Вајлд тинг, ју мејк мај харт синг: Песма о коцкару и дивљакуши štampaj

Има разних рок песама. Кратких и дугачких, брзих и спорих. Има славних које сви знају, постоје и оне за које нико чуо осим њихових аутора и извођача. Неке су веселе, друге су тужне. Неке су амбициозне, убеђују вас у нешто, друге вам поручују: „Удри бригу на весеље“. Неке су револуционарне – имају амбицију да промене свет. Друге слушају напуштени љубавници, у осами, док покушавају да саставе сломљено срце.

Било како било, све рок песме су с једне стране, а „Wild Thing“ – једна и једина, сама и јединствена – са друге стране. За неки дан, 22. априла биће тачно 60 година откако је ова песма у верзији енглеске групе The Troggs – својој најпознатијој и најбољој инкарнацији – угледала светлост дана.

Аутор

„Wild Thing“ припадa оној врсти песама као што су „Proud Mary“ Криденса или „The Weight“ групе The Band, за које не можете да поверујете да имају аутора. Она је фундаментална, исконска и универзална. Изгледа као монолит долутао ко зна одакле, пао са ко зна каквих висина. Личи на археолошки артефакт пронађен у некаквим мочварама, рушевинама и забитимa на којем је непознатим словима записана тајна која све објашњава.

Ипак, „Wild Thing“ има аутора. То је Чип Тејлор. Песму је написао 1965. године. Тејлор је припадао ауторском кружоку који је свој генералштаб имао у њујоршком здању „Brill Building“.

Поред њега у тој екипи су били познати ауторски тандеми Док Помус/Морт Шуман, Бари Ман/Синтија Вајл, Џери Либер/Мајк Столер, Берт Бакарак/Хал Дејвид и други. Ту су радили и Отис Блеквел, Берт Бернс, Фил Спектор... Једноставно речено, без „Brill Building“ екипе не би било популарне музике какве је данас знамо.

Клуб Артур

Песму „Wild Thing“ Чип Тејлор је написао по специјалној поруџбини менаџера рок бенда The Wild Ones. Њихова верзија је изашла 1. новембра 1965. године.

The Wild Ones је био кућни бенд њујоршког клуба „Arthur“. Овај клуб је основала велшка глумица Сибил Бартон после развода од Ричарда Бартона. Брак је пропао због Ричардове афере са Елизабет Тејлор. Суд је досудио да Бартон мора својој бившој супрузи да исплати милион долара.

Сибил је тај новац инвестирала у клуб. Клуб је наводно добио име по изјави Џорџа Харисона који је на питање каква му је то фризура на глави одговори: „Зовем је Артур“.

Њујорк средином шездесетих година прошлог века је био град Ендија Ворхола, Трумана Капотеа, Тенесија Вилијамсa, Рудолфа Нурејева. Клуб Артур је био место где се та интелектуална и уметничка екипа окупљала. Било је то пре чувене дискотеке Студио 54. Поред споменутих ликова редовни гости Артура су били и Вилт Чемберлен, Џули Ендрјус, Ли Ремик, Леонард Бернстајн, Мајк Николс и други.

Чипу Тејлору се није допало како су The Wild Ones извели његову песму: „У њиховој верзији то је обична ритам-и-блуз ствар са усном хармоником. Звучи као уобичајен снимак а не као луда, невешта, примитивна ствар какву сам јe створио“, говорио је.

Дивља химна љубави

Много година касније у једном интервју Чип Тејлор је рекао: „Мислим да не постоји рок песма у којој су музичке паузе боље коришћене него ’Wild Thing’. Тишина покреће ту песму.“

Енглески бенд The Troggs, до којих је песма доспела у пролеће 1966. године, разумели су Тејлорове интенције. Неколико пута у току два и по минута, колико траје њихова верзија песме „Wild Thing“, све стане за тренутак, па се онда поново покрене као точак-замајац на уклетом пароброду који плови на линији која не води никуда.

У верзији The Troggsа „Wild Thing“ је песма челичне арматуре са пренапрегнутим елементима. Доминирају бубњарски пасажи налик ударцима пнеуматског чекића. Песма је сонична мрдалица недокучиве механике и мобилности. Покреће се у коиталним ритмовима. Кад негде у средини, „право ниоткуда“, дође умилно соло на окарини „слушач“ постане свестан оргазмичке снаге овог напева и сексуалне енергије која га прожима.

О универзалности, значају и важности која песма „Wild Thing“ има за урбане самураје који по градским улицама широм планете трагају за самим собом врло лепо говори пасаж из романа „Хобо“ (НИН-ова награда за 2001. годину) Зорана Ћирића:

„’Вајлд тинг’, почех да певушим, хватајући ритам точкова. ’Ју мејк мај харт синг. Ју мејк ми евритинг. Ју мув ми’, заносио сам се заједно с речима и рифом који је клизио од највише до најниже тачке на мојој кичми. Да, ово је била вожња о којој машта сваки Ковалски. ’Бејб, ај тинк ај лов ју', прешао сам на Хендриксову верзију сигуран да ’Трогси’ немају ништа против. ’Бат ај вона ноу фор шор! О, бејб, плиз! Сак ит то ми ван мор тајм.’ Искрено сам се обрадовао што постоји химна љубави у коју и ја могу да се закунем.“

Ћирићево транскрибовање енглеског језика на српски не само да је ефектно у књижевном смислу. Оно истовремено сведочи и о универзалности овог напева, његовој комуникативности која се одвија неким тајним каналима.

