Како је Деда Аврам победио хиперинфлацију од 313 милиона одсто: Чаробни штапић Драгослава Аврамовића

Као гимназијалца у Скопљу звали су га Аврам. У Вашингтону, док је радио у Светској банци, звали су га Драг. У Београду је деведесетих био ”Супер дека”. Али где год да је био и шта год да је Драгослав Аврамовић у животу радио партила га је грижа савести због једне ствари.

„Сви моји најбољи другови у македонској касаби, где сам живео, били су сиромашни, ишли су одрпани. А моји родитељи су били учитељи, отац је био управник у школи и моја породица је покушавала да живи буржоаски. Тада сам ја стекао ту грижу савести због тога што има разлика које нису правичне“, рекао је Аврамовић једном приликом. 

Себе је описивао као „националисту без трунке шовинизма“. „Код мене се у детињству развио неки патриотизам“, говорио је Аврамовић касније.

Од Скопља до Београда

Рођен је 1919. године у Македонији, 1937. године завршио је Гимназију у Скопљу. „Био сам мањина, био сам Србин у Македонији“, сведочио је.

А оно што је о њему мање познато је то да је био и школски друг Наде Мишеве, удате Глигоров, супруге првог македонског председника Кире Глигорова.

Син Кире Глигорова, економиста Владимир Глигоров каже да је његова мајка о Авраму говорила све најбоље, као и да је био амбициозан и добар ђак. „Онај ко је у оно време стигао до Гимназије у Скопљу вероватно је био из бољестојећих породица. Док је сиротиња увек била сиротиња. И ја разумем тај социјални набој Драгослава Аврамовића, али и мог оца“, каже Владимир Глигоров.

У предвечерје Другог светског рата, млади Аврам дошао је у Београд и 1937. године уписао је Правни факулетет. Економски факултет тада још није био основан. У ретким приликама кад је говорио о себи, истицао је да је син Солунца, као и да му је мајка током Првог светског рата избегла из Хрватске.

„За време Другог светског рата радио сам у Секретаријату за избеглице“, причао је Аврамовић. „Саслушавао сам избеглице из Хрватске и Босне, правио записнике о зверствима која су им учињена. То је оставило дубоког трага у мени и тај елеменат партиотизма је остао. Због националног осећаја, ја сам се разишао са Киром Глигоровим, а били смо добри пријатељи.“ Владимир Глигоров за Око магазин каже да са оцем није много разговарао о Драгославу Аврамовићу: „Није било ни разлога. Мој отац и ја нисмо разговарали о политици.“

Југословенско злато у Вашингтону 

Политика је увек кројила Аврамовићеву судбину, али и судбину српских финансија. При крају Другог светског рата, 1944. године, званично су постојале две управе Народе банке Југославије. Прва је била у Лондону, где је био и краљ у избеглиштву; друга, у ослобођеном Београду, основана је у новембру 1944. године.

Зграду централне банке у Улици краља Петра, Драгослав Аврамовић описивао је као најлепшу зграду у Београду. У њу је први пут крочио као двадесетпетогодишњак. У то време Београд је добио нови динар. Ликови монарха на новчаницама замењени су ликовима партизана, а секретар Комисије за замену новца био је управо Драгослав Аврамовић.

„То је кључна нит кроз читав Аврамовићев живот, јер је он 1944. почео да ради на замени новца, па је опет педесет година касније, 1994. радио на замени новца, само друге врсте, уводећи након хиперинфлације нови динар“, каже новинарка Радојка Николић, ауторка књиге Драгослав Аврамовић, творац југословенског економског чуда.

Године 1945. Борис Кидрич, тадашњи председник Савезне планске комисије, одржао је састанак на коме је тема била враћање државног злата, које је пред Хитлеров напад на Југославију 6. априла 1941. изнето из трезора Народне банке. Један део нашао се у Вашингтону.

Претходно је било неколико покушаја да се југословнеско злато врати у Београд, али ниједан није уродио плодом. Борис Кидрич је упитао да ли би неко од присутних високих функционера био спреман да још једном покуша да врати злато које је краљевска породица у априлу 1941. године изнела из земље.

Јавио се доктор Обрен Благојевић, који је у то време био помоћник савезног министра финансија Сретена Жујовића, а врло брзо је, 1948. године, постао и гувернер Народне банке Југославије. Благојевић је себи изабрао помоћника, јединог који је у то време знао енглески језик. Био је то управо Драгослав Аврамовић.

