Култура
Филмски ратови за мртвачке сандуке: Топаловићи и Фишерови против кинеске погребне индустрије štampaj
среда, 18. нов 2026, 08:31 -> 11:49
У Бриселу су се недавно састали представници европских произвођача мртвачких сандука не би ли основали удружење које ће лобирањем међу тамошњим европским законодавцима покушати да се одбрани од кинеске конкуренције. Ова вест је подсетила на безброј филмова и ТВ серија у којима су мртвачки сандуци играли важну улогу, од вестерна као што је „За шаку долара“ Серђа Леонеа, преко гангстерских филмова попут „Мафијашке сахране“ Ејбела Фераре, до култних „Сопранових“ и породице Фишер из серије „Два метра под земљом“. И, наравно, „Маратонаца“.
Почетком октобра у Петровцу на Млави одржана је петнаеста „Гробаријада“. Ово јубиларно годишње окупљање погребника, власника погребних предузећа и произвођача погребне опреме из Србије и региона организовано је у ресторану „Нова лепеза“, и то под геслом: традиција, сећање и поштовање на једном месту!
Из медијских извештаја са неке од претходних Гробаријада знамо како је врхунац овог еснафског окупљања свечано изношење и сечење торте направљене у облику мртвачког сандука, што не може а да нас не подсети на филм „Маратонци трче почасни круг“.
Топаловићи, истина, нису јели торту, већ два велика свињска бута, реш-печена у крематоријуму који није положио генералну пробу, али овај бизарни детаљ се што визуелно, што идејно отима од свакодневице и хита ка стваралачким световима Слободана Шијана и Душана Ковачевића.
Кинеска нелојална конкуренција
Ковачевићевски је зазвучала и вест која је баш негде у време одржавања овогодишње Гробаријаде стигла из седишта ЕУ. У Бриселу су се састали представници европских произвођача мртвачких сандука не би ли основали удружење које ће лобирањем међу тамошњим европским законодавцима покушати да се одбрани од кинеске конкуренције.
Велика економска штета је, кажу европски произвођачи погребне опреме, већ начињена. Од стотину двадесет фирми које су пре пет година биле регистроване за израду мртвачких сандука, чак четвртина данас више не постоји. Кинески мртвачки сандук је за једну трећину јефтинији од оног произведеног од дрвета у Италији.
Кинеским произвођачима сем ниже цене грађе на руку иду државне субвенције, мањи порези и јефтинија радна снага. Уз све то, постоји оправдана сумња како се кинески мртвачки сандуци у товарним листовима уписују као нека друга роба која не подлеже додатном царинском опорезивању.
Да би то доказали, италијански столари су унајмили математичара Емилијана Игњушија, који је израчунао како је само током прошле године у гробницама завршило тачно тридесет хиљада кинеских мртвачких сандука више него што их је званично увезено. Изгледа да је су ови фантомски сандуци стигли на одредиште расклопљени попут Икеиног намештаја.
Сем произвођача мртвачких сандука, бриселској бирократији су се обратили и ЕУ воскари. Због јефтинијих кинеских погребних свећа угрожено је преко девет хиљада радних места!
Не знамо да ли се у ресторану „Нова лепеза“ на овогодишњој Гробаријади између послужења предјела и чорбе, или баш током сечења оне торте разговарало о кинеским мртвачким сандуцима и свећама, али можемо да наслутимо како би се са оваквом конкуренцијом обрачунао Били Питон.
„Запалићу их!“, поручио би Били својим пословним партнерима Топаловићима, на шта би један од њих закључио: „Убиће их Били као зечеве!“
И док се у позадини ове замишљене сцене из неких алтернативних „Маратонаца“ чује свима нам добро позната музичка тема Зорана Симјановића, ми ћемо се присетити још неких филмова и ТВ серија у којима су мртвачки сандуци играли важну улогу.
Од Пирипера…
Вероватно су и вама на памет прво пали вестерни. Поред салуна, бордела, шерифове канцеларије са затворским ћелијама, црквом, амбаром, берберницом и железничком станицом, у редовни део „инвентара“ каубојаца спада и погребна радња коју најчешће води озбиљни старији господин са цилиндром на седој глави.
