Колико су централне банке независне од политике и да ли је то добро или није štampaj

Хелмут Кол, некадашњи канцелар Немачке, извршио је снажан политички притисак на Бундесбанку - прво да се "дојч" марка мења по нереалном курсу за "остмарку" при поновном уједињењу Немачке, а потом да иста прихвати укидање независне валуте ради креирања eврозоне, која је била својеврсни уступак Француској повезан с подршком за реинтеграцију Источне Немачке. Са аспекта немачке Централне банке (ЦБ) то су били нерационални потези, али је воља политичара, који су као врхунски интерес видели уједињење земље, надвладала технократе у Бундесбанци.

Ово је индикативно јер је годинама успех немачке ЦБ да релативно брзо стабилизује финансије након ратне катастрофе државе 1945, поставио управо њу као родоначелника модела независне централне банке. Они који су промовисали технократе на челу ЦБ, позивали су се, поред осталог, и на америчке Федералне резерве које су победиле инфлацију од 1979. (иако је цена која је плаћена у наредне четири деценије, кроз огромну редистрибуцију у корист богатих те високе фискалне и платнобиласне дефиците).

Генерално, све до недавно владао је мит, посебно снажан у земљама ЕУ, да су њихове централне банке независне. Сматрало се да је мали тим посвећених експерата позванији од изабраних политичара за доношење кључних одлука о каматним стопама, новцу и кредитима. Контрадикција, која се огледала у томе да политичку одговорност за донесене одлуке, често у корист неке класе или интересне групе, на крају сносе политичари на изборима, није се често помињала.

Теорија о независним централним банкама каже да ће њима управљати "мудри и непристрасни" људи, који веома добро разумеју економију знајући када да повећају обим кредита, а када да га смање променом каматних стопа, све то задржавајући инфлацију на око 2%. Сумњу код неких је изазивало то што су ови "проницљиви људи'', односно централни банкари, били обично именовани од стране оних који имају политичку тежину: председника, премијера или министара финансија. 

Теорија о независности

Теза о потреби за независношћу централне банке изграђена је на два погрешна теоретска постулата, први да је проблем инфлације последица понашања влада које су склоне превеликој потрошњи, те да је независност ЦБ решење тог проблема. Супротно од овога, независност ЦБ је производ неолибералне економије и има за циљ да институционализује неолибералне интересе. Мит је мислити да влада може поставити циљеве за ЦБ, а затим јој препустити да те циљеве непристрасно и неутрално операционализује, будући да је и сама одлука о ЦБ политичка, са не-неутралним економским и политичким последицама.

Додатно, централне банке не могу бити независне од владе јер је фискална политика та која гарантује вредност новца. Наиме, све акције монетарне политике имају фискалне последице: на пример, повећање каматних стопа помера богатство из земаља са већим дугом ка земљама са мањим. На крају, одлуком председника Европске централне банке (ЕЦБ) Марија Драгија на врхунцу кризе у Еврозони 2012. "да уради све што је неопходно" да спасе финансијску стабилност, ставила је ЕЦБ у извесној мери у фискалну улогу, кроз куповину државних дугова периферних земаља Еврозоне на ивици банкрота, чиме су трошкови задуживања одржани на подношљивом нивоу и ове државе спасене од банкротстава.

Генерално, тумачења да су ЦБ независне и да доносе мудре одлуке које су добре за привреде и тржишта, благо рећи су наивна. На пример, у ауторитарном режиму, владар ће директно контролисати ЦБ, док ће у демократији политички процес захтевати промене одлука или кадрова тамо где постојеће политике постају превише штетне за радна места или неосетљиве на политичке приоритете.

Иначе, потреба за независношћу ЦБ и одржавањем јако ниског раста цена често је вешто правдана есктерним примерима земаља са високом инфлацијом као што су Венецуела, Турска и Аргентина, где су се обезвређивање валуте, хипер-експанзија (често погрешно усмерених) кредита и игнорисање финансијске дисциплине од стране банака показали погубним и за становништво и за инвеститоре.

Коначно, супротно очекивањима да ће ЦБ водити разборите политике, током 2008. економије су биле тешко погођене банкарским бумом и крахом. Управо су ЦБ лошом регулативом дозволиле комерцијалним банкама да снажно повећају кредитирање надувавајући вредност имовине, да би их потом рестриктивном политиком пренагло зауставиле 2008. изазивајући колапс банака, покренувши драстичан пад на тржиштима и Велику рецесију. 

Видљиво јачање политичког утицаја 

И у златним годинама тзв. независних централних банака (од краја 1970-их до 2008.) показивало се да њихова независност траје све док централна банка преферира дату владу, и док ниједно друго важније политичко питање нема приоритет. Како тврди Редворд, у суштини не постоји таква ствар као што је независна ЦБ и све оне су инструмент државе која их фактички поседује. И заиста, и за оне који су мислили другачије, коронавирус до те мере мења стварност и реторику будући да централне банке и трезори раде заједно (што је позитивно), водећи до сада невиђено експанзивне монетарне и фискалне политике, како би смањили економске штете локдауна, односно пандемије.

Дакле, иако се деценијама (погрешно) монетарна политика посматрала као ствар струке, Велика рецесија, а посебно Ковид 19 је дефинитивно покопао тај мит. 

