Животни пут Саве Владиславића Рагузинског: Зашто је Вивалди посветио оперу дубровачком грофу из Херцеговине štampaj

„Био је типичан израз свог родног краја, оличење Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог. Србин Херцеговац, значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац...“

То је вероватно најпознатији цитат о Сави Владиславићу. Потиче из биографије Саве Владисавића, дипломате Петра Великог и Kатарине Прве, коју је 1942. године у Питсбургу написао Јован Дучић, који је иначе говорио да је потомак овог српског грофа, што су неки доводили у питање. Ипак, чини се да је све донедавно Сава Владиславић код нас остао недовољно познат.

Можда је зато многима било изненађење оно што је открио новинар Вечерњих новости Борис Субашић, тачније оно што му је открио потомак грофа Саве, Бранко Вукомановић – да је Владиславић био мецена ником другом до Антонију Вивалдију. И да му је Вивалди посветио оперу Истина у искушењу.

Вукомановић објашњава да је до тог открића дошао помажући добром пријатељу Велимиру Ивановићу, који је написао роман Дурбин грофа Саве Владиславића, а који је желео да прошири причу о њему:

„Он је желео да унесе у роман натпис са надгробне плоче коју је Сава направио за своју мајку, у цркви Светог Ђорђа у Топлој, у Херцег Новом. Тамо је уклесан тај натпис на латинском и на руском, и пошто је боље сачуван латински, ја сам га негде пронашао на интернету. И онда се сетим да је ‘в' написано као ‘дупло в', и када сам тако урадио, буквално сам одмах нашао, међутим изашло ми је поред Владиславић име Вивалди, то је било необично, изашао ми је овај постер – Истина у искушењу.“

Шта је Вивалди писао грофу из Херцеговине?

Потомак Саве Владиславића каже да је проверавао са пријатељима који су познаваоци његовог дела, и да они за то нису знали. Вивалди му посвећује оперу написану 1720. године, и у писму му пише:

„То годи једном временском обрасцу у коме је живео, тај барокни начин живљења, а случај комедијант је помогао да се нађу за неким столом, на неком терену, али то буде на кратко. Вивалди је био у својим годишњим добима, а Сава у својима, то познанство не треба много да нас заварава, тога је било и биће на разним нивоима, он је Србин пре свега православан, и то је до данас главна мисао о Сави“, каже композитор и академик Светислав Божић.

„Владиславић је особа кроз чију се личност заиста огледа европска историја, али и историја народа коме он припада. Он одлази, али остаје везан за место где припада, када постаје гроф, он не постаје гроф неког руског имања него гроф Рагузински, односно Дубровачки, у латинским документима се он наводи и као гроф Илирски, још један симбол његовог завичаја. У либрету опере који му је посвећен говори се да он долази из ратнички славне нације. Иако је дошло до османског освајања, неке породице као Владиславићева су успеле да очувају континуитет“, наводи историчар Милош Војиновић.

Од Гацка, преко Рагузе, до Петрограда

Сава Владиславић рођен је у Јасенику код Гацка 1668. године. Као млад долази у Дубровник, учи о трговини, а она се није могла учити без знања страних језика.

Из Дубровника ће у Венецију понети онај додатак Рагузински, који ће се задржати све до данас. У Венецији ће постати прави млетачки трговац, како је то запазио одличан познавалац његовог живота Владимир Давидовић.

Додаје да се Сава у Венецији први пут обогатио, оженио дамом из отмене куће. Затим се преселио у Истанбул, а већ је говорио неколико страних језика. Ту упознаје руског конзула, а овај га шаље руском цару. То је био почетак руског дипломате Саве Владиславића.

Прву велику услугу Петру Великом учинио је у Бици код Полтаве 1709. Пре тога је убедио султана да не напада Русију заједно са шведским краљем. Шведски краљ је поражен и протеран.

„Том битком срушено је шведско царство. А друга његова улога била је у руско-турском рату 1710. Јула 1711. потписан је мир у Пруту, а он је потписник можете мислити, поред руског цара и султана, а у оно време није било уопште лако прићи близу крунисане главе“, подсећа Владимир Давидовић.

Гроф Сава постаје представник Русије у Риму, преговара о Конкордату између Русије и Ватикана и набавља уметничка дела за летњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу.

„Он у Италији живи шест година, и за то време он тражи стручњаке из различитих научних области и заната који ће допринети изградњи нове престонице Русије – Петрограда, успоставља односе Русије и Ватикана, надгледа руске стипендисте који се школују у Италији, за потребе цара Петра Великог купује уметнине којима ће се опремити нови град, успоставља трговачке односе са италијанским градовима-републикама, краде занат италијанских вртлара“, прича историчар Милош Војиновић.

Јесен 1720.

У то време вероватно се дружи и са Вивалдијем. До данас је сачувано скоро 50 Вивалдијевих опера. Посвету за једну од њих, Истина у искушењу, сада је открио Савин потомак.

„Још као мали заволео сам Вивалдија, већ десетак година на мом мобилном телефону управо свира Вивалди – Пролеће. Да сам могао да бирам који композитор да напише нешто и посвети мом претку, то би био управо Вивалди, и по промисли божјој, ево, ми баш сада обележавамо 300 година од извођења опере у театру Сент Анђело у Венецији, јер на том плакату пише – јесен 1720. а сада је јесен 2020“, каже Бранко Вукомановић. 