Сем ако га не глуми аустријски глумац Јозеф Егер, који је у доларској трилогији Серђа Леонеа глумио Пирипера. Безуби и у браду зарасли старац је у филмовима „За шаку долара“ и „За долар више“ са ћутљивим Клинтом Иствудом разменио неколико дијалога на којима би им, како је то умео да каже Богдан Тирнанић, позавидео и Шекспир.
„Спреми три сандука“, каже му Иствуд пре него што крене у обрачун са разбојницима. А након што у пуцњави убије и четвртог зликовца, промрмља преко цигарете у углу усана: „Моја грешка. Четири сандука.“
Иствуд ће се овој погребној поетици вратити режирајући Оскаром награђен филм „Неопроштено“, када пред сам почетак финалног обрачуна затекне на смрт претученог Моргана Фримена како „стоји“ у усправљеном мртвачком сандуку.
Мртвачки сандуци и сахране су опште место и многих гангстерских филмова. Баш као и кад су у питању вестерни, сваки филмофил ће најрадије сам саставити листу њему најомиљенијих сцена или филмова које као кључне речи описују погребна опрема, сахране и опела.
Овде ћемо навести тек два.
Први је „Мафијашка сахрана“ Ејбела Фераре, у коме Винсент Гало добар део филма глуми убијеног сина гангстерског боса. Други је „Пут без повратка“ Сема Мендеза, у коме је у џојсовско-хјустоновском тону приказано бдење над одром убијеног сина ирског боса, кога игра Пол Њумен.
И док многи од вас увелико бесно фркћу, јер вам на памет пада ко зна још колико гангстерских филмова у чијем се опису као кључне речи појављују мртвачки сандуци, сахране и опела, ми ћемо прећи на ТВ серије.
То јест, опет само две.
Прва је „Породица Сопрано“, у којој многи од актера промене светом, али тек покоји бива сахрањен на правом гробљу, у правом мртвачком сандуку, па макар био и кинески. Али зато је ту Стриц Џуниор, који се налази у кућном притвору, па свакога дана прегледа читуље у новинама надајући се како ће налетети на вест о смрти каквог рођака, не би ли добио дозволу да изађе из куће и оде на сахрану.
Последња, тринаеста епизода треће сезоне ове, по многима најбоље ТВ серије на свету, завршава се сценом у којој, након још једне сахране члана Породице, на даћи у ресторану „Везув“, Џуниор пева наполитанску песму „Core 'ngrato“.
… до Фишерових
Друга серија је „Два метра под земљом“, чији су главни актери управо погребници!
Прва сезона саге о пословима, сумњама и сновима чланова породице Фишер емитована је пре тачно четврт века а данас се сматра за једну од најбољих ТВ серија, која толики успех и код публике и код критике дугује пре свега сјајном сценарију. Осмислио ју је Алан Бол, који је за сценарио филма „Америчка лепота“ Сема Мендеса из 1999. године награђен Оскаром.
Бол је након тог великог успеха осмислио ситком, који је телевизијска кућа Еј Би Си отказала након само једанаест приказаних епизода. Према сопственим речима, скрхан сазнањем о том неуспеху, вратио се истински ожалошћен кући у Џорџију и сву своју ожалошћеност унео у пилот епизоду серије о породици која се бави погребничким послом.
„Нешто је кликнуло у мом мозгу“, каже Бол, „јер сам током одрастања често бивао на последњим испраћајима, пошто се десило да је неколико чланова моје шире породице умрло једно за другим. У живом сећању ми је остала надреалност карактера погребне индустрије: све је некако нежно, пригушено светло у тим просторијама вам помаже да се носите са губитком. Али не мислим да бих икад о томе почео да пишем да Еј Би Си није отказао мој ситком.“
Било је то време приказивања помињане „Породице Сопрано“, серије којом је Дејвид Чејс показао до којих креативних висина може да се вине овај телевизијски формат. Продуценти ХБО су питали Алана Бола има ли да им понуди неку идеју, он им је послао сценарио пилот епизоде онога што ће постати серија „Два метра под земљом“ и они су му се јавили:
„Делује како исувише идеш на сигурно. Да ли има шансе да учиниш да све изгледа мало више (око.ртс: да опростите на изразу!) сјебаније?“
И Бол се вратио сценарију, интервенисао тамо где је видео простор који би могао да испуни већ поменутим душевним стањем, и тако су снимљене шездесет и три епизоде које је од 2001. до 2005. ХБО емитовао у пет сезона. Серија је овенчана са девет награда ЕМИ, а последња епизода се и данас сматра за најбољи крај неког серијског играног програма у историји телевизије.
