Сто година Чака Берија: С његовом музиком у ушима бољи смо него што јесмо štampaj

Кад једног дана будем срео Чака Берија, испричаћу му како сам због његових песама заволео рок музику. Гимназијска је то прича. Верујем да ће му се допасти. Читав његов рокерски универзум саграђен је од средњошколских догодовштина. Овако је то било:

Школски дани

Школско звоно, слично оном које звони у Беријевој песми „School Day“, зазвонило је: Ринг, ринг!!! Ускоро се на вратима учионице појавила млада професорка музичког васпитања. У рукама је, поред школског дневника, имала и нарамак сингл-плоча. Иза ње је ишао школски фамулус. Носио је грамофон. Први гимназијски час музичког васпитања могао је да почне.

Професорка је укључила грамофон, извадила плочу из омота, ставила је на грамофонски тањир, спустила ручицу на винил... и онда се десило чудо. Френетични певач је запевао: „Just let me hear some of that Rock and roll music“.

За два и по минута, колико је трајала та песма, моје мождане вијуге су се окренуле на другу страну, све дотадашње синапсе биле су спржене и поништене. Нерви су се повезали на нов начин. Кад се песма завршила, нисам био исти онај клинац као кад је песма почела. Постао сам другачији.

Устао сам, пришао катедри и прочитао на плочи име извођача. Писало је: The Beatles. Песма се звала „Rock And Roll Music“. Испод наслова песме, у загради, писало је име аутора: Chuck Berry.

Касније сам открио да је то отпевао Џон Ленон. Ни данас ми није јасно како је могуће певати с толико енергије и елана.

Тај час музичког васпитања био је најбољи и најважнији школски и факултетски час којем сам присуствовао. Више сам научио за та два и по минута, колико је трајала Беријева песма, него за свих деветнаест година редовног школовања.

Некако у исто то време у нашем малом граду гостовали су чувени радио-певачи. Тако се звала та професија. Концерт је био на градском стадиону. Као специјални гости наступали су Ладо Лесковар и Зафир Хаџиманов, студенти Академије за позориште, филм, радио и телевизију. Тако се звао данашњи ФДУ. Њих двојица су се тек били вратили из Сједињених Држава. Били су тамо на екскурзији са Академијом. Имали су прилике да чују нову музику. Нешто од тога уврстили су и у свој репертоар. Зафир и Ладо озбиљно су се бавили певањем.

Том приликом, на градском стадиону једне српске паланке, средином шездесетих година 20. века, Ладо Лесковар је отпевао песму „Memphis, Tennessee“. Био је то врхунски догађај за мене. Ништа тако полетно, заводљиво, магично нисам чуо уживо. Било је то невероватно ролање кроз паланачку ноћ. Мемфис у Тенесију био је место где сам хтео да будем. Никад, додуше, нисам стигао тамо. Није то ни важно. Важна је перспектива. Касније сам сазнао да је аутор и ове песме Чак Бери.

Верујем да ће Чак Бери бити задовољан кад чује ове две скаске. Можда ће ми, у складу са својим карактером, затражити неку кинту као хонорар за позитивни утицај који су његове песме извршиле у мом случају. Кит Ричардс, највећи поштовалац и познавалац Беријеве музике – Чак је у Китовом животу као нека очинска фигура – често је говорио о његовом тешком и цицијашком карактеру.

Радио

Кад сам постао радио-водитељ, често сам емитовао песме Чака Берија. У различитим извођењима, оригиналним или такозваним обрадама. Било је и емисија које су се искључиво бавиле Беријевим песмама. Две су сачуване.

Једна је била у оквиру серијала „Доле на углу“ на Радију Б92. Један лик ми је пре неколико година поклонио њен снимак.

Емисија је емитована 25. 5. 2014. године. Повод је била награда „Polar“ коју је Чак добио те године. Додељује се у Шведској. То је нека врста Нобелове награде у области популарне музике. Основао ју је Стиг Андерсон, менаџер и издавач квартета ABBA.

Шведски краљ је уручује лично. Због болести Чак Бери није могао да дође на доделу. Уместо њега, награду је примио гитариста Дејв Едмундс.

У првом делу емисије емитовао сам десет најбољих Беријевих песама по избору редакције рок магазина MOJO. Биле су то следеће песме, рангиране од десете до прве и најбоље:

• 10. Sweet Little Sixteen
• 9. Come On
• 8. Promised Land
• 7. You Can’t Catch Me
• 6. Brown Eyed Handsome Man
• 5. Memphis, Tennessee
• 4. No Particular Place To Go
• 3. Maybellene
• 2. Roll Over Beethoven
• 1. Johnny B. Goode

У наставку смо слушали ове песме у другим верзијама. Слушали смо The Beatles, The Rolling Stones, Faces, Mountain и друга велика имена рок музике како изводе најбоље Беријеве песме. Идеја је била да се покаже веза између Берија и рок музичара који су средином шездесетих година прошлог века грунули на музичку и друштвену сцену и преузели ствар у своје руке. Плејлиста је била добра илустрација тезе да музика Чака Берија представља мост који је повезао различите ере и жанрове, односно пасарелу изнад социјалних и класних баријера.

Три године касније, неколико дана после Беријеве смрти, на Радио Београду 2, у оквиру серијала „Неонска дуга“, направио сам меморијалну емисију. У првом делу емисије емитовао сам 15 оригиналних Беријевих песама. У другом делу сам одсвирао десет песама других извођача за које је један еминентан скуп стручњака за рок музику утврдио да су настале под великим Чаковим утицајем.

