Америка против Ирана од Мосадека до Хомеинија: Технике државних удара и концесије на нафту štampaj

Нема земље која је после Другог светског рата чешће од Ирана била мета америчких завера и напада усмерених на обарање режима. Ових дана се одвија други директни напад САД на Иран и најмање трећа завера усмерена на свргавање власти у Техерану.

Чак и земље у Латинској Америци су доживеле по један напад (Панама, Гранада, Куба) и по једну заверу (Гватемала, Чиле). САД су непосредно по једаред напали Авганистан, Сирију, Либију и Ирак. И Србију. Иначе, Американци су прећутно подржавали и Садама Хусеина у рату против Ирана, што би могло да се сврста под нападе.

А све је почело хладноратовском опсесијом Американаца комунизмом. Сматрали су да је сваки левичарски режим као домино коцкица. Ако комунизам победи у једној земљи, срушиће се читав систем земаља зависних од САД.

Трагичан сукоб Ирана са Западом није почео као хладноратовска прича. Све је кренуло од нафте. Године 1951. демократски изабрани ирански премијер Мосадек желео је да национализује иранску нафтну индустрију, коју су контролисали Британци. Мосадек је исто тако настојао да власт припада парламенту, Меџлису, а не шаховом двору.

Мосадекова национализација 

Године 1949. Англо-иранска нафтна компанија је са шахом Мохамадом Резом Пахлавијем постигла уговор који је за њу био још повољнији од оног из 1933. године.

Исте године, шах је покушао да лажира изборе. Започеле су демонстрације из којих је изникао Национални фронт Ирана, организација која је окупљала деветнаест странака и покрета чији је циљ био да се ограничи страно присуство у земљи, а нарочито пословање Англо-иранске нафтне компаније. Треба напоменути да комунистичка партија Тудех није била део Националног фронта.

Као вођа ове организације наметнуо се Мохамад Мосадек. Године 1951. он је постао премијер Ирана и недуго потом потписао закон о национализацији иранске нафтне индустрије.

Британци су одмах кренули на Мосадека. Њихова борба се одвијала на три колосека. На првом колосеку су покушавали да измене закон о национализацији путем међународне арбитраже. На другом колосеку су уводили економске санкције Ирану. Трећи колосек ће постати кобан за Иран.

Наиме, Британци су се спремали да збаце Мосадека са власти. То је требало постићи тајним акцијама. Једна од њих била је подршка пробританским политичарима. Њихов кандидат за премијера је и пре доласка Мосадека на власт био Саид Зиа Табатабаи.

Американци су у почетку подржавали Мосадека и дипломатско решење кризе. Њихова главна брига је била комунистичка партија Тудех. Од 1948. ЦИА је имала тајни програм BEDAMN, што је био кодни назив за психолошко-пропагандну акцију у циљу сузбијања утицаја Совјетског Савеза и слабљење Тудеха. За разбијање комунистичких митинга су чак ангажовали уличне банде.

У оквиру „црне пропаганде“ Американци су настојали да окрену Иранце против Тудеха. „Црна пропаганда“ подразумевала је и спровођење компромитујућих акција у име противника. Агенти провокатори представљали су се као активисти Тудеха и нападали џамије.

Али ЦИА се временом окренула и против Мосадека. У Националном фронту су потплатили неколико вођа да раскину са њим. 

Операција "Ајакс"

У новембру 1952. године, британске дипломате су напустиле Техеран. Американци су преузели иницијативу.

Важну улогу у томе је одиграо долазак Ајзенхауерове администрације у Белу кућу почетком 1953. године. Републиканац Ајзенхауер је своју председничку кампању заснивао на обећањима да ће преокренути млаку политику демократе Трумана према комунистима.

Страх највиших руководилаца ЦИА од иранских комуниста није био оправдан. Специјалисти на терену сматрали су да Тудех нема шансе да преузме власт.

Ипак, три важна човека су се договорила око државног удара који треба организовати у Техерану. То су били Френк Визнер, шеф ЦИА за тајне операције, Ален Далес, будући шеф ЦИА (од 1953), а као Визнеров човек за Средњи исток, организацију пуча је преузео Кермит Рузвелт, унук некадашњег председника САД Теодора Рузвелта.

Започела је „Операција „Ајакс“, с циљем свргавања Мосадека.

ЦИА је у припремама пуча наставила са црном пропагандом. Да би изазвала страх, у Техерану је организовала лажне комунистичке демонстрације. Занимљиво је да су за демонстрације против Мосадека регрутовани и дизачи тегова, што нас подсећа на нека наша искуства.

Последња демократски изабрана влада Ирана збачена је 19. августа 1953. године, и то због комунистичке опасности која није била стварна.