Пре шест година у Народном позоришту у Београду светску премијеру имала је опера Меланхолични снови грофа Саве Владиславића. Kомпозитор Светислав Божић створио је оперу засновану на животу грофа Саве, а био је инспирисан и делима Јована Дучића, Момчила Настасијевића, Милоша Црњанског и Дејана Медаковића.

„Њихова веза са Савом је то наше странствовање, наше путовање, наша бол наша жудња за нашим царством, и наша исконска потреба да дотакнемо Медитеран са његове хиландарске стране, то је заједничка особина свих нас, наравно Тесла је изашао из Немање, Црњански, Медаковић, то су све корифеји који припадају византијском комонвелту са рашком редакцијом.

То је наша потреба и ако то заборавимо, сви наши великани нестају на некој бижутерној пијаци Венеције или неког другог медитеранског града. Ту се завршава сва сага наших величина, тек са тим сазнајем наши астрални номади знају ко су шта су и чему се враћају“, истиче академик Светислав Божић.

Оснивач руске тајне службе 

Саву Владиславића често називају и оснивачем руске обавештајне службе, створеној у време Петра Великог. Пре девет година, РТС издаваштво је после дужег времена подсетио на грофа Саву. Тада је објављена књига Тајна информација о снази и стању кинеске државе, најзначајније дело Саве Владиславића.

„Епизода која једнако показује његово умеће јесте када он 1725. године напушта Петроград. Као да полази на крај света, он креће на исток Русије са 1.000 војника међу којима је много картографа, да направи споразум с Кином који садржи много ствари, да, поред осталог регулише школовање једног броја младих Руса у Пекингу и најважније - да регулише границу између два царства. Данас се погрешно наводи да је Сава Владиславић регулисао модерну, е не ондашњу границу Русије и Kине, јер је ту данас и део границе између Руске Федерације и Монголије. Петар Велики је Русију мењао, чинио је модернијом и снажнијом, а Сава је био личност кроз чије се деловање та промена види“, наводи Милош Војиновић.

На Савин наговор, Петар Велики, почетком 18. века, шаље у Сремске Kарловце прву граматику и буквар. На граници са Kином Сава добија право да оснује град који посвећује Светом Сави и који назива Тројицкосавск.

Интересовање за Саву Владиславића први је пробудио Јован Дучић 40-их година прошлог века, затим се овдашња јавност бави крајем осамдесетих, па пре готово једне деценије, и коначно данас. Ипак, изгледа да и данас не знамо довољно о њему.

„А како то да нисмо знали, историја као наука настаје пралалено са националним државама. Српска наука има две велике теме – државу Немањића и обнову српске државе од почетка 19. века наовамо. И у том смислу Сава Владиславић дели судбину читавог раног модерног периода, њему је указана незаслужено мала пажња.

Други разлог је техничке природе, истраживање раног модерног периода захтева озбиљне вештине, пре свега лингвистичке, да бисте разумели Владиславића и цео модерни свет, морате знати језике које су знали ти људи, конкретно, српски пре Вукове реформе, италијански млетачког наречја, руски, француски, латински, османски турски“, наводи Милош Војиновић.

Бранко Вукомановић истиче да се тек у последњих десетак година ради масовна дигитализација у библиотекама широм света, па је тако „налетео“ на копију либрета опере Истина у искушењу у Kонгресној библиотеци у Вашингтону. „Ја са нестрпљењем чекам контакт са академиком Владимиром Mjасниковом из Москве, који је сигурно најбољи познавалац дела Саве Владиславића, ја не верујем да је то њему промакло, ако јесте, биће ми драго да ја њему саопштим нешто ново, пошто смо највећи број информација о Сави добили од њега захваљући његовом 30-годишњем раду.“

„Мислим да се интереси за знамените људе из једног рода који су живели по свету јављају онда кад се појаве друге празнине, други болови, то је најбољи могући крик, да се скрене пажња, да се изврши једна анестезија, иако то неће много променити у нашем осећању, јер све смо даље од тог исконског додира и загрљаја са њим. Негде у у суровом поједностављењу, Мехмед Паша Соколовић дели трагичну судбину Саве Владиславића, с тим што је Владиславићев крај знатно питомији, једноставнији, мекши и аутентичнији. Он почива у царској лаври у Цркви Александра Невског, то је веома потресно, за разлику од Мехмеда Паше Соколовића који не почива нигде, можда на мосту коју није ничији. Зато је Владиславић наш свет који је можда утихнуо, али у великом царству које је наш православни свет“, закључује академик Светислав Божић.

Сава Владиславић данас има споменик у Гацку, по њему се зове и главни трг у том месту. Има споменик и у Сремским Kарловцима, и у Херцег Новом.

У крипти Благовештанске цркве у лаври Александра Невског у Санкт Петербургу од 2010. налази се плоча која подсећа да је ту сахрањен.

После таквог живота и не би било необично ако би неко данас о грофу Сави Владиславићу открио још нешто. Можда да је Херцеговац рођен у околини Гацка, пола века касније седео поред Вивалдија и, пре венецијанске публике, слушао „Четири годишња доба“.