Влашка магија, таблоидна реалност и политичка фикција у "Црној свадби" štampaj

Скок продукцијског квалитета и амбиције све већег броја кабловских канала довеле су претходних година до поплаве домаћих ТВ серија које су у продукцијском смислу далеко од онога на шта смо навикли када говоримо о „домаћој телевизији". Ово изобиље различитих програма и формата довело је до низа промена у самој продукцији, која није више могла да рачуна - као пре 20 година - да ће цела земља након Дневника 2 наставити да гледа било коју серију коју РТС одлучи да пусти викендом у 20 часова.

То је значило и све већу оријентацију на жанровски програм - „домаће серије" полако су престале да се снимају као „програм за целу породицу", са садржајима за све старосне и социјалне групе од основаца до пензионера. Тако су домаћи продуценти почели полако да откривају, а затим и да усавршавају жанровске матрице: костимиране серије из Belle Epoque прешле су далеки пут од Шотриних статичних ТВ-филмова до домаћих блокбастера као што су Бјелогрлићеви Монтевидео и Сенке над Балканом, Србија је до сада добила већи број солидних (и популарних) криминалистичких серија, а стидљиво се започело и са болничким драмама, ситкомима и теленовелама.

Међутим, паралелно са скоком продукцијског квалитета, могли смо да гледамо и известан пад релевентности и културног утицаја ових програма који су често остајали незапажени због оштре конкуренције на тржишту. Квалитетне серије су тако често остајале у сенци лошијих програма који су емитовани на гледанијој ТВ станици, или су једноставно боље рекламирани.

Влашка магија

У том контексту, серија Црна свадба Немање Ћипранића по сценарију Страхиње Маџаревића (који је већ потписивао врло солидну крими-серију Група) успела је да веома импресивно анимира широку публику и да се наметне као главни догађај на српској телевизијској сцени, упркос чињеници да је реч о крајње „неутабаном" жанру хорора, односно, како се то некада звало, „страве и ужаса". Ударни термин на националној (и најгледанијој) телевизији свакако је помогао, али не само то.

Тематика серије која почиње хиперреалистичким сценама из црне хронике, претаче се у мистерију у коју је умешана влашка магија, а завршава „на високој нози" као класични хорор на тему доласка (или у овом случају, „силаска") Антихриста, претворила се за пар недеља у локални попкултурни феномен чију сваку епизоду већ следећег дана табире и тумаче сви - од друштвених мрежа, преко комшија и колега на кафи, па све до таблоида и медија.

Централни појам и макгафин серије - мистериозна „катабаза" преко ноћи је натерала десетине новина, таблоида, портала, и јутјуб канала да копају по гуглу и википедији како би својим читаоцима и пратиоцима објаснили орфичке хтонске митове и хришћанску догматику, а истовремено је ушла у жаргон и постала својеврсна мема на друштвеним мрежама.

Истовремено, српски етнолози „нису постизали" да одговоре на сва питања која су се на све стране постављала о обичајима Источне Србије и влашкој магији.

Траљав сценарио и одлична прича

Прва ствар коју треба рећи за Црну свадбу јесте да је екипа врло озбиљно схватила свој основни задатак - да српској публици понуди убедљив хорор серијал, који ће током десет епизода одржати пажњу за радњу, а да крај ипак представља изненађење и шок. У питању је заиста била пловидба између Сциле и Харибде, будући да је превелико ослањање на класични амерички жанр претило да причу истовремено учини предвидљивом, али и непривлачном за ширу домаћу публику, док би превелики искораци у социјални реализам претили да учине основну премису неубедљивом, и чак смешном.

Овај слалом између жанра и реализма се види на сваком кораку, и без сумње оставља трага на квалитету режије и сценарија, али у крајњој инстанци успева да оствари свој основни циљ. За разлику од велике већине амбициозних програма овог типа у свету, где је потпуно уобичајено да се упечатљив и ефектан заплет пред крај разводни и банализује, у Црној свадби заиста можемо да говоримо о подизању квалитета како се серија приближавала крају.