Мосадек је ухапшен и осуђен, провео је три године у затвору, а после тога је држан у кућном притвору у Ахмадабаду до своје смрти 1967. године.

Тријумф и последице

Ален Далес је уживао у романтичној причи о тријумфу ЦИА у Ирану, која се раширила по Вашингтону као шумски пожар, а Кермит Рузвелт је у Белој кући слављен као херој, како је у разговору са Тимом Вајнером сведочио Реј Клајн, један од аналитичара ЦИА.

После пада Мосадека Американци су наставили да подржавају ауторитарни режим шаха Мохамада Резе Пахлавија. Дугорочна последица је била лоша за САД.

Један од највећих стручњака за ову тематику, Марк Гасиоровски, давне 1987. године, дакле пре Ал Каиде и Исламске државе, поставио је следеће питање: „Како се временом разоткривају мрачне последице тог преврата за интересе САД, човек може само да се запита да ли је то вредело на дужу стазу.“

Ово је наравно реторичко питање. Генерације Иранаца су одрасле у уверењу да је ЦИА довела шаха на власт.

Четврт века касније, Хомеинијева Исламска револуција ће задати један од највећих удараца интересима САД. Тако се привидна „победа“ отелотворена у рушењу Мосадековог режима, који није био комунистички а којом се ЦИА отворено хвалила, претворила у велики амерички пораз.

Временом ће се, каже Тим Вајнер у књизи Наслеђе пепела: Историја ЦИА-а, хаос са техеранских улица из 1953. године вратити да прогони САД. 

Шахов режим

Мохамад Реза Пахлави је у земљи спроводио секуларну модернизацију, коју је звао „бела револуција“. И поред великих успеха у модернизацији Ирана, народ га није заволео. Никада му нису опростили то што је на власт враћен уз помоћ САД, државним ударом против демократски изабраног премијера Мосадека. На демонстрацијама у Техерану против његовог режима једна од парола била је: „Смрт америчком шаху“.

Осим тога, Шахов режим је био корумпиран и суров. У земљи која је крајем седамдесетих имала четрдесетак милиона становника, само 4.000 породица је купило кајмак од извоза нафте. То је огорчило и стару и нову средњу класу.

Шахова страшна тајна полиција САВАК терорисала је народ, посебно интелектуалце и медије. Од 1971. године, студенти су организовали урбану герилу, која је нападала полицију и режимске функционере, на шта је САВАК одговорио репресијом. У једном тренутку у Ирану је било више од 10.000 политичких затвореника.

До 1975. године, 90 одсто иранских листова је било затворено, да би се јавност окренула малобројним режимским гласилима. Између осталог, тајна полиција је медијима достављала списак тема о којима је било дозвољено писати.

Од краја 1977. године, побуњеним студентима придружили су се и улема и моћни цех трговаца са техеранског Великог базара, који је својевремено играо значајну улогу и у рушењу Мосадека.

Сакривени имам

За многе шиитске муслимане Махди, „сакривени имам“, је спасилац који долази на Судњи дан. Он је жив, али се крије. Мимо те есхатолошке приче, постојао је један имам, Рухолах Хомеини, који је 1979. оборио иранског шаха, миљеника и највећег савезника САД у средњој Азији и спровео Исламску револуцију.

Исламска револуција у Ирану представљала је новину у светским оквирима. Од 1789. године све револуције су биле углавном левичарске. Све су биле секуларне и усмерене на будућност. Ово је била прва револуција добијена под барјаком верског фундаментализма, са идеалом повратка у прошлост, тачније седми век, време после хиџре. 

Нико није очекивао тај обрт. Чак и на Блиском и Средњем истоку револуционари су пре Хомеинија углавном били марксисти и/или националисти. Све западне земље су подржавале шаха до краја, као и Кина, док је Совјетски Савез био уздржан.

Западне силе, а посебно Американци, у Ирану су показале карактеристичну ароганцију, потцењујући снаге које нису разумели. Скоро цела 1978. година је прошла у оценама да немире у Ирану предводе „мрачњачке муле“ и фанатици. Заборавили су на европску историју где су се мешали слободарство и верски фанатизам.

Главни дописник Монда за Средњи исток Ерик Руло подсећао је читаоце на Фирентинца Савонаролу који је у 15. веку спојио теократију и демократију. Калвин у Женеви и Кромвел у Енглеској су такође комбиновали верски фундаментализам и друштвену револуцију. И борбени ирански свештеници су водили борбу против стране доминације, неправде и деспотизма.

Хомеини се прославио још 1964. године, нападајући шаха због кршења Устава, као и потчињености Американцима. Године 1971, у време грандиозне прославе 2.500 година персијске државе, на којој се и наш Тито одлично провео, Хомеини, који је од 1965. био у егзилу у Наџафу у Ираку, критиковао је породицу Пахлави због претераног луксуза, непоштовања ислама, служења Западу и ауторитарности. Ширио је своје проповеди путем једног западњачког изума, магнетофонских трака.

