Шта су примарна добра: Приход, образовање, здравље и слободно време, али слободно време за шта? štampaj

Мој скорашњи блог и расправа која је уследила била је везана за добра која могу бити део индекса људског развоја Уједињених нација (HDI). Као што је већ познато, индекс од самог почетка чине три врсте „добара": приход (измерен у БДП-у по глави становника), образовање (број година школовања) и здравље (просечан животни век). (Различите верзије ова три мерила такође су у употреби). Оно што је овде кључно јесте то што су ове три компоненте имплицитно третиране као примарна добра, односно као добра сама по себи, а не као оруђа која се користе зарад постизања других циљева.

Економистима је сасвим природно да приход буде примарно добро. За њих, он је најгенеричкије примарно добро зато што се може преобразити у разна друга добра: неко ко је богат може, рецимо, да приушти себи бољу здравствену негу. Друга два „добра", образовање и здравље, укључена су чисто на основу здраворазумског размишљања: оба су неретко јавно финансирана, са другачијом покретљивошћу од БДП-а по глави становника, и оба имају велику екстерналност. Бољи исходи у пољу здравства или образовања за мене највероватније ће означавати и боље исходе за друге на том плану. (Ако се ја вакцинишем, мање су шансе да ће се други разболети; ако стекнем боље образовање, рад са мном ће повећати и продуктивност других).

У својој недавно објављеној књизи Леандро Прадос залаже се за укључивање политичких добара у индекс људског развоја, као део примарних добара. Као што сам већ писао, сложио сам се са тим да се људска права и слободе могу тумачити као примарно добро, али не само у једној конкретној форми у ком се оно може остварити, наиме као демократија како се то данас обично дефинише и сагледава.

Извесно је, међутим, да је проблем много свеобухватнији. Питање је заправо која су добра заиста примарна? По Прадосовом тумачењу има их четири, док их је у тренутном индексу људског развоја три. А чак и ова три могу се довести у питање. Споменуо сам да се Нуно Палма на летошњој конференцији у Гронингену врло гласно побунио против укључивања образовања на листу примарних добара. Његова поента била је савршено јасна: стичемо образовање као средство за остваривање већег прихода, а не нужно због самог образовања. Другим речима, макар 90% људи не учи математику или страни језик зато што им се то допада већ због тога што их сматрају корисним вештинама при решавању проблема или налажењу посла. Стога нам остају  само два примарна добра: приход и здравље.

Али да ли је приход заиста примарно добро? Џон Ролс се можда не би сложио. У свом лексикографском редоследу принципа праведног друштва, прва два начела захтевају да институције одрже принципе политичке слободе и једнакости на тај начин да се мање или више свима омогући да утичу на политичке одлуке и да се обезбеди да сви имају исту шансу. Приход заузима амбивалентан положај. У неколико наврата, наведен је као једно од примарних друштвених добара, као на пример у Теорији правде (A Theory of Justice) и у Закону народа (The Law of the Peoples), чија је тематика у много ближој вези са индексом људског развоја, а Ролс сматра да виши приходи могу бити корисни само онда када сиромаштво спутава друштво у стварању институција, односно када свеопшта немаштина не допушта друштву да, по Ролсовој терминологији, постане „праведно" или „пристојно". Даље од тога приход је небитан. Штавише, може и да постане сметња, чак и негативно добро:

„Погрешно је веровати да праведно и добро друштво мора чекати на висок материјални стандард живота. Оно што људи желе јесте смисаони рад са другима у слободним удружењима, која уређују њихове узајамне односе унутар оквира праведних основних установа. У ствари, преко неке тачке оно ће вероватно бити позитивна сметња, у најбољем случају безначајна забава, ако не и искушење за препуштање ужицима и испразности." (Теорија правде, IV, 44)

Тако Ролс, насупрот економистима, сматра да приход може бити корисно средство само у посебним условима, а чак и тада он се не посматра као примарно добро, већ просто као средство потребно за достизање „пристојног" друштва. Укључивањем политичке слободе, Ролс се приближава Прадосовом виђењу тога шта су примарна добра, али би он из њих изузео примања (након одређеног прага).

Можемо заћи још дубље. Марксу слободно време представља искључиво „богатство", право примарно добро. Рекао је:

„Али слободно време, време којим се располаже, јесте право богатство - делом за уживање производа, делом за слободно делање, које није као рад одређено принудом неке спољне сврхе која мора бити испуњена, чије испуњење је природна нужност или социјална дужност, већ како се хоће." (Теорије о вишку вредности, Капитал IV)

Слободно време по Марксу није оно што се данас сматра „доколицом" или „разонодом". За Маркса је слободно време означавало слободу од најамног ропства, односно могућност сваког појединца да проведе своје време како он или она то желе. Оно може обухватати оно што се традиционално сматра „радом", али само ако такав рад представља потребу за самоостваривањем, која је, сама по себи, пожељна. Доколица (leisure), онако како је ми дефинишемо, постоји само у класним и сиромашним друштвима, у којима се рад - оно супротно од разоноде - предузима не зато што људи воле да раде већ зато што то морају како би опстали. У таквим друштвима, као што Маркс бележи у неколиким поглављима Капитала, рад је напор, бол и понижење.

Иако су услови рада у развијеним земљама данас знатно бољи него што су били када је Маркс писао о њима, онтолошки карактер најамног рада остао је исти: рад је нужност, не упражњавамо га у потрази за самоостварењем. Супротно од тога, он већини представља муку, активност од које би желели да побегну, да је сведу на минимум. У прилог овом доживљају рада као нечег болног, обратите пажњу на безброј ресторана са натписима на којима пише нешто попут: „Богу хвала, петак је!" , и на поздраве као што су „Срећан петак!" (који су сада постали „Срећан четвртак"), као и на остале изразе који указују на то да су завршетак рада, нерад, или одлазак на одмор пожељне активности - оне у којима, за разлику од посла, уживамо.

Разонода је добро само зато што мрзимо оно што радимо. У комунистичком друштву из Марксове маште разонода престаје да буде добро; немогуће ју је разликовати од онога што данас сматрамо „радом". То да ли је могуће икада доћи до таквог друштва није јасно, али идеја да је стварно, и наизглед једино, примарно добро слобода да чинимо онако како желимо свакако јесте прилично привлачна.

Онда, ако по Ролсу избацимо приход са списка примарних добара, и престанемо да посматрамо самореализацију (слободу појединца да чини онако како жели) као нешто неоствариво у свим класним друштвима где рад није бесплатан, остаје нам само једно примарно добро. А можда то и има смисла.

Јер, на крају крајева, једино примарно добро јесте сâм живот.