Уметност путовања и путописања: Писма Зуке Џумхура из Азије од пре пола века као да су јуче написана štampaj

„Јутрос сам прошао поред логора палестинских избеглица. Прилази беди су асфалтирани. Сетио сам се одједном свих сиромаха света.

Сетио сам се веселе сиротиње напуљске. У Напуљу и беда има своју поезију. Кад год бих залутао у предграђа пуна њихове деце, слушао бих песме и свађе, љубави и мржње, псовке и поздраве и много сличних ствари које имају и богаташи.

После десетак минута проведених на напуљској улици покривеној испраним и олињалим вешом, као заставама свих својих дана, увек сам помишљао да ће ми неко прићи и натерати ме да купим улазницу као на каквој представи. 

Видео сам јерменску сиротињу по Леванту. Она у својим ритама има довољно епидемија за читав један континент.

Колико је сиромаха каирских и дамашких који својим стражњицама утиру тепихе по џамијама и градске травњаке!

У логору Палестинаца од беде не види се човек.

Можда су ови јадници у компликованом и нељудском речнику политике престали одавно и бити сиромаси. Можда су постали политички аргумент, дипломатска бусија, трик у пословнику и тачка дневног реда на седницама међународних форума и ћаскања и чапраз-дивана.“

Ови редови су мирне душе могли бити исписани и данас, али се налазе у књизи „Писма из Азије“ Зуке Џумхура, објављеној 1973. године. У њој су скупљене Зукове приче са његових вишегодишњих путовања по крајевима чија сама имена звуче као да су из измаштаних светова – по Хеџасу на западу Саудијске Арабије, у коме су Мека, Медина и Џеда, Машрику, како Арапи зову Блиски Исток, Аријани, земљи древних Аријеваца, некадашњој Персији а данашњем Ирану и Авганистану.

Књига је препуна Џумхурових цртежа по чијим ивицама су често његови записи, а на тим цртежима читав тај Исток дише, опојно мирише, базди, са њих се чује какофонија гласова и звукова, или се шире тишина и мир, а људи само што не проговоре.

Безброј је путописа исписано на свим светским језицима, али ретки су и драгоцени они који се, попут „Писама из Азије“, истовремено читају, гледају, слушају, миришу, који читаоца мењају и вуку да читавог живота тражи места и стазе којима је писац прошао, па макар се неке од земаља које је Зуко описао, попут Авганистана, неповратно промениле.

Хеџас и Машрик

„Писма из Азије“ почињу речима: „Возимо се ауто стопом... Путеви господњи су асфалтирани“. Касније Зуко каже: „Има земаља у које не треба ићи са коферима. Има крајева света у које треба отпутовати са џаком и са бисагама. Једно искуство више, једна предрасуда мање“.

Зуко се, као путник племенитог кова, кретао кроз те светове упијајући их свим чулима, од сиротињских буџака и бувљих пијаца до баснословног хотела „Шах Абас“ у Исфахану. Није журио нигде, време је мерио „цигар-дуваном хода“.

Сликао је и речима. Када би написао: „Сунце напада људе....Небеса даве земљу и просипају жар по мутном видику. Камен се распада и пршти, и све се претвара у пепео. На почетку и на крају сваке приче о Арабији стоји пустош и ништавило... Сунце се разбило као жуманце на бескрајном платну усијаног песка. Испратио сам га псовкама недостојним човека“, пред очима је слика „сатанског пејзажа арабљанских брегова“ у јулском дану и предвечерју, и јасно је зашто су „Сунце и пустош судбина бедуина“, а „оаза у пустињи обрадује човека као тачка после дугачке и неразумљиве реченице неког гњаватора“.

Али и зашто је пустиња опчињавајућа када у сумрак све постане љубичасто и на небу се појаве звезде, „крупне и топле као пилићи“.

Описујући неког Француза који му је у Јерусалиму држао предавање о иконама, Џумхур пише: „Његово знање је било огромно и досадно“. Зуково знање је било безгранично и ненаметљиво. Дискретно се кроз целу књигу провлаче безбројне легенде и приче о религији, историји, политици светова кроз које је пролазио, заоденуте у хумор и иронију који никада не прелазе границу.

Док се креће према Џеди, камион са путницима обилази литице Џебели Рахмета:

„У камењару овога светог брда срели су се праотац Адам и прамајка Ева. Протерани из раја због неморала и учесталих крађа са приватног поседа господњег, наши несрећни прародитељи лутаху светом јалово и дуго. Одвојени и напуштени, без благослова господњег и без социјалног осигурања, потуцаху се обалама непознатих мора и океана. После двеста година одвојеног живота, још релативно млади, сретоше се на падинама Џебели Рахмета и почеше да живе невенчано. Прамајка Ева изродила је много деце. Међу њеном многобројном децом било је и криминалаца. Живот је тада у Арабији био прилично тежак, пошто још не беше пронађен петролеј.