Сурови САВАК, који је онолико притискао новинаре и медије, није имао решење за Хомеинијеве нападе са трака. То је био још један пример неспособности тајних полиција да се суоче са правим изазовима.

ЦИА је, по обичају, потпуно оманула у обавештајној процени. Немири у светом шиитском месту Кому, покренути поводом вређања Хомеинија у режимским медијима, избили су јануара 1978. године и проширили се убрзо и на друге иранске градове, а у августу 1977. године ЦИА је предвиђала да у скорој будућности неће бити радикалне промене у иранском политичком понашању.

Још у августу следеће, 1978. године, ЦИА је сматрала да Иран није у предреволуционарној ситуацији. Амерички војни аташеи у Техерану бавили су се трговином оружјем уместо сакупљањем података.

Два и по месеца пред тријумфални повратак Хомеинија у Иран чартер летом „Ер Франса“ из Париза 1. фебруара 1979. године, ЦИА шаље извештај у коме тврди да Хомеини неће моћи да се стабилизује и да ће га заменити неки левичарски режим или војна диктатура. Једино је била тачна последња реченица у овом извештају: „Нема преседана у иранској историји за оно што Хомеини жели.“

Што се тиче прогноза за будућност, омашили су најмање 45. година.

 „Орлова канџа“ и „Канадска хитрост“

Четвртог новембра 1979. године исламистички студенти су запосели америчку амбасаду у Техерану и за таоце узели 52 америчка службеника које су држали у заточеништву 444 дана.

Априла 1980, америчка влада је покренула Операцију „Орлова канџа“ у циљу спасавања таоца, која се завршила катастрофално. Ово понижење додатно је ослабило Џимија Картера уочи председничких избора у новембру те године.

Талачка криза је трајала до 20. јануара 1981, када су, након инаугурације Роналда Регана таоци пуштени на слободу у замену за одмрзавање милијарди долара које је Иран држао у америчким банкама.

Једина колико-толико успешна акција Сједињених Држава у Ирану у време талачке кризе било је спасавање групе дипломата из канадске амбасаде. Наиме, на дан када су исламистички студенти и милитанти упали у америчку амбасаду, шест службеника је успело да умакне и склони се у амбасаду Канаде у Техерану.

Тада је на сцену ступио Тони Мендез, „редак примерак интуитивног генија у ЦИА“, како га је описао Тим Вајнер. Овај специјалиста службе за фалсификовање и прерушавање је, као у филму Немогућа мисија, правио тако добре маске да је белце претварао у црнце, Арапе или Кинезе.

Мандез је осмислио и водио операцију спасавања америчких дипломата из Канадске амбасаде, познату као „Канaдска хитрост“ (Canadian Caper).

За ту сврху направио је продукцијску кућу у Холивуду под називом „Studio Six Productions“, а у свим филмским часописима најавио научно-фантастични филм Арго који ће се снимати у Ирану.

Јануара 1980. отишао је у Техеран поневши са собом лажне пасоше и маске које је требало да прикрију идентитет шесторице америчких дипломата у Канадској амбасади, како би их представио као чланове филмске екипе измишљеног филма. Операција је успела и они су заједно авионом напустили Иран 27. јануара 1980. 

Документи службе о овој операцији су декласификовани 2007, да би пет година касније на ову тему био снимљен и играни филм Арго у продукцији Џорџа Клунија и у режији Бена Афлека, који је 2012. добио три „Оскара“.

Као што су филмови о Џејмсу Бонду побољшали имиџ МI6, тако је Арго требало да поправи слику ЦИА у јавности – ЦИА спасава животе, а непријатеља побеђује помоћу маште и домишљатости. Џорџ Буш Старији је овај филм неколико пута одгледао.

Арго је најуспешнији производ „офанзиве шарма“ (charm offensive) коју је ЦИА покренула средином деведесетих година. Тада је кao „официр за везу“ између ЦИА и Холивуда ангажован Чејс Брендон, рођак Томија Ли Џонса. Брандон је обучавао филмске људе о раду Агенције и подстицао их да праве филмове о успесима ЦИА.

Уметност је, што каже пословица, већа од живота. Сага о Агенту 007 је позлатила слику британске тајне службе. А ако у будућности ико буде размишљао о улози ЦИА у Иранској револуцији, прва слика на памети ће му бити авантура око лажног филма Арго.

Нажалост, тренутна трагедија иранског народа неће имати срећан филмски крај. Једино питање је колике ће бити размере несреће ове, уз кинеску, најстарије цивилизације на свету.