Сведочанство о овом догађају оставио је Марко Секуловић, професор Универзитета у Нишу, у зборнику који је недавно објавила САНУ поводом 100. годишњице од Аврамовићевог рођења. Секуловић је, иначе, сестрић Огњена Благојевића.

Преговори у Вашингтону су успешно окончани, а са америчким државним секретаром Џорџом Маршалом директно је преговарао Драгослав Аврамовић, о чему је касније у неколико наврата говорио Обрен Благојевић. Договор је био да се 44 тоне злата за 17 милиона ондашњих динара врате у Београд.

Аврам у Америци, Обрен на Голом отоку

Аврам и Обрен се после 1948. године разилазе и политички и судбински. После резолуције Информбироа против њих се покреће истрага да су проневерили југословенско злато. Аврамовић је ослобођен оптужби, а Благојевић је осуђен на осам година робије и завршио је на Голом отоку.

Док је Благојевић био у затвору, Аврамовић је радио у Народној банци и Министарству финансија.

У књизи Мој живот, Обрен Благојевић пише како му је током једног од многобројних саслушања на Голом отоку, 1951. године инспектор пред њега на сто ставио празан папир и оловку, и рекао му: „А шта је са оним твојим секретаром у Вашингтону? О његовој непријатељској дјелатности нијеси рекао ни ријечи?“

Благојевић о Аврамовићу није написао ни реч.

Иако се касније спекулисало да су два преговарача из Вашингтона била у лошим односима, један телеграм то демантује. Кад је Драгослав Аврамовић 1994. године изабран за гувернера НБЈ, добио је телеграм следеће садржине: „Гувернеру из 1994. године све најбоље жели гувернер из 1948. године.“ У потпису је писало: Обрен Благојевић.

Аврамовић је одговор написао руком и послао на адресу Српске академије наука и уметности, јер је Благојевић, баш као и Аврамовић касније, био академик.

„Драги Обрене, од многобројних честитки које добијам ових дана, ова ми је најлепша, јер ме је подсетила на незаборавне заједничке дане у САД 1948. године“, написао је.

О овоме је такође сведочио професор Марко Секуловић, коме је ујак приликом једне посете показао Аврамовићево писмо.

Како је, ипак, један економиста из комунистичке Југославије 1953. године добио посао у Америци?

Аврамовић је током боравка у Вашингтону присуствовао и годишњој скупштини ММФ-а и Светске банке, а касније је 1949. године био и део делегације која је сачекала тадашњег председника Светске банке Јуџина Блека. Све време је сарађивао са банком, а онда је 1953 добио је позив да иде у Вашингтон.

„Неколико месеци се овде у Југославији разматрало да ли ћу добити одобрење да одем. А онда је то дозвољено. И ја сам са женом и сином кренуо 1953. године у Америку. Путовали смо преко Француске, одакле смо даље кренули бродом. Првом класом за Америку“ , забележила је Аврамовићеве речи Радојка Николић у својој књизи. 

Како је Аврам постао Драг

Жељко Богетић, макроекономиста Светске банке, који данас ради анализу програма које ова институција спроводи широм света, каже да је каријера Драгослава Аврамовића у Вашингтону била блистава. У овој институцији Аврамовић је радио више од 20 година – од 1953. до 1977. Био је главни економиста Светске банке у Латинској Америци, а пред крај каријере постао је и директор истраживачког департмана Светске банке.

„У то време то је био један од највећих центара истраживања економије развоја“, каже Богетић и додаје да је, иако је у банку стигао 10 година након што је Аврамовић напустио ову институцију, стално је долазио у додир са људима који су га познавали и сећали га се као „економског маестра“.

Архива Светске банке чува и Аврамовићеве фотографије из тог периода, као и бројне радове на тему јавног дуга, али и цена сировина, који су, како сведочи Богетић, и данас актуелни. Али нам открива и који је био надимак Драгослава Аврамовића. Како показују транскрипти из архиве Светске банке, све колеге звале су га Драг.

„Покушао сам да проучим економску снагу земаља које су дизале кредите и да повежем привредни раст и раст дуга“, рекао је Аврамовић 1996. године у животном интервјуу за пројекат под називом „Усмена историја“ који је урадила Канцеларија историчара из Светске банке. „Моја теза је била: ако је тај раст задовољавајући, онда није важно колики је дуг.“

Аврамовић је у Вашинтону био и члан Брантове комисије, потом и саветник генералног секретара Уједињених нација за трговину и развој, и економски саветник Банке за трговину и развој у Вашингтону. 