Спомињање Ковалског – ултимативног филмског антихероја кога је измислио Гиљермо Кабрера Инфанте, а на филмском платну оживео редитељ Ричард Сарафијан у филму „Ауто смрти“ („Vanishing point“, 1971) – у контексту песме Трогса је једно од најефектнијих комбиновања референци из поп културе код нас виђено.

Једноставна троакордна структура песме „Wild Thing“, њена ритмичка пропулзивност и сексуална алузивност инспирисала је легендарног рок публицисту Каба Коду (Cub Koda) да ову песму упореди са нумерама као што су „Louie Louie“, „Twist And Shout“ и „La Bamba“. Овом компарацијом наглашена су три важна својства Тејлорове песме: гаражна рудиментарност, еротска експлицитност и ритмичка заводљивост.

Гитара у пламену

Фестивал у Монтереју који се одржао од 16. до 18. јуна 1967. године је први велики рок фестивал и догађај који означио почетак Лета љубави и дефинитивну промоцију хипи и flower power покрета.

Фестивал је био одскочна даска за многе велике каријере. Џенис Џоплин, Џими Хендрикс и Отис Рединг су најбоље искористили ту прилику . Чињеница да су у року од неколико година били мртви (Отис у децембру 1967, а Џенис и Џими 1970) чињеница је која још увек тражи право објашњење.

На фестивалу Монтереју Џими Хендрикс је најширем аудиторијум представио свој енглески трио The Jimi Hendrix Experience. Девет нумера је било на њиховој сет-листи. Поред оригиналних Хендриксових песама – „Foxy Lady“, „Purple Haze“, „The Wind Cry Mary“ – на репертоару су били и класични блуз напеви – „Killing Floor“, „Rock Me Baby“, „Hey Joe“. Нашло се место и за Диланову песму „Like A Rolling Stone“.

Последња нумера је била кулминација не само Хендриксовог наступа већ и целог фестивала. Џими Хендрикс је у току извођења песме „Wild Thing“ полио своју гитару бензином и запалио је. Оставио је да гори, а онда је разбио на сцени и остатке бацио у публику.

 Какофонични самртни ропац Хендриксове гитаре још увек одјекује. Шта тај чин ритуалног жртвовања гитаре значи?

За ову причу је важно да је његова паганска природа у дослуху са прималном, рудиментарном природом песме „Wild Thing“ уз коју се ритуал одвијао.

Верзије

Поред ове три капиталне верзије „Wild Thing“, специјализовани сајтови који се баве обрадама песама, такозваним каверима, обавештавају да има још око 160 различитих верзија нумере „Wild Thing“.

Међу извођачима су велика имена рок музике као што су групе X и The Runaways, Џеф Бек, Марша Хант, Папа Чаби, Manfred Man и други.

Овом списку треба придодати два овдашња извођења. Црни Бисери су снимили једну необичну верзију у којој се уместо текста користе неке ономатопеје.

Постоји и верзија Бранимира Штулића на његовог албуму „It ain’t like in the movies at all“. Џони je пева уз следећи текст:

Wild Thing
Сутра је смрадник
Сутра ја умирем
(Еј ба, а диб' то били)
Сутра је Wild Thing

Мислим
Дакле
Гдје сам              

(Come to the show now)

Hold on
Зар и то може
Aјде приђи ближе да ти кажем 

Само суза

Аутор песме Чип Тејлор нас је недавно, 23. марта ове године, напустио у 86. години. Рекло би се да је са његовим одласком отишао последњи припадник сонграјтерске Брил Билдинг мафије.

Чип Тејлор је имао дуг, буран и занимљив живот. Он је млађи брат славног холивудског глумца Џона Војта. Самим тим испада и да је стриц Анђелине Џоли. Булеварски медији су вест о Чиповој смрти објавили под насловом „Умро је стриц Анђелине Џоли“. Одавно ништа бесмисленије и глупље нисам прочитао. Чини ми се да тај наслов добро одсликава дух времена у којем живимо.

Чип Тејлор је у једном тренутку напустио музику и посветио се коцки. Постао је професионални коцкар. Осамнаест година се бавио тим занатом. Био је подједнако успешан као у музици. „Памтим карте као ђаво“, рекао је у једном интервјуу. Више пара је зарадио коцкајући се по америчким казинима него од тантијема за песме које је писао.

Кад су му забранили улазак у коцкарнице, окренуо се клађењу на коњским тркама. Ту је тек био успешан. Разрадио је посебан систем клађења.

Коцка је у суштини изазивање судбине. Коцкари су уверени да имају право да траже специјалну заштиту од судбине. Очекују неке привилегије. Покушавају да обавежу судбину да изврши свој задатак у њихову корист. Такав поредак ствар доводи до зависности.

У једном тренутку Чип Тејлор је то схватио. Прекинуо је с коцком и вратио се музици.

Албум „Hit Man“ који је снимио 1996. године представља његов повратак музици. На њему се налази и песма „Wild Thing“. Отада па до 2025. снимио је преко 20 албума са новим, оригиналним песмама.

На албуму „Cradle Of All Living Things“ из 2023. године постоји песма „Anthony“ и у њој стих:

Please, no theories, no alibis, no headlines. Just a tear.

У складу са том жељом овај текст треба схватити као сузу за коцкара и његову дивљакушу.