први пут након осамдесетак година води рат, чини се да кључне позиције у његовој интерпретацији симболички заузимају три старца којима једина заједничка ствар нипошто нису само поодмакле године. Наведимо их по хронологији рођења: Хенри Кисинџер је рођен у мају 1923. у Фирту, у Немачкој; Јирген Хабермас је рођен у јуну 1929. у Гумерсбаху, такође у Немачкој; напослетку, Џорџ Сорош је рођен у августу 1930, у Будимпешти, што ће рећи у Мађарској.

Између рођења најстаријег и најмлађег „члана" овог ad hoc тројца је седам година разлике, а између њихових родних места је једва неколико стотина километара, и то цестовне, а не ваздушне удаљености: између Гумерсбаха и Фирта нешто мање од четири стотине километара, а између Фирта и Будимпеште нешто више од седам стотина.

Ова тројица стараца у јавности Запада већ деценијама су општепознате фигуре. Први се доживљава као политичар, други као филозоф, а трећи као бизнисмен и филантроп. Међутим, границе између њихових „сфера деловања" су ипак доста флуидне. Далеко од тога да Кисинџер није и мислилац, далеко од тога да је Хабермасов ангажман лишен политичког, далеко од тога да Сорош није и политичар и, ако баш не филозоф, а оно барем популаризатор филозофије.

Милан Кундера је негде написао да је врхунац успеха неког романсијера то кад симболички „патентира" неки појам као што је Кафка патентирао „процес", Ками „апсурд", Куци „срамоту", а Достојевски, рецимо, „злочин и казну". Слична теза могла би да вреди и генерално за људе с гласом у јавности, нарочито за припаднике „делатне мањине" који усмеравају трендове, да баш не кажем - процесе.

Реалполитика, уставни патриотизам, отворено друштво 

И заиста, сва тројица наших „јунака" позната су по појмовима и концептима које ако и нису сами сковали, данас су практично неодвојиви од њих. Код Кисинџера је то појам „реалполитике", код Хабермаса „уставног патриотизма", а код Сороша „отвореног друштва".

Задржимо се мало на овим концептима. Већина истраживача тврди да је појам  „реалполитике" у том и таквом облику први употребио немачки новинар и политичар Лудвиг фон Рохау (1810-1873). Ако он и јесте на тај начин први поредао сугласнике и самогласнике у ту реч, претече садржаја тог појма су бројне: од Сун Цуа, Тукидида и Ибн Халдуна преко Макијевалија, Ришељеа и Томаса Хобса, до Клаузевица, Бизмарка и Метерниха.

Причу о „уставном патриотизму", Хабермас и његови следбеници су покушавали да примене на различитим географским ширинама и историјским епохама. Сам појам први пут наводи Долф Штернбергер, и то 1979, о тридесетој годишњици утемељивања Савезне Републике Немачке. Од тада је, међутим, појам често потенциран и вариран, па и на нашим просторима: од БиХ до Црне Горе.

Напослетку, фамозна фондација Сорошева под именом „Отворено друштво", а што је појам који се већ деценијама скоро синонимно наводи уз име и презиме мађарско-америчког бизнисмена и филантропа, потиче из наслова књига Карла Попера Отворено друштво и његови непријатељи, изворно објављене 1945.

Криза смисла

Рат који тренутно бесни у Украјини, Запад више потреса као криза смисла, него као хуманитарна катастрофа. Кад је ономад Семјуел Хантингтон писао о „сукобу цивилизација", унутар те поделе света Русија и Украјина су спадале у исту цивилизацију (источно-православну) те стога између њих не би требало да буде конфликта.

У површним интерпретацијама, Хантингтон је доживљаван као песмистични пандан Фукујаминој тези о „крају историје". У још површнијим тумачењима самог Фукујаме, „крај историје" је требало да значи да ратова као историјских догађаја више неће бити, па би у том смислу овај актуелни рат још и више био деманти те тезе.

Фукујама, међутим, нигде и никад није говорио како крај историје „значи крај светских догађаја", него напротив да он као такав представља искључиво „крај развоја људског мишљења о главним начелима". Другим речима, по Фукујами либерална демократија у теорији више нема праву глобалну и универзалистичку алтернативу.

И не само то. Још пре више од тридесет година, како недавно подсећа Тарик Хаверић, Фукујама експлицитно каже како крај историје нипошто „не подразумева крај међународних сукоба per se (...) још ће постојати етничко и националистичко насиље на високој и можда још вишој разини, јер су то потицаји који нису потпуно иживљени, чак ни у неким деловима постисторијског света".