...Неки дан сам се поклонио сенима наше прамајке Еве. Њен гроб је у Џеди и дугачак је осамдесет аршина.

Тако је записано у књигама староставним.

Њен гроб је једини споменик културе у древном приморском граду Џеди. На сва три њена турбета положио сам смерно стручак пустињске маховине.“

Но, у Џеди је на једном брду и маузолеј:

„На том славном и побожном месту Каин је убио Авеља. То је десето, можда дванаесто, место на коме се одиграла ова незаборавна библијска мелодрама. Захвално потомство подигло је на сваком месту по један достојан споменик несрећној браћи.“

Умео је Зуко да опише у неколико реченица и сав чемер и беду неког предела и људи, као када је у неком забитом селу у Антиохији у предвечерје поред њега прошао погреб:

„У пустињи је смрт обична и свакодневна ствар. Фатализам је научио ове људе да ће сви који живе умрети и да ће умрети и они који се још нису ни родили.

Нико није био узбуђен. Нико није плакао. Никога није ни било.

На погребима богаташа и угледних људи увек има нечег тривијалног.

Зажелео сам да што пре одем у Бејрут и да се вратим на обале Медитерана.

’...Рано мру на Југу.

Салома!

Салома!’“

Аријана

Лако је „на невиђено“ заволети Шираз, „свети град персијске речи“, када се прочита оно што је о њему писао Зуко:

„До Хафизовог гроба ишао сам пешке. Пролазио сам километре ружа, зумбула, катмера, перуника, јасмина и јоргована. Прешао сам најмириснију стазу света. Никада и нигде нисам видео толико птица. Дубоко у цвећу били су неки лепи павиљони у којима су биле трговине и кафанице. Шираз и не личи на обичан град. Као да у овом граду куће, улице и трговине нису најбитније и најважније одлике града. Овде је варош потпуно потиснута, скоро невидљива са својим пословима, трговином  и бригама, а у првом плану остали су само вртови, алеје, баште, градине и перивоји. Као да ова чељад и нема другог посла и брига него да гаји цвеће и слуша цвркут птица.“

Ко не би пожелео да види Исфахан, на чијем се чудесном тргу који са разлогом зову „Слика света“ налази Шахова џамија, „која је тако скупоцена и лепа као да ни сам Бог у чију је славу и величину подигнута не борави у њој сваког дана и у свакој прилици“? Исфахан на чијој реци Зајанде, која неколико километара пошто изађе из града понире у пустињу, стоји Мост тридесет три лука, грађен „од камена боје меда или жутог шећера па издалека изгледа као огроман слаткиш који вода исплаче и узалуд покушава да истопи. Ко овај мост први пут угледа помислиће да је то пространа и велика кућа коју је неки чудак и манијак подизао на води уместо на земљи. Ноћу, када се на мосту упале светиљке, и заблиста са свих страна, претвара се у велику галију која је малопре допловила из тајанствених јужних мора пуних алги, бисера и шкољки, и добрих вила, и укотвила се насред Исфахана“.

Но, Зуко поручује читаоцу и да, ако га „једног дана неки ветар, караван или ‘боинг’ нанесе у Централну Азију, оде неизоставно у Бамијан, долину великих Буда у северном Авганистану“, иако Бамијан стари Авгани зову Долина суза, будисти Кланац јецаја, а Јермени Моабдик – проклети крај.

Читалац би требало неизоставно тамо да оде јер је на путу за Бамијан, у „невиђеним пределима величанствене пустоши и дивљине... читава та панорама застрта плавим шаторским крилом неба боје најкрупнијег и најчистијег тиркиза. Вредело би прећи хиљаде и хиљаде миља и да нема ничег другог осим овог опојног плаветнила. Само овде схватићеш жељу побожних да се на крају пута са земље заувек вину у небо“.

А у Бамијану су и велике статуе Буде уклесане у стенама Хиндукуша, „усправни, витки и окренути према реци и обронцима Кохибабе“, високе 56 и 35 метара.

„…Од подножја до Будиног темена имају степенице. Туристи се пењу на главу божанства и сликају. Ја сам одбио да се Богу попнем на главу“, пише Зуко.

У стенама око кипова су хиљаде пећина у којима су некада живели будистички калуђери, а у Зуково време ту су се населили хипици „из Америке, Аустралије, Европе и Југославије“.

„Авганистанци су храбри и отмени ратници које је прошлост научила да буду неповерљиви према странцима“, пише Зуко. „Они и данас ретко и само од нужде залазе у нове делове града у којима живе странци. Међутим, хипике су примили у своју земљу као још једно пријатељско, мирно и благонаклоно племе. Томе је много допринела заједничка сумња, зазор и презир према једној уморној цивилизацији. Спремност хипика да живе на исти начин као и домаћа чељад отворила је срца ових горштака према дошљацима.“

Статуе Буде су у Зуково време биле већ оштећене, не од стране Арапа ни дивљих Џингис канових хорди, већ су их „опљачкали и унаказили ситни кокошари и протуве малих и безначајних принчева чија имена једва да је историја и забележила“. Оно што је преостало, додатно су 2001. године топовима и митраљезима унаказили талибани које ће историја, нажалост, запамтити.