Аврам у Београду, Југославија у кризи

Крајем осамдесетих Аврамовић се враћа у Југославију, која је и тада била у кризи. Али ни близу оној из 1993. године, када Слободан Милошевић, суочен са санкцијама које су већ предуго трајале, увелико штампа новац без покрића, а цене лудују.

Диана Драгутиновић, професорка Економског факултета и сарадница Драгослава Аврамовића на „Програму 2“, који се односио на приватизацију, за Око магазин каже да је српска привреда тада у кратком временском периоду била изложена великом броју шокова.

„Први шок је била дезинтеграција југословенског простора. То није био мирни разлаз, већ буквално комадање земље, праћено ратним операцијама и санкцијама међународне заједнице. То су биле вероватно најокрутније санкције које је чак и војска обезбеђивала. Да је Србија доживела само један шок, само дезинтеграцију простора, већ то би деловало негативно и погубно на економску активност. А ово су били озбиљни шокови и привредна активност је пала за око 50 одсто. Требало је мере економске политике прилагодити тим околностима, односно свести расходе на ниво прихода. А ми смо на све те шокове применили погубну макроекономску политику“, сматра Драгутиновићева. 

И пре Аврамовићевог програма било је неколико неуспешних покушаја да се стабилизују цене. Академик Павле Петровић, који је са Драгославом Аврамовићем такође сарађивао, за Око магазин се присетио како су у августу 1993. године цене биле замрзнуте.

„Интересантно је како се тадашњи премијер Никола Шаиновић тада чудио зашто су се испразнили рафови у продавницама. 'Знам да постоје огромне количине робе у магацинима', говорио је. То показује како никакво разумевање економије није имао“, сведочи Петровић.

Аврамовићеви некадашњи другови из раних четрдесетих, тада утицајни академици Коста Михајловић и Иван Максимовић, Слободану Милошевићу су представили Аврамовића као спасиоца из Америке.

Још једна особа за контакт био је Никола Станић, тадашњи директор Инвест банке, каже новинарка Радојка Николић. 

„Они су Аврамовића предложили Милошевићу као човека који на волшебан начин може да преокрене ситуацију, који је добар јер има много знања из свих области које су потребне, који је добронамеран, који оптимистички улази у целу ствар, констуктиван је у приступу, долази са стране и може да врати поверење“, сматра Николићева.

Милошевић је питао Аврамовића: Хоћу ли изгубити власт?

„Економија је вражја ствар, који год потез да повучете, последице ћете видети већ за два сата или два дана свуда: на улици у банци, у радњама, на пијаци“, говорио је Аврамовић. А како изгледа кад враг дође по своје деведесетих је видео сваки грађанин Србије. 

Владимир Глигоров каже да се потреба за применом програма наметала сама по себи. Јер је Србија у то време, после Мађарске, била светски рекордер по стопи инфлације. 

Званично, хиперинфлација је почела у фебруару 1992. године, али је Милошевић тек крајем 1993. године схватио да мора нешто да предузме. „Политичари проблеме не решавају по важности него по хитности“, говорио је касније Аврамовић.

А како је изгледао тренутак када је Милошевић прихватио програм описала је новинарка Радојка Николић.

„Како ми је рекао Драгослав Аврамовић, он је први пут у октобру 1993. године разговарао са Милошевићем о заустављању хиперинфлације и предложио му свој програм. Седели су, каже, на Андрићевом венцу. И тачно се сећам како ми је Аврамовић то описао. Милошевић је, каже, устао, погледао кроз прозор, откопчао дугме на сакоу, окренуо се и рекао: 'А да ли ћу изгубити власт ако не применим програм?'. И Аврамовић му је на то огдоворио: 'Да, изгубићете власт.' То је, према Аврамовићевић речима, било кључно да Милошевић прихвати програм“, каже Радојка Николић. 

Срећна Нова 1994. година

Занимљиво је како је изгледао други Дневник РТС-а емитован 1. јануара 1994. године. Нову годину грађанима Србије честитао је председник Слободан Милошевић.

Обавестио је грађане да ће ускоро почети са применом програм монетарне стабилизације на коме се већ дуже време ради.

Али је Нову годину грађанима тада честитала и Дара Бубамара која је певала у Новом Саду. У години када је свирала „Кошава са Дунава“, ова певачица је свима пожелела добро здравље. „Желим и да што пре прође ова криза“, поручила је гледаоцима Дара Бубамара. 

