Од Гренланда до Канаде: Да ли светски економски поредак може да преживи Доналда Трампа štampaj

Након говора на Светском економском форуму у Давосу, у којем је тврдио да међународни поредак „заснован на правилима“ пред пуцањем, који је нашироко схваћен као критика непредвидљивог понашања америчког председника, канадски премијер Марк Карни се одмах суочио са Трамповом оптужбом да „Канада живи захваљујући САД“. Пежоративно називајући премијера северног суседа „гувернер Карни“, Трамп је изнова шокирао Отаву, запретивши да ће увести 100% царине Канади ако се потврди трговински споразум са Пекингом, успут оптужујући канадског премијера да покушава да Канаду претвори у „луку за истовар“ кинеске робе.

Наиме, док је Америка практично блокирала увоз кинеских електричних возила, Канада је пристала да прихвати увоз 49 хиљада електричних аутомобила из те земље са царином од тек 6,1%, након историјске посете Карнија Пекингу 16. јануара. И поред помирљивог тона из Отаве, односно изјава да није реч о уговору о слободној трговини са Кином, повишени тонови стигли су и од других америчких званичника, а посебно је оштар био министар финансија Скот Бесент, који је покренуо питање референдума о отцепљењу Алберте од Канаде.

Амерички министар финансија није остао дужан ни Бриселу, тврдећи да је ЕУ, која је пред потписивањем уговора о слободној трговини са Индијом, тим чином иступила против придруживања заједничким царинама на индијски увоз због куповине руске нафте. Бесент је чак наговестио да би царине од 25% за Индију због увоза руске нафте могле бити укинуте, иако су по њему постигле огроман успех, будући да је куповина руске нафте из Индије нагло смањена.

Међутим, вероватно је Трамп најзаслужнији за то што су на самиту ЕУ-Индија 27. јануара две стране потписале низ споразума, међу којима је и пакт о слободној трговини. Наиме, две велике економије тиме покушавају да очувају своју стратешку аутономију као „секундарни играчи“, Индија наспрам Кине у индо-пацифичком региону и Европа наспрам Америке.

Истина, краткорочно гледано споразум између ЕУ и Индије ће мало тога променити. Индија је тек девети највећи трговински партнер ЕУ, са учешћем од само 2,4% укупне трговине блока (док је чак 17,3% са Америком и 14,6% са Кином). Ипак, на дуги рок и Брисел и Делхи, после споразума о слободној трговини са земљама Јужне Америке, односно Британијом, иду у правцу економске диверзификације.

Деескалација или одложена криза

Ипак, председник САД-а последњих дана није слао само шокатне поруке. Европска јавност је, на пример, одахнула након његовог говора на Светском економском форуму у Давосу, где је искључио могућност заузимања Гренланда војном силом. Истина, заложио се за куповину тог острва (упркос противљењу Данске) и заклео се да ће бити „запамћен“ ако не добије оно што жели. Као резултат, глобална тржишта су се нагло опоравила.

Трамп јесте ретерирао, али с обзиром на динамику његовог ангажовања око Гренланда, реално је да би се могао вратити истој теми. Ваља се подсетити да је он још у свом инаугурационом говору, не помињући Гренланд експлицитно, најавио и територијално проширење САД-а. Упркос могућим погубним последицама, ни јавно мњење нити приговори Конгреса вероватно неће одвратити Трампа од тога да се и у будућности позабави Гренландом.

Истина, преузимање територије није популарна идеја: у анкети спроведеној у Америци између 16. и 19. јануара 2026, само 29% испитаника је одобрило куповину острва. Kонгресмени демократа, укључујући понеког републиканца, нису одобравали Трампов третман Данске.

Но, међу републиканцима би чак 58% подржало куповину Гренланда. Трампове присталице имају навику да се сложе са његовим одлукама пошто су реализоване, чак и ако су у почетку били против њих. Док је само 34% републиканаца желело да Америка бомбардује Иран пре него што је то учињено, чак 70% је рекло да га одобрава након што се то десило, а свргавање Мадура изазвало је сличну промену мишљења.

„Гренландска криза“ и будућност атлантизма

Можда су управо најаве лидера великих земаља ЕУ (Француске и Немачке) да би Унија требало да буде спремна да употреби мере одмазде ако Трамп оствари своје најновије царинске претње, ризик да би акција на Гренланду могла да проузрокује и минимално војно сукобљавање уз огромну штету за глобални имиџ САД-а, знатан пад америчке берзе и долара (док је цена злата бележило најбољу недељу од 2008), били довољни аргументи да саветници Трампа успеју да га убеде да (барем тренутно) одустане од анексије острва.

Наиме, главна претња из Брисела долазила је од потенцијалне активације „Инструмента против присиле“, који омогућава блоку да казни непријатељске државе ограничавајући им учешће у тендерима за јавне набавке, лимитирајући трговинске лиценце, забрањући извоз машина које се користе за производњу напредних полупроводника (где холандски АCML има монопол), па чак и затварајући приступ тржишту ЕУ.

Међу Трамповим противницима у Америци расте осећај да ће само непоколебљива одлучност ЕУ натерати Белу кућу да озбиљније схвати међународнe нормe, те да одржи трансатлантско партнерство функционалним. Трампово одустајање од царинских претњи претходне недеље уследило је тек након нагле распродаје акција и последичног пада берзи, што указује на моћ инвеститора да утичу на америчког председника, чак и док он игнорише савезнике Вашингтона.

Наравно, огромна моћ САД-а је нешто што разуме свако ко стратешки размишља у било којој европској чланици НАТО-а. Иако Британија, Француска и Немачка немају безбедносни сегмент у будућности без Америке, све три државе имају „више закулисног планирања“ за оно што би се могло назвати уредном транзицијом са доминантног америчког безбедносног кишобрана.