Са хипицима се Зуко дружио свуда по Авганистану, мада су га понекад подозриво гледали („Можда су мислили да сам и ја један од њихових, али однекуд овамо залутао чак из деветнаестог века“). У Кабулу је упознао младића и девојку из Француске који су у Авганистану годину дана трагали за Аламутом, тврђавом легендарног Хасана Сабаха кога су крсташи прозвали Старац са планине, а његову секту Асасинима (Хашашинима) због хашиша који им је давао да би их убедио да их може увести у рај, и да због тога треба да жртвују свој живот када то од њих затражи.

Вероватно је само Зуко од свих Југословена могао да напише: „Седели смо на тлу, пушили хашиш и пили чај... Била је поноћ када смо се растали. Укрутио сам се од хашиша“, а да то буде објављено у књизи те 1973. и да баш никога због тога не ухвати напад моралне панике.

Лепота празнине

„Можда лутајући светом и останемо верни многим заблудама које је родило наше срце, али се свакога дана и с тугом растајемо од једне по једне слике коју је стварала наша машта,“ каже Џумхур. Па опет, као да те туге коју помиње код њега у ствари нема, ни када су се слике из маште неповратно промениле.

О Балку, „главном граду Бактрије, древној престоници Аријеваца  и ‘мајци свих градова’“, Зуко пише: „Ваља прећи један, па други, па трећи, па четврти, па седми бедем и ући у Балк“. Али, „у Балку нема ништа“.

Но, у Балку на неком прашњавом тргу има борбе петлова коју Зуко гледа, и сећа се како је прву такву борбу видео још као дете у читанци. Касније је открио слику Паје Јовановића на којој „стоји кршна девојка раскошних груди са тепсијом прислоњеном на обло бедро међу људинама у арнаутској ношњи окићеним кубурама, јатаганима и џефердарима, а на тлу око њихових ногу два закрвљена кокота“; после тога је десетак година лутао по истанбулским махалама и сокацима покушавајући да нађе „скривени скуп љубитеља ових необичних игара”, без успеха, јер је „истанбулски валија најстроже забранио борбе петлова претећи строгим казнама и великим глобама”.

Какав је само Зуков опис мегдана петлова које гледа у Балку и навија, а док гледа жваће неки домаћи зелени дуван помешан са кречом и корењем од јасена и „благо се дрогира“!

Није само до борбе петлова, оно поменуто „у Балку нема ништа“ код Зуке не значи стварно „нема ништа“, јер код њега у свему и свуда постоји нешто, само га треба тражити и пронаћи.

А у Балку се и Александар Македонски оженио лепом Роксаном, ћерком богатог велможе Оксиартеса. И још нешто:

„У Балку је уморан од проповеди, постова, дизентерије и потуцања по степи преминуо и Заратустра. Када бих знао где је гроб великог првосвештеника ватре, отишао бих да се поклоним његовим сенима. Када би овде било цвећа, однео бих му и букет црвених ружа. Али, срећом, нема му ни гроба, а нема ни цвећа па више нећу бити смешан самом себи пужући по гробовима великих и славних људи по свету.

У доба када је Европа живела у незнању и сујеверју, у време када су Грци били тек у повоју и када се Рим није још ни родио, са ових брежуљака Авганистана указао се духовник кога назваше Жута Камила, или Заратустра, да свету огласи потпуну човекову слободу у избору између добра и зла.

На овом тлу Жута Камила проповедала је да се човек само помоћу чисте мисли, чисте речи и чистог дела може успешно борити против зла. У Балку је последњи пут проповедао, као жарки присталица добра и противник зла – мишљу, речју, делом.

Тако је говорио Заратустра.“

Ко после свега овога не разуме зашто би требало отићи и видети Балк, „опустели и прашњави град опасан са седам обруча земљаних бедема у расулу и распадању“, можда је боље да „Писма из Азије“ и не узима у руке.

Има један Зуков запис о Јерусалиму из давних година, који би ваљало читати на почетку свих данашњих вести из Свете земље:     

„Зид пролази посред града и одваја Јевреје од Арапа. С једне стране Јерусалим Хашемитске Краљевине Јордана, с друге Јерусалим Републике Израела. Стари јеврејски зид је поделом припао Арапима, али је зато овај нови зид мржње припао подједнако и једнима и другима. Иронија историје је хтела да се тај бедем немира и зле воље подигне поред једног гроба за који су везиване толике поруке о доброј вољи и миру међу људима.“

Тако је писао и говорио Зуко Џумхур, принц ходача сивих цеста.