После краја историје 

Доминантна интерпретација рата у Украјини у западним медијима уклапа се у изворну и довољно широко тумачену Фукујамину тезу. По њој се Украјина определила за поредак либералне демократије карактеристичан за Запад, а напад „историјски превазиђене" руске диктатуре нема везе са осећањем потенцијалне војне и сигурносне угрожености, него са страхом Путина да Украјина управо самим Русима не послужи као „излог" супериорности либералне демократије.

Ипак, управо тројица мудрих стараца из наше приче противе се оваквој симплификацији. Кисинџер је пре неке две недеље из Давоса, како је то у свом тексту на Око порталу лепо сажео Драган Бисенић, поручио да Русија „не само да је већ 400 година део Европе већ да је у кључним тренуцима била гарант одржања равнотеже моћи на Старом континенту". Кисинџерова поента је кристално јасна: „Надам се да ће Украјинци мудрошћу одмерити херојство које су показали.... Преговори морају да почну у наредна два месеца јер ће се иначе створити тензије преко којих неће моћи тако лако да се пређе. Идеално, линија раздвајања требало би да буде повратак на претходно стање ствари. Инсистирање на наставку рата након што прођу та два месеца не би довело до слободе Украјине, већ до новог рата против саме Русије".

Наравно, украјински председник Зеленски једва је дочекао да Кисинџерову бојазан „да би пораз Руса био фаталан за Запад јер би довео до реорганизације европске хијерархије моћи" искористи да га успореди са Чемберленом и Даладјеом у Минхену разрађујући омиљену тезу о „Путлеру".

Криза идентитета

Непуне четири недеље пре Кисинџеровог насупа у Давосу, Хабермас се огласио ауторским текстом у Зидојче цајтунгу. Изузетно проницљиво он пише о „новој немачкој кризи идентитета" која се јавила са ратом у Украјини.

Он детектује „запањујући преокрет код некадашњих миротвораца" и ефектно анализира ту нову позицију: „Нови приступ се ослања на младе људе у нашем друштву који су сензибилисани на нормативна питања, који не крију своје емоције и који су били најгласнији у захтевима за већи ангажман Немачке у Украјини. Нова ратна реалност као да је распршила све пацифистичке илузије. (...) Без обзира на моје поодмакле године, морам рећи да сам помало затечен променом у самом темељу наше политичке културе и њених подразумеваних норми и вредносних оријентација наше деце и унука. Чак и конзервативни медији прозивају тужиоце Међународног кривичног суда, иако тај суд Русија, Кина и САД још увек не признају. То показује сву испразност страствене идентификације са све оштријим моралним критикама немачке уздржаности. Ратни злочинац Путин можда заслужује да буде изведен пред суд, али он и даље има право вета у Савету безбедности УН-а и може да настави да прети својим противницима нуклеарним ратом. С њим се још увек мора преговарати о завршетку рата, или барем о прекиду ватре. Не видим убедљиво оправдање захтева за политиком која би, упркос мучним, све неподношљивијим патњама жртава, de facto довела до одустајања од утемељене одлуке да се избегне директно учешће у овом рату".

Сорошев исказ о рату у Украјини потиче такође из Давоса, али је лапидарнији од Кисинџеровог. Он је позвао свет да „искористи све своје ресурсе да што раније оконча рат", додајући „да је најбољи и можда једини начин да се очува наша цивилизација да се што пре порази Путин".

Управо због те лапидарности, Сорошева изјава даје ширу маргину тумачења па би многи рекли да би он пре него Кисинџер и Хабермас подржао директно укључивање Запада у прави рат са Русијом, мада сам Сорош то нигде експлицитно не каже.

И док они млади људи из Хабермасовог текста опседнути „нормативном моралношћу" као да немају никакав проблем са могућношћу нуклеарног рата, сва три ова старца, суштински, у неком ширем смислу, на заласку животу, као да много више брину за свет. У контексту оне пословичне здраворазумске калкулације о свету који се оставља деци, можда није неважно поменути да Кисинџер има двоје, Хабермас троје, а Сорош петоро деце.

Џорџ Бернард Шо, циник који је умро са навршене деведесет и четири, приметио је једном приликом да је младост толико дивна ствар да је права срамота да у њој уживају само деца и омладина.

Ако је младост, на неки начин, и време „биолошког оптимизма" односно фокуса на будућност, три старца који су јунаци овог текста сваким даном, да парафразирамо Матију Бећковића, бивају све млађи.