Дан примирја, наша Eнглескиња и јато малих сивих препелица над Србијом: Сећање на Флору Сендс štampaj

Невероватан, али племенит и практичан предлог докторке Елси Инглис британском Министарству рата да једна пољска болница са женским особљем, сачињена од добровољних лекарки и болничарки, помогне државама савезницама на самом почетку Првог светског рата, иако тамо одбијен, прихваћен је у савезничким војскама – Србије, Француске, Белгије, Русије и Румуније.

Такo је почело, у огромном одазиву жена које су сместа прикупиле хиљаду фунти за опремање једне такве болнице, да би добровољни прилог нарастао до пола милиона фунти и опремања четрнаест пољских болница у којима су радиле припаднице јединица Болница шкотских жена предвођене докторком Инглис (тај назив је јединица носила у част шкотског сифражетског покрета).

Са Србијом је уследило хитно и једноставно споразумевање путем телеграма: „Српска влада прихвата понуду са захвалношћу: детаљи следе.“ „Пошаљите нас где смо најпотребније“, одговорила је докторка Инглис, а затим је, према исказаној потреби, већ јануара 1915. године упутила у Крагујевац своју прву јединицу, предвођену докторком Елинор Солто.

Поред њих, било је и других добровољачких медицинских мисија такође сачињених од жена из Велике Британије, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, као што су Српски потпорни фонд којим је руководила лејди Лејла Пеџет, затим јединице на чијем је челу била Синклер Стобарт, као и оне које је организовао Црвени крст и друге многобројне организације у којима је било и лекара мушкараца, хирурга и пуно другог особља као што су куварице, механичари, шоферке и шофери, итд.

На Дан примирја у Првом светском рату, који се обележава 11. новембра као државни празник у Србији, с поштовањем и захвалношћу сећамо се свих многобројних чланица и чланова страних медицинских мисија и добровољаца који су у најтежим данима помагали српској војсци десеткованој у претходна два балканска рата, избеглицама и становништву у најтежим данима.

Посебно место у нашој историји има Британка Флора Сендс, „наша Енглескиња“, како су је српски војници звали, и њена необична животна прича, јер је као добровољна болничарка у оквиру Црвеног крста дошла у Србију током Првог светског рата да помогне рањеним и болесним српским војницима, остала са њима и у безнадежним ситуацијама, чак и као борац, а из рата изашла као официр српске војске са Карађорђевом звездом за храброст и орденом Св. Саве.

Подсећамо на ову племениту жену не само због њеног тешког рањавања на коти 1212 у бици на Кајмакчалану 1916. године, чија се 110-годишњица сада обележава, већ и зато што се ове године навршава 150 година од рођења ове изузетне жене и 65 година од њене смрти (1876-1961).

Наша Енглескиња

„Много година касније... схватила сам да ако већ имате злу срећу да се родите као женско, најбоље је да што паметније користите оне могућности које вам се пружају, а не да се трудите да будете лоша имитација мушкарца.“ Ове самоироничне речи Флоре Сендс забележила је Моника Крипнер у својој истраживачкој, исцрпној и драгоценој књизи „Жене у рату – Србија 1915-1918“, објављеној код нас захваљујући доктору Жарку Вуковићу 1986. године у издању Народне књиге.

Захваљујући овој књизи, у Србији је поново почело да се прича о овој теми. Већ 1989. године Београдско драмско позориште окупило је екипу уметника и стручњака, као и енглеских сарадника, око представе „Србијом узводно“ са посветом овим племенитим женама.

Запажен је био, 1988. године, и излазак дневника Изабел Рос у Британији под називом „Мала сива препелица“ (Little gray partridge), како су српски војници звали припаднице Болница шкотских жена због сивих униформи, пажљивости и тихости. Ову књигу је исте године за Британску библиотеку у Београду набавила директорка Шила Софреновић, а десет година касније, 1997, њена ћерка Ана Софреновић је у ТВ филму РТС-а „Наша Енглескиња“, у режији Слободана Радовића, играла Флору Сендс којој је филм посвећен.