А о контексту у коме је програм Драгослава Аврамовића ступио на снагу, можда најбоље говори један виц из тог периода који је препричала Радојка Николић:

„Слободан Милошевић је колима пролазио кроз град и видео ред испред продавнице. Позвао је премијера Мирка Марјановића и питао га шта људи чекају. Они чекају млеко, одговорио му је Марјановић. Па зар ми немамо млеко, питао је Милошевић. Па ми имамо, али они немају, уследио је договор са друге стране.“

Диана Драгутиновић је у то време имала двоје мале деце и, како сведочи, највећа траума јој је била да ли је њен отац, у то време био пензионер, успео да купи бар два литра млека, јер су она и супруг радили.

Зоран Живковић у то време био је млади члан Демократске странке, али и власник приватне фирме „Техномединг“.

„Нама је то на неки начин одговарало, јер је инфлација порезе доводила до нуле. Али сам у свом окружењу приметио проблеме с тим. Имао сам друштво из гимназије, виђали смо се сваке суботе у Нишу. Одједном, све мањи број њих је долазио. А били су лекари, професори... Онда сам ја питао свог друга, који је такође био приватник као ја: 'Где су, бре, ови људи?'. Питао ме је: ”Па где ти живиш, знаш да они немају пара да плате ни кафу”, присетио се Живковић.

У јануару 1994. године инфлација на месечном нивоу износила је чак 313 милиона одсто. Дневни лист „Политика“ је 4. јануара коштао 500 динара, а већ 20. јануара коштала је милион динара, а сутрадан два милиона, подсећа Радојка Николић: „Народ више није имао куд и није имао коме да верује. Народ је тражио спасиоца. Аврамовић је једини понуђен као спасилац.“ 

Програм је био вражја ствар

Програм монетарне стабилизације који је ступио на снагу 24. јануара данас делује једноставно: једна марка вредела је један динар. Али и тај програм је био вражја ствар. Могао је да не успе. Спроведен је без динара стране помоћи.

Да је програм био веома ризичан, сматра и академик Павле Петровић: „Био је веома оргиналан и неортодоксан. Стабилизациони програми захтевају финансијску помоћ да би се добила кредибилност, да би становништво и привреда поверовали да је то одрживо. Али то подразумева смањење фискалног дефицита, што Аврамовић није могао да уради. Зато је он ишао обрнутим редом и прво фискирао курс јер је веровао да ће онда неке снаге деловати саме од себе и стимулисати раст привреде“, каже Петровић.

Да се управо то и догодило, сматра и Жељко Богетић, макроекономиста Светске банке. „Та нова куповна моћ упумпана у привреду ишла је прво за плате и пензије, дакле директно сиромашнима, и то је помагало опоравак привреде, јер је тај новац одмах трошен“, подсећа Богетић.

Ако изузмемо Аврамовића, у оно време мало ко је веровао у народ.

„Кад је дошао Аврам, ми смо имали страх јер је њега довео Милошевић“, сведочи Зоран Живковић, у то време члан Демократске странке. „Шта ли ће тек овај да уради, питали смо се. На срећу он је успео да превари Милошевића, пристао је на његов позив, али је радио оно што је била права ствар.“

„Сад више не морам никуда да журим“, овим речима је један пензионер у телевизијској анкети одговорио на питање како се осећа сада, када у рукама држи нови динар“, пише Радојка Николић у својој књизи. Аврамовићу је народ поверовао и то је било кључно за успех програма. Али је кључно било и то што Аврамовић ништа није препуштао случају.

Аврамовић је 1994. године позвао уредника НИН-а Душана Величковића јер је тај лист подигао цену са динар на динар и по. Тадашња новинарка НИН-а Весна Костић записала је шта је Аврамовић љутито рекао њеном главном уреднику. „Новине које се боре против хиперинфлације не би требало да раде супротно“, рекао је. Тражио је да НИН спусти цену.

Кажу да је исто то урадио и кад је продавац у Балканској улици подигао цену пљескавица. Радојка Николић прича да је Аврамовић, који је живео у Улици Народног фронта, ишао и молио тог продавца да врати цену пљескавице на динар јер је знао да то поскупљење може на народ да делује психолошки и да руши цео програм.

Тадашња штампа писала је да је Аврамовић са цегером ишао на пијацу и правио свој индекс потрошачких цена. Иако то данас звучи као популизам, Аврамовић није веровао званичној статистици и није могао ни да чека месец дана на извештај о кретању цена.

Притисак Мирјане Марковић

Аврамовић је и сам знао шта је најслабија тачка његовог програма, да он има ограничен рок трајања и да представља само први корак у стабилизовању система. Други корак био је много тежи: реформисати државу, банке, приватизовати предузећа.