Наиме, као што је финансијски шок узрокованом пандемијом, као и рецесијом 2008-09.  потврдио, ЦБ су биле први и најважнији инструмент економске политике држећи узде глобалне економије. Док су фискалне политике ограничене буџетима изгласаним у парламентима, моћ ЦБ је скоро неограничена од 2008, те посебно од почетка 2020. драматично проширена  - новац који стварају ЦБ појављује се само у њиховим билансима, а не као државни дуг, па ЦБ не морају да повећавају порезе или проналазе купце за своје дужничке обвезнице.  

Треба додати да је огроман спектар интервенција које тренутно спроводе светске ЦБ у напорима да спрече економску и социјалну катастрофу, не чекајући одобрење политике, односно парламената (на срећу!), омогућен одсуством значајнијег инфлаторног ризика.

Последњих година се може уочити тренд експлицитног утицаја влада. Турски председник Ердоган променио је своја овлашћења да би могао да именује гувернера централне банке; Народна банка Кине не крије у свим својим изјавама да свој задатак види у спровођењу идеја и политике председника Си Ђинпинга и Комунистичке партије; Мексико је добио новог шефа ЦБ из редова владе; ЕЦБ је чувар пројекта ЕУ и увек ће узети у обзир шта је потребно за јачање и унапређење економске, монетарне и политичке уније.

ФЕД већ дуго има двоструки мандат - да задржи инфлацију и да обезбеди пристојан раст, обично слушајући ставове администрације (нпр. Бајден је почео је да преуређује ФЕД, користећи своја овлашћења да именује чланове одбора, са новоименованим потпредседником који жели да ФЕД приближи агенди Демократа, укључујући и нето нулте емисије угљен-диоксида и социјалну инклузију). Дакле, јасно је да тржишта треба да се прилагоде централним банкама које су све више политички обојене и чак да се увере да свака ЦБ добро сарађује са својом владом. 

Еволуција једног мита

Идеја тзв. независне (од политике) централне банке појавила се у 20. веку. Аналогија је била са судијама којима је, у обављању дужности дељења правде, дата независност од извршне и законодавне власти у класичној трипартитној подели. Пошто је вредност новца „откачена" од злата након колапса Бретон-Вудског система раних 1970-их, независне ЦБ постале су чувари стабилности цена (ова квази-уставна позиција циљана је да одврати "непромишљене" политичаре од расипничке фискалне и монетарне политике). Идеја је била да постоји каузалност између инфлације и незапослености.

Форсирање те политике је својеврсни парадокс јер би се иначе и бирачи и политичари пре определили за ниску незапосленост по цену веће инфлације (ипак, негативно искуство из 1970-их, када је раст цена у САД достизао и 10% годишње, давало је за право промотерима ниске инфлације, односно независности ЦБ). Модел је почивао на низу проблематичних претпоставки о економији (да постоји снажна корелација између ниже незапослености и више инфлације), о глобалним финансијским тржиштима (која су имала су моћ да кажњавају ирационалне тржишне актере), политике (прекомерна потрошња се посматрала као лака стратегија за добијање гласова), те о друштву у целини (у контексту прецењивања снаге левичарских покрета и синдиката, које су се залагале за високу запосленост без обзира на инфлацију). 

На пример, индикативно је да је до значајнијег раста цена у току 2021. борба против инфлације изгледала као добијена, што је покопало Филипсову криву, односно основну организациону идеју о корелацији инфлације и незапослености. Додатно, ЦБ се боре да избегну дефлацију (мада ФЕД тренутно има, вероватно пролазни, проблем са нешто вишим растом цена, а у мањој мери и ЕЦБ). Овај модел није био опис стварности колико средство за унапређење тржишне дисциплине, што је могуће даље од изабраних политичара и синдиката, а у корист власника капитала. 

Додатна улога за централне банке?

Једна од многих грешака ЦБ на Западу била је и њихова заокупљеност финансијском нестабилношћу, како су финансијска тржишта (за која се претпостављало да су дисциплинери економије) показивала неодговорност кроз склоност ка паници, дубокој нестабилности, односно мехурима, бумовима и краховима. Уместо да покушавају да регулишу изворе нестабилности, ЦБ су дејствовале као свеобухватни заштитни механизам финансијског система (обезбеђивањем ликвидности којим су практично трајно, путем рефинасирања, подржавале цео финансијски систем) - посебно током 2008, те данас у невиђеним размерама као одговор на пандемију.

Операције подршке буџетима, али и приватном бизнису, дешавају се на тржишту државног дуга али и кроз ултрајефтино посредно (ре)финасирање корпорација (куповина државних и чак приватних обвезница уз огроман износ кредитних линија ЦБ ка пословним банкама) да би се камате одржале вештачки ниским и многе државе спречиле да банкротирају - пример је функционисања овог модела у пракси. Тако су биланси стања ЦБ постали драматично надувани, док су цене (изузимајући акције и некретнине, које дивљају) остале ниске (мада, током 2021. инфлација расте, достижући 6,8% у САД, те 4,1% у Еврозони).

Нажалост, однос између централних банака и финансијског система има тенденцију да подстакне опасне шпекулације од стране само-обогаћујуће елите. У међувремену, спор привредни раст, висок јавни дуг, неједнакост и незапосленост су манифестације социјално-економских проблема садашњице. Свет се суочава и са фундаменталним еколошким питањима, која су снажан изазов за одржив развој у наредним деценијама, где ће можда улога ЦБ бити пресудна.