Преко Албаније

У јесен 1915. године, Флора се враћала бродом из Марсеја преко Солуна у ратом захваћену Србију после прележаног тифуса и опоравка у Великој Британији, као и прикупљања новчаних прилога, медицинских потрепштина и друге помоћи за српску војску, с намером да се поново прикључи својој српској болници у Ваљеву, где је претходно радила као добровољна болничарка у оквиру Црвеног крста.

Међутим, Србија је тада великим делом била окупирана, Ваљево је заузела аустријска војска, српска војска била је у повлачењу, а болницу Српског потпорног фонда којим је руководила лејди Лејла Пеџет у Скопљу, заробила је бугарска војска.

До Битоља је Флора Сендс ипак стигла возом са још неколико добровољних болничарки које су се такође враћале после опоравка, али тамо им је британски конзул предочио стање на ратишту и немогућност даљег рада у Србији и замолио их да се врате у Солун. Међутим, Флора није хтела да се врати, већ је остала са српском војском поново као болничарка, а затим и као војник. Прешла је Албанију с њима, боравила на Крфу и стигла у Солун непрестано помажући људима изнад свих својих могућности.

Остала је у Београду и за време Другог светског рата пркосећи Немцима и Гестапоу који је приводио једном недељно, да би на самом крају рата сама дошла у гестаповску канцеларију да се опрости, а на питање где иде, одговорила: „Не ја, ви одлазите!“

Ко су те жене? 

Данас нас више не задовољавају потрошене фразе и подаци о Флори Сендс од пре сто година, јер не доприносе тумачењу њеног деловања у потпуности, као што су: побуњеница против конвенција, школована у Швајцарској, знала немачки и француски језик, умела да пуца из ватреног оружја, да јаше и да великом брзином јурца сеоским путем Торнтон Хила у Сарију у свом половном спортском аутомобилу на згражавање комшија и уместо да се уда, ради у Лондону на неком секретарском послу отимајући га мушкарцу који би тиме издржавао жену и децу. Флорина лична карта данас треба другачије да се чита.

Иако је историографија уредно и поступно прикупљала и светској јавности предочавала документа и податке о медицинским мисијама жена за време Првог светског рата, а бројни новинари, писци и лекари писали о овој теми истражујући све спољашње околности – ужас жена изазван страдањем мужева и синова по фронтовима, затеченост усред борбе за право гласа и учешће у јавном и политичком животу, строгост прописа који женама нису дозвољавали учешће у бољитку, итд. – неопходно би било и антрополошко изучавање онога што су жене дубоко у себи носиле, онога што је у њима сазревало вековима. Треба осветлити унутрашње потребе жена тог времена, њихове тихе и тајне одговоре на збивања, огромне капацитете, њихово разумевање света и свести о сопственим могућностима и својеврсној улози коју су ипак, упркос свему, успеле одважно да преузму не одустајући и не клонећи ни после вести о погибији мужа или сина негде на Западном фронту.

Са друге стране, ни историографија о српској војсци, страдањима и победама није више довољна да се схвати та давна епоха, већ је и ту неопходно антрополошко изучавање не само претходним ратовима десетковане, оголеле, босоноге српске војске, већ и читавог једног измученог, осиромашеног патријархалног друштва заосталог у много чему, у коме је само 7% жена било писмено и где жене нису могле да наслеђују очев иметак, да не говоримо о  праву гласа.

Тек након анализа потреба жена из света које су дошле да помогну српској војсци и паралелног изучавања стања и потреба српског друштва у које су изненада стигле, биће могуће одговорити на питање о каквом је сусрету овде реч, до каквог препознавања и уважавања је дошло при овом необичном споју или судару две различите традиције и другачијих искустава, али изнад пола, нације и вере, у некој вишој сфери. Таквом анализом биће могуће показати праву снагу људског духа и прави смисао људског постојања.