Под притиском Мирјане Марковић, Аврамовић тада прави први компромис. Он је језичке природе. Аврамовић не сме ни да спомене реч приватизација, већ је зове „демократизација својинских подноса“.

Међутим, 22. децембра 1995. године администрација Била Клинтона од ЦИА-е добија извештај из Београда у коме пише да Мира Марковић води кампању против Аврамовића. „Милошевић ће Аврамовићу највероватније омогућити да настави с реформама, али ће се од њега дистанцирати, за случај да програм програм пропадне“, пише ЦИА.

На Аврамовића се појачава притисак да штампа паре. Радојка Николић сведочи да је један такав захтев стигао од Мирјане Марковић, али је Аврамовић тај захтев одбио. „Ја сам му на то рекла: Е, сада сте завршили“, каже Николићева.

Формално, своју гувернерску каријеру Аврамовић је завршио 15. маја 1996. када је смењен у Савезној скупшитни. Образложење је било да је прекорачио своја овлашћења у преговорима са ММФ-ом.

Аврамовић је наивно веровао да ће га подржти народ, али тог маја 1996. године испред Скупштине окупило се тек стотинак људи. Смена је прошла мирно. Аврамовић се повукао из јавности, али не задуго. 

У опозицији

„Увек сам расположен за велике послове“, одговорио је Аврамовић новинарима када су га крајем септембра 1996. године на аеродрому питали да ли је тачно да се придружио коалицији ”Заједно”.

„Ми смо га убедили да након смене не иде назад у Америку него да буде активан“, каже Зоран Живковић. „Нама је требао човек за кога неће моћи да кажу да је политичар, немачки човек. Већ неко ко је популаран, а није демагог.“ Из опозиционе кампање је, ипак, изашао 1996. године јер је био болестан.

Аврамовић се касније, 1998. године, придружује Савезу за промене, претходници ДОС-а. После бомбардовања, био је и члан опозиционе делегације која је била у Стејт департменту, Конгресу и Сенату. „Тамо смо успели да убедимо свет да постоји добра алтернатива у Србији“, каже Живковић.

Заједно са групом од 30 сарадника, укључујући и Павла Петровића, пише економски програм за ДОС. Међутим, већ у марту 2000. године одлази на лечење.

„У јуну смо представили програм, а он је био мало разочаран јер га је Г17 гурнуо у страну“, сведочи Павле Петровић. „Показао ми је писмо Зорану Ђинђићу писано руком, у коме изражава незадовољство. Поново смо се видели почетком јула 2000. године, његове сугестије су биле фокусиране и добре. Померао нас је ка реалнијим стварима.“

Нешто мало пре тога, у пролеће 2000. године, Демократска странка је наручила истраживање јавног мњења, са једним питањем: Ко има највеће шансе да победи Слободана Милошевића. „Први је био Драгослав Аврамовић, а други Млађан Динкић“, открива Зоран Живковић. „Ми смо рекли: шта ћемо сад. Аврам је супер, али био је у годинама, није имао политичке амбиције да буде лидер. Али, хтео је да буде ту и помогне“, каже Живковић.

Аврамовић је у Србији последњи пут боравио у лето 2000. године. Умро је 26. фебруара 2001. године у Роквилу код Вашингтона.

Један од највећих

„Кад тражимо генија у економији, обично помињемо Милтона Фридмана. Ја бих, међутим, да ме неко пита, уместо Фридмана рекао: Аврамовић“, написао је Пазин Равина, новинар израелског листа „Давар“.

Замерали су му да је његова монетарна стабизација била кратког даха, као и да је инфлација, мада не у толикој мери, поново ухватила дах. Говорили су му да његов програм није био ништа ново, као и да није успео да убеди Милошевића да ће се без приватизације све поново вратити на старо.

Аврамовића су многи, па чак и његови пријатељи, укључујући Николу Станића, бившег дирекора Инвест банке, касније оспоравали. Станић је крајем деведесетих објавио фељтон у „Политици“ у коме је Аврамовића оптужио да је присвојио програм 17 аутора. И данас могу да се чују критике да је Аврамовић био само извођач радова, а да је кључна била политичка одлука о заустављању хиперинфлације коју је донео Милошевић.

А сам Аврамовић о свом програму говорио је овако: „Ја сам захвалан што ми се указала таква прилика.“ „Ипак није било само до прилике, већ и до Аврамовића“, записао је Павле Петровић.

Он је био један од тројице на свету којима је пошло за руком да обуздају такву хиперифлацију.