Аутори су, додуше, за то време публику помало незграпно превели из атмосфере криминалне и социјалне хронике, какву могу да гледају пред крај Дневника (који иначе претходи серији) и на средњим странама таблоида, у високоестетизовани класични хорор, али су истовремено главни ликови у том прелазу упадљиво добили на комплексности - од неубедљивих и клишеизираних карикатура на почетку серије од њих су постали, и даље жанровски обликовани, али кудикамо комплекснији и занимљивији јунаци и протагонисти.

Ово споро сазревање и продубљавање главних улога, које се нарочито примећује на плану сценарија, довело је до низа заиста апсурдних сцена, у којима несумњиво врхунски глумци улажу огроман таленат и креативни напор да убедљиво одиграју сцене које су лоше и неубедљиво написане.

Ово се пре свега тиче централних ликова које играју Јелена Ђокић („психолошкиња и НВО активисткиња Наташа Јанковић") и Никола Којо („инспектор Бане Томић"), који у добром делу из сцене у сцену играју час тупаве клишее час емотивно комплексне ликове са наглашено слојевитим карактером.

Квалитативни надир (неко би рекао „катабаза") целе серије представља сцена у којој инспектор Томић саопштава својој љубавници Данијели да је погинуо њен муж а његов колега и најбољи друг - обоје глумаца је ову сцену одиграло мајсторски и вансеријски, али је она била толико траљаво написана и режирана, да је на крају оставила ефекат гротеске.

Слично се може рећи за добар део сцена које се одвијају у 1976. години: одлични глумци упечатљиво играју улоге које износе наглашено дрвен и неубедљив текст, што доводи до тога ове сцене - упркос јасно видљивом квалитету продукције - остављају утисак извештачености, поготово када се упореде са публици добро познатим филмским и документарним материјалима из тог времена.

Између Стивена Кинга и Ћао инспекторе

Ове осцилација у квалитету у првој половини серије остављају утисак техничког несавршенства, као да екипа једноставно није могла да се одлучи да ли хоће да снима кичасти слешер хорор са тупавим и клишеизираним главним ликовима, или озбиљан филм страве који асоцира на класике Романа Поланског или Стенлија Кјубрика, односно да ли хоће да се надовежу на симпатични југословенски треш попут Вампири су међу нама или на амбициозне америчке серије по предлошцима из романа Стивена Кинга.

И главни ликови тако час изгледају као типски клишеи из нискобуџетних америчких хорора, час као ликови из старих процедуралних серија као што је Досије Икс, а час остварују убедљиве и чак шокантне узлете до висина савременог „Златног доба телевизије" (Peak TV).

Како се радња развија, међутим, испоставља се да је ова клишеизираност ликова на почетку веома интелигентно служила да би се манипулисало тзв. „жанровском интелигенцијом" (genre savvy) публике, а све у циљу усмеравања њених очекивања како би шокантно финале имало што више ефекта. Дводимензионални ликови диктирају нашу иницијалну оцену серије и њеног приповедања, и самим тим детерминишу наша очекивања о смеру у коме ће се радња даље одвијати. Ово манипулисање публиком на метанивоу испоставило се генијалним, будући да је екипа серије практично до пред сам крај сезоне успела да сакрије од публике чињеницу да серија уопште није о влашкој магији.

Бавећи се клишеизираним ликовима у шаблонизованим релацијама, коментатори серије су све време очекивали да ће се њена даља радња одвијати у складу са социополитичким клишеима домаће филмске и телевизијске продукције. Такође, на све стране су се могле читати критике на рачун „културне апропријације" влашке културе и обичаја, која је у серији - наизглед - претворена у некакву локалну варијанту креолског вудуа из америчких жанровских хорора.