Фишерови и Топаловићи
Болови Фишерови нимало не личе на Ковачевићеве Топаловиће. Пре свега, сем оца и двојице синова, ту су жена и кћерка. Потом, насупрот дуговечности оваплоћеној у лику готово митског Пантелије, најстарији Фишер гине већ у првим кадровима пилот епизоде серије.
Код Шијана и Ковачевића мртви су мртви, а живи су живи, изузмемо ли ону поноћну сцену на гробљу, када Билија Питона и његове момке преплаши вампиролики старац којим им назове „Добро вече!“. Болови јунаци пак стално комуницирају са светом мртвих, што наизглед једноставну причу о животу и прикљученијима погребника наједном повезује са драматуршким и метафизичким узусима античких наратива.
Упркос толико детаља који раздвајају повести о српским и америчким погребницима, филм о Топаловићима и ТВ серију о Фишеровима спаја Шијанова и Болова наклоност према сатири. И то сатири највише уметничке вредности којом успевају да осветле и најмрачнији угао егзистенције свих својих јунака.
И док је прича „Маратонаца“ зарад заобилажења цензорских склоности тадашњих идеолошких комисија била смештена у блиску, али мрачну прошлост, Болова повест је без пардона уроњена у друштвену стварност америчког сна с краја двадесетог и почетком двадесет и првог века.
Отуда је гледање ТВ серије „Два метра под земљом“ слично читању романа писца у чијем се дару и поетици стичу најбоље списатељске особине Џонатана Френзена, Рејмонда Карвера, Ричарда Форда, али и Чехова и Толстоја.
Упркос сјајној глуми и свим осталим уметничким и продукцијским доприносима изузетности ове ТВ серије, „Два метра под земљом“ своју изузетност дугују пре свега вансеријском сценарију.
Кнаусгорова несташица смрти
Норвешки писац Карл Уве Кнаусгор се креће у супротном смеру. Његова шестотомна аутофикционална „Моја борба“ није ништа друго до ТВ серија која се чита.
Бол је након „Америчке лепоте“ хтео да снима ситком, па је завршио радећи „Два метра под земљом“. Кнаусгор се након планетарног успеха „Моје борбе“ на неки начин склонио у лирско медитирање посвећено годишњим добима, да би потом написао четири обимна романа под називом „Јутарња звезда“, од којих су до сада на српски преведена прва три, док се објављивање последњег очекује ових дана.
Док се у „Мојој борби“ све вртело око пишчеве породице и његовог сазревања унутар густе мреже вектора друштвених и интимних односа главних протагониста, Кнаусгор у тетралогији на небо изнад Норвешке двадесетих година овог века ставља нову, научницима до сада непознату звезду. Њена појава посредно утиче на животе Кнаусгорових књижевних јунака, од којих један, мимо свих својих животних очекивања, насушни хлеб зарађује руковођењем ланцем погребних предузећа.
И док све остале јунаке Кнаусгорове „серије која се чита“ у крајњој линији мучи страх од смрти, његов норвешки Топаловић&Фишер се суочава са несташицом смрти. Услед деловања мистериозне звезде, од њеног појављивања на небу људи широм света престају да умиру. У почетку све личи на некакву чак не ни тако лошу шалу, да би се, како странице одмичу, све претворило у сатиру. И то сатиру оног највишег, дакле гогољевског типа у којој се европски произвођачи мртвачких сандука удружују не би ли се супротставили кинеским колегама.
За нашу Гробаријаду и сечење торте направљене у облику мртвачког сандука у ресторану „Нова лепеза“ Гогољ нам и не треба. Имамо Нушића, Домановића, Стерију и Ковачевића.
А они имају нас. Што уопште није мало. Већ и превише!