Упркос свему реченом, имајући у виду са коликом дозом олакшања међу лидерима земаља ЕУ је дочекана Трампова најава да неће подизати царине од 1. фебруара, врло је вероватно да ће она донети и политичку „демобилизацију“ у Европи. Иако се већина европских лидера слаже да овакво понашање америчке администрације фундаментално ремети трансатлантске односе, још нема назнака заједничког одговора на средњи и дуги рок. Наиме, Трампова недипломатичност и неуобичајена отвореност разоткривају дубинске слабости у структурним односима унутар ЕУ, односно указује да постоје различити интереси и погледи на будућност и улогу ЕУ, где још увек преовладава гледиште против удаљавања од Америке.

И поред свих „храбрих“ изјава лидера ЕУ, постојећа политичка елита у (главним) чланицама ЕУ је у тој мери проатлантистичка да је чак тешко поверовати да би се против САД-а могле употребити и крупне економске контрамере. Треба имати у виду да Немачка, највећа економија ЕУ, као и низ других ЕУ чланица, приоритизује своје безбедносне аранжмане са Вашингтоном. На то указује и то што су се током 2025. Европљани потрудили да се прилагоде непредвидивој Белој кући и задрже Трампа на „својој страни“ пристајући на драматично повећање својих националних одбрамбених буџета и помоћи, те пристајући на асиметрични и понижавајући трговински споразум.

Иако потрошња за „одбрану“ расте, ЕУ остаје зависна од америчког оружја. Истина, постигнут је одређен напредак, потрошња за одбрану је већ 50% номинално виша него 2022, а током наредних пет година очекује се да ће порасти на 500-700 милијарди евра годишње, но за многе капацитете ЕУ остаје зависна од америчког оружја, а „ослобађање“ би могло да потраје деценијама. Колико год привлачна била идеја „стратешке аутономије“ до ње је још далеко, будући да се велике празнине у одбрамбеним капацитетима не могу ни брзо ни јефтино превазићи.

Са изузетком Немачке, темпо поновног наоружавања широм континента је спор. Још увек не постоји план за замену 40% европских одбрамбених капацитета које тренутно обезбеђују САД, укључујући оне кључне, као што су сателити и логистика. Најважније, нема знакова да су европски бирачи спремни да размотре смањења социјалне помоћи потребна за финансирање већих издатака за одбрану.

Да ли Трамп може да пољуља глобалну економију?

Генерално погоршање односа између САД-а и ЕУ, упркос тренутном затишју кризе око Гренланда, могло би имати снажне импликације по светски економски поредак, односно привредне перформансе у скоријој будућности.

Гледајући најновије анализе Светске банке, где се указује да је глобална економија показала значајну отпорност на повећане трговинске тензије и политичку неизвесност, те да је темпо раста бржи него очекиван у 2025. означио коначан опоравак од (пандемијске) рецесије из 2020, могао би се стећи утисак да Трампов политичко-економски авантуризам не омета функционисање глобалне привреде.

Чињеница да је опоравак од економског утицаја пандемије био тако снажан је охрабрујућа. И недавне анализе ММФ-а су такође охрабрујуће. У њима се пројектује да ће глобални раст 2026-27, са 3,3% и 3,2%, практично остати непромењен у односу на 2025. Наиме, прилагодљива, односно експанзивна монетарна и фискална политика, растућа тржишта акција, уз еуфорију око потенцијалних ефеката вештачке интелигенције, надокнадили су неизвесност изазвану Трамповим понашењем, односно негативан утицај раста царина.

Могло би се претпоставити да Трампова ера, иако пуна буке и беса, економски не производи пуно проблема. Иако је научио да не може да „малтретира“ Кину, Трамп и даље верује да може да малтретира све остале – за шта до сада нема индиција да није у праву. 

Међутим, по водећем економисти „Фајненшел тајмса“ Мартину Волфу, овакав начин виђења ствари може бити погрешан, и оно што он види је успорено брисање оперативних система глобалног економског и политичког поретка. Како тврди Волф, пошто САД нису ни предвидљиве нити везане било каквим фундаменталним принципима деловања, осим неких краткорочних добитака, кредибилитет Вашингтона као поузданог партнера и савезника се уништава – и то можда трајно.

У самој Америци, владавина права, фискална стабилност, независност Централне банке (а самим тим и монетарна и финансијска стабилност) и посвећеност науци су доведени у питање. На међународном нивоу, САД воде рат против скоро свих значајних институција, посебно против ЕУ, док су де факто онемогућили функционисање Светске трговинске организације. Администрација у Белој кући је одлучила да се повуче из укупно 66 међународних организација, укључујући 31 ентитет УН. Глобална кооперација у области климе и здравства је уништена.

Наравно, могуће је да чак ни такво некооперативно понашање Вашингтона и последично нестабилно окружење неће умањити спремност предузећа и креатора политике да верују у будућност, на шта указује бум у области вештачке интелигенције. Међутим, оваква оптимистична пројекција је упитна јер ефекти можда неће доћи брзо, нити ће бити лако видљиви.

Студије показују да популистичке политике нарушавају економске перформансе економија. Будући да су САД глобална суперсила, огромне штете могле би настати и за светску привреду, будући да ће се изгубити мноштво глобалних јавних добара. На удару би могао бити и долар, односно његова глобална улога, као и амерички финансијски систем.

Ипак, после опоравка након пандемије Ковида, светска економија има велики замах: она је, на крају крајева, значајно расла готово сваке године од 1950. Важне иновације долазе брзо, не само у САД, већ и другде. Кључно питање је да ли је неопходно тестирати отпорност светске економије оваквим неодговорним понашањем – и то од стране актера који има највећи утицај на њено функционисање.