Притом се по правилу заборављало да „филмску вуду" и нема претерано много везе са аутентичном креолском културом и обичајима, а да Њу Орелансом и околином у стварности не крстаре зомбији и демони ништа више него што Источном Србијом крстаре вампири, псоглави, и караконџуле.

Излазак из зоне комфора

Управо у том контексту је финале серије представљало прави шок за публику, укључујући ту и аутора ових редова. Притом уопште није ствар у томе да је у последњој епизоди откровење „ко је у убица", односно ко су све ђавоље слуге, представљало неко нарочито сензационално изненађење (додуше, идентитет „Капетана" је заиста било тешко докучити, углавном зато што је у великој мери насумичан).

Ради се о томе да расплет на који је пошла екипа серије у културолошком и идеолошком смислу представља нешто што нисмо очекивали од њих. „Велики преокрет" у финалу се тако уопште не тиче било каквог заокрета у самој радњи (штавише, радња се све време расплиће прилично праволинијски), већ управо у изигравању поменутих жанровских очекивања публике која је у великој мери обманута да је реч о „типичној нашој продукцији".

Ово се пре свега тиче устаљене снисходљивости са којом се српске филмаџије односе према традиционалном и руралном становништву, а поготово према Цркви. И заиста, у првим епизодама све вуче на већ безброј пута виђени клише о „примитивном народу који верује врачарама", о „корумпираној Цркви која вози џипове", и о „токсичном маскулинитету патриота из безбедносних служби", који иза флоскула о Косову и Обилићу крију насиље, мизогинију и шовинизам.

Три најјаркија лика у серији - „психолошкиња" Јанковић, инспектор Томић и рашчињени монах Тихон (моделован по „монаху Антонију" и модерним српским расколницима који су искључени из Цркве) - непогрешиво су наводила очекивања публике у смеру још једне у низу омаловажавајућих карикатура „српске реалности", какве често виђамо на српској телевизији.

У финалу се, међутим, испоставило да су карикатуре са почетка серије, које су изгледале као провокација на рачун „примитивне Србије", заправо приказане без ироније. Арогантни полицијски инспектор који се „ложи" на Косово и Обилића на крају долази у прилику да сам одабере „коме ће се приклонити царству" и бира Царство Небеско. НВО активисткиња која хистерично брани право жене на абортус и вређа црквена лица на телевизији, а затим учествује у оргијама са својим бившим мужем политичаром, баш као и радијски водитељ који наглашава да је комуниста и који пљује свештеника који дошао да му помогне, на крају се заиста испостављају као слуге ђавола, баш онако како би их окарактерисао неки распевани коментатор на српским десничарским порталима.

Монах који је екскомунициран зато што, „за разлику од остатка Цркве", једини улази у борбу против ђавола и његових слугу на крају се испоставља као оно што јесте - нестрпљив и арогантан аматер који не зна шта ради, и који само смета Цркви у стварној борби против сотонских снага. Штавише, политички коректна „психолошкиња" која презире Цркву и залаже се за избацивање Змаја из уџбеника због песме Циганин хвали свога коња прелази пун круг, и на крају прима монашки постриг како би се придружила овој борби.

Свештенство Српске православне цркве, које је већим делом серије приказивано као арогантне и осионе бирократе које љубоморно чувају своје мрачне тајне на крају се испоставља као безмало „Марвелов" Штит - организација посвећена заштити човечанства од натприродних и демонских сила зла. А њихова оружја у тој борби нису никакви фетишизовани макгафини и магијске способности, већ управо оно што је то увек било - молитва, крштење, пост, литургија, тиховање.

Слично томе, влашка магија, која на почетку серије оставља утисак као да ће бити главни метафизички покретач радње, на крају се манифестује као управо оно што јесте - низ фолклорних и традиционалних парахришћанских обичаја једног изолованог народа чији је циљ да, најбоље како зна, отклони зло од себе и својих породица. Другим речима, ако су веровања и религијски обичаји Влаха и Срба на почетку серије деловали као најобичније „жанровско гориво" за покретање радње, на крају сезоне они се испостављају као стварна аксиолошка (и метафизичка) матрица унутар које се радња одвија.