На тој плејлисти Neonske duge нашли су се The Beatles („Come Together“), The Beach Boys („Surfin’ U.S.A.“), Fleetwood Mac („Albatross“), Motörhead („(I Won’t) Pay Your Price“), T. Rex („Jeepster“), Dr. Feelgood („All Through The City“) и други. Нашло се место и за The Rolling Stones и њихову фабулозну верзију Беријеве песме „Little Queenie“ са лајв албума „Get Yer Ya-Ya's Out“.

У оквиру ове меморијалне емисије „Неонска дуга“ емитована је и песма „Стој Џони“ у извођењу бенда Томи Совиљ и Његове Силуете. Та чињеница даје овој емисији прерогатив изузетног догађаја. Томијева верзија је вероватно најбоља српска обрада неке Беријеве песме. Партибрејкерси су касније преузели овај препев и имали велики хит с њим.

Ова емисија Neonska duga емитована је 26. 3. 2017. године на Радио Београду 2. Још увек се налази на сајту те радио-станице. Ово је линк који води ка њој:

Прва Беријева лонгплејка

У овој емисији у великој мери коришћена је прва Беријева лонгплејка „After School Session“, коју је компанија „Chess“ издала 1957. године. Браћа Чес, Лионард и Фил, избеглице из Пољске, основали су у Чикагу фирму „Chess Records“. Издавали су блуз плоче. Беријева лонгплејка била је прва плоча „Chess Recordsa“ која није била искључиво блуз. На њој се налазила рокенрол музика.

Мади Вотерс, који је уз Хаулина Вулфа био главни адут компаније „Chess“, препоручио је Чака Берија власницима куће. На задњој страни омота лонгплејке, између осталог, пише: „Избором песама за овај албум настојало се да се на најбољи могући начин прикаже колико је Чак разноврстан и свестран извођач“. Могло би се рећи да је мисија испуњена.

Податак да је на свим песмама са албума „After School Session“ бас свирао Вили Диксон посебно је занимљив. Бери и Диксон су очинске фигуре рокенрола. Њихове песме уграђене су у темеље ове музике. The Beatles и The Rolling Stones свирали су Берија. Cream, Led Zeppelin и Jeff Beck Group свирали су Диксонове напеве. На ушћу ова два тока подигнута је велика, велелепна рокенрол палата.

Још једно име са омота прве Беријеве лонгплејке привлачи пажњу. Реч је о пијанисти Џонију Џонсону. Он је био поуздани сарадник Чака Берија током целе његове каријере. Кит Ричардс најбоље објашњава улогу и значај који је Џони имао у Чаковој музици:

„Кад сам пре много година први пут чуо плоче Чака Берија, прво што сам желео да сазнам било је ко је тај тип који пева ‘Johnny B. Goode’. Друга ствар била је ко свира тај јебени клавир. На омотима плоча у то време није било тих података. Ијан Стјуарт, пијаниста Стонса на почетку каријере, утврдио је 1962. године да се пијаниста зове Џони Џонсон. Оно што ме је одушевљавало у Џонијевој свирци био је тај елегантни ток и начин на који је подржавао Чакову гитару и звук целог бенда. Кад сам са Џонијем радио на филму ‘Hail Hail, Rock And Roll’, схватио сам колико је он био важан за Чакове ране плоче и колико је, на један фин и дискретан начин, утицао на Чака“.

У тачност Китових речи можете се уверити слушајући било коју песму Чака Берија. Није згорег чути ни Џонијев албум „Johnnie B. Bad“ из 1991. године. Кит Ричардс, Ерик Клептон и чланови бенда NRBQ прате Џонија на том албуму.

Будућност или космос

Сцена из Земекисовог филма „Повратак у будућност“, у којој Мајкл Џеј Фокс на некој средњошколској игранци свира „Johnny B. Goode“, знаменита је. Мајкл је дошљак из будућности који је случајно, захваљујући временској машини ћакнутог професора којег игра Кристофер Лојд, доспео на ту игранку педесетих година 20. века. Док он свира „Johnny B. Goode“, један ученик одлази до телефона и зове свог ујака Чака, говорећи му: „Ујка Чак, ево музике за којом си трагао“.

Идеја је била да се каже да су музика Чака Берија и његова најславнија песма дошле из будућности. Зоран Симјановић је у свом тексту поводом Беријеве смрти, који је објавила „Политика“, написао да је Беријева музика дошла из још већих просторних и временских даљина. Дошла је из космоса.

С том тврдњом у вези је мој сан од прошле ноћи. Сањао сам како Чак Бери, у белом оделу, са гитаром око врата, попут оног сурфера из Карпентеровог филма „Тамна звезда“, карактеристичним „пачјим ходом“ кружи по васиони.

Ово сновиђење донекле је повезано и са чињеницом да је НАСА 1977. године у два васионска брода „Војаџер“ послала у свемир низ артефаката овоземаљске културе, уметности и науке. Они би требало да неким евентуалним свемирцима у космичком бескрају представе нашу цивилизацију. Поред слике здања Таџ Махала, дијаграма људског ДНК, музике Бетовена и Моцарта, место је нашла и песма Чака Берија „Johnny B. Goode“.

Ако би неки свемирац покушао да на основу Беријеве песме детектује цивилизацију из које она потиче, добио би сасвим погрешну слику о овој бедној долини плача. Вероватно би закључио да „Johnny B. Goode“ долази са неке срећне планете, где доминирају радост и оптимизам, чији су житељи ведри и пријатељски расположени једни према другима.

У том погрешном закључку лежи и главни квалитет Беријеве музике. С њом у ушима сви смо бољи него што стварно јесмо.

Некако смо симпатични. Као Ума Турман и Џон Траволта кад у Тарантиновом филму „Pulp Fiction“, у антологијској филмској сцени, играју уз звуке Чакове песме „C’est La Vie (You Never Can Tell)“.