Из таблоидне хронике у телевизијску фикцију

Након одгледаних првих неколико епизода Црне свадбе основни утисак био је да је у питању „амбициозан и похвалан покушај српске телевизије да искорачи у хорор жанр" и ништа више од тога. Након што је сезона приведена крају, утисак је, међутим, битно другачији.

Да, може се провести цело вече у набрајању пропуста у приповедању, бесмислених дијалога и сцена, и недоследности у поступцима и мотивацијама ликова. Оно што је, међутим, учинило Црну свадбу истински значајним догађајем на нашој културној сцени, а што је публика својим интересовањем и фасцинацијом мотивима серије очигледно препознала, јесте превазилажење културолошког јаза који постоји између филмаџија као „урбане културне елите" који „креирају идеализовану верзију стварности" и између „обичног (примитивног, некултурног) народа" чија је стварност наглашено неидеализована и неромансирана, али често кудикамо занимљивија од телевизијске фикције.

Ауторима Црне свадбе је на тај начин пошло за руком да створе дело телевизијске фикције које се непосредно и неиронично надовезује на реалије (и имагинаријум) српске таблоидне хронике. Ова серија преноси и садржаје и аксиологију српских таблоидних медија из домена „сиве реалности" у домен жанровске фикције.

Из те перспективе, ишчашеност и клишеизираност ликова и догађаја у серији добија ново значење - они су приказани онако како српску црну хронику (и политику, и НВО сектор, и религију, и државну администрацију, и здравство) виде српски таблоиди, а самим тим и велики део публике. Ово можда изгледа као осуда, али је у ствари добра вест за нашу ТВ продукцију.

Аутори Црне свадбе изводе своју сопствену „катабазу" и силазе међу обичан народ, снимајући причу која стварност гледа народним очима - са све сујеверјем, предрасудама и стереотипима, као и са специфичном аксиологијом и ритуализованим моралним компасом. То је стварност у којој НВО сектором, политичком, привредном и културном елитом управљају кабале сатаниста, од којих су „обичном народу" једина линија заштите народни обичаји и традиције, сирови и неотесани појединци који и даље држе до Косова и Обилића, али пре свега и изнад свега - православна Црква.

Катабаза и мимеза

Играни програм на српским телевизијама већ деценијама био у позицији да су у односу на њега таблоидне хронике, репортаже са краја дневника, или ток-шоу емисије са колоритним водитељима и још колоритнијом гостима рутински бивале занимљивије, узбудљивије, забавније и - маштовитије.

Црна свадба је показала једноставан начин да се тај недостатак исправи - тако што ће се филмска фикција отворити за политичку фикцију и народну митологију која прожима наш свакодневни живот. И упалило је. Хорор сцене у серији изведене су врло коректно и крајње конзервативно, кудикамо више налик на класична дела жанра, него на његове новије представнике.

Уосталом, сама одлука да се иде на матрицу у којој је главни негативац Антихрист, против кога протагонисти морају да се боре позивајући се на традиционалне хришћанске вредности и ритуале, није нешто што има нарочиту прођу у савременом Холивуду, који веома пажљиво обиграва око религијских тема (неко би рекао „као ђаво око крста").

Али оно што је истински допринело осећају језе који публику прати целим током серије уопште нема везе ни са жанровским обрасцима, ни са режијом хорор сцена, а поготово не са шминком и специјалним ефектима. Напротив, стални осећај ужаса и тескобе који смо осећали пратећи серију, било док смо слушали одличну музику Биље Крстић и Драгомира Станојевића, било док смо посматрали снимке из дрона блатњавих и офуцаних дворишта по српским селима или свеприсутног смога који прожима београдске улице, долазио је управо од утиска да све то верно, чак и превише верно, одговара нашој - стварности. Јер довољно је отворити било који таблоид, и видети да је наша стварност - ужасна.