Поглед на скривену страну Месеца: Досадашњи домети и будући изгледи свемирске мисије „Артемис“ štampaj

Од тренутка када се „Аполо 11“ спустио на Месец, 20. јула 1969. године, рекло би се да је истраживање космоса, бар када је реч о летовима са људском посадом, кренуло да тапка у месту, да не кажемо да је све кренуло унатрашке. За само три године интерес јавности за Месец спласнуо је до те мере да током последњег лета из „Аполо“ програма директног ТВ преноса није ни било.

НАСА се преко ноћи одрекла услуга Вернера фон Брауна и читаве плејаде немачких ракеташа „заплењених“ после Другог светског рата који су направили „Сатурн V“, ракету без које Америка никад не би добила трку у космосу. Из фиока су, ко би то очекивао, почели да искачу прашњави документи из којих се видело да су Фон Браун и његови најближи сарадници били чланови Хитлерове нацистичке партије.  

Као да је било некад

А шездесете године прошлог века биле су доба када су се две светске велесиле, САД и СССР, још увек бориле за примат у космосу. Након безбројних „понижења“ које су им Совјети приредили (Спутњик, Лајка, Гагарин, Терјешкова, Леонов...), Американци су коначно дефинисали мисију чија би успешна реализација једноставно пребрисала све горке успомене из прошлости: требало је „само“ послати човека на Месец и одатле га безбедно вратити.

Почело је говором председника Џона Кенедија који је био довољно смео да 1962. године на Универзитету Рајс у Тексасу каже: „Одлучили смо да одемо на Месец пре краја ове деценије, не зато што је то лако, већ зато што је тешко.“ Кенеди је убијен годину дана касније али је његова визија наставила да живи кроз програм „Аполо“ који је кулминирао 1969. године када се посада „Апола 11“ меко спустила на Месец. СССР је за то време обавио пет пробних лансирања свог новог ракетног носача „Н1“, уз пет колосалних експлозија (срећом, без жртава). Нико званично није узвикнуо „game over“, али за тим није било ни потребе јер је коначан исход био очигледан, и на Истоку, и на Западу.     

Како су Југословени, па и ми Срби све то испратили? Имали смо Миливоја Југина који је по новинарском шарму, страсти и познавању материје могао да се мери са легендарним Волтером Кронкајтом који је за мрежу ЦБС коментарисао спуштање Армстронга и Олдрина на Месец.

Имали смо Маршала који је као Кенедијев гост још 1963. године обишао центар за обуку астронаута у Хјустону, са некима се чак и руковао, ваљда да их охрабри у време када је мало који Американац веровао да национални космички програм има перспективу. Живели смо у социјализму, комунизму, како год да се тај систем звао, али смо и поред тога напредовали и били интегрални део света. Можда нисмо умели да направимо космички брод, али смо зато знали да направимо ауто, авион, комбајн, телевизор, што је много више у односу на данашње време када без туђег знања и капитала не умемо ни мотику да склепамо.

Није зато чудо што се цео пројекат „Аполо“ лепо „примио“ на нашим просторима. Били смо солидно развијена индустријска земља, наш народ је волео технику, па и ону туђу, а неки усађени идеали о светском миру и добробити читавог човечанства помогли су нам да благонаклоно гледамо на нешто што су Американци, макар на речима, радили за добробит свих нас.

Након повратка Армстронга, Олдрина и Колинса са Месеца, у септембру и октобру 1969. године, уприличена је турнеја „Велики корак“ током које су астронаути „Апола 11“ обишли 23 метрополе широм планете. У тој пробраној селекцији елитних градова, веровали или не, нашао се и Београд чији су грађани испунили улице у жељи да изблиза виде и поздраве нове планетарне хероје.

Космонаути су ушли чак и у народне песме, заправо „народњаке“, наденули смо им српска имена као што је и ред, верујући ваљда да је само питање времена када ће неко од нас побости југословенску тробојку у Месечеву прашину.

И пре него су се Армстронг, Олдрин и Колинс искрцали на Месец, Обрен Пјевовић је написао а Машинка Лукић 1968. отпевала песму „Аполо 9“ са стиховима: 

Спавам, јадна, у дрвени кревет
а мој Миле у Аполо девет
момци нам се веру на Венеру
девојке им киселицу беру

Суве шљиве и планете
а на Земљи плаче дете
тражи хлеба и салате
гладно дете, брате

Кажи, Миле, васионски брате
на Месецу има ли салате
ил салате, ил пршуте старе
ил су тамо све голе пустаре

Напредно сам и ја дете
желим с тобом на планете
на Земљи нас ђаво вреба
све због џаболеба

Ко ли нашу земљу шпијунира
из летећих нечијих тањира
да л су они од Апола већи
ил су можда неки људи трећи

Навалила бука, јека
двадесетог нашег века
из ове се наше коже
никуда не може 

После мисије „Аполо“

Пет година после мисије „Апола 11“, Бил Кејсинг, по занимању научно-технички дилетант, објавио је 1974. о свом трошку књигу „Ми никад нисмо били на Месецу: америчка превара тешка 30 милијарди долара“. Књига се примила, и још се прима, нарочито на овим поднебљима где смо вазда мрзели професоре математике и физике (ове друге до те мере да смо их, такорећи, и истребили). Лансирана је највећа и најпопуларнија теорија завере са растућим бројем „верника“ и све већом количином „доказног материјала“.

Астронаути су кренули да се „замајавају“ кратким излетима у васиону, до „Скајлаба“, „Саљута“, „Мира“ и других станица у ниској Земљиној орбити, а за имена тих људи више нико није марио. Совјети су, једноставно, решили да се задовоље оним што већ имају: можда није елегантно, можда није ни економично, али функционише и то поуздано. Кажу да би Гагарин, да је још увек жив, одмах знао сврху сваке сајле, полуге, прекидача или показивача и да би без проблема пилотирао данашњим „Сојузом“, толико је све остало исто. И зато кад гледате неко руско лансирање са космодрома у Бајконуру, никад не знате да ли се оно десило јуче или пре пола века.

Американци су, међутим, направили потпуни заокрет, окренули су се ракетоплану „Спејс шатл“ верујући да ће им нови концепт летелице за вишеструку употребу омогућити да у космос лете често и за мале паре. Испоставиће се да је „шатл“, са свим својим рециклираним деловима, један од најскупљих промашаја Америчке свемирске агенције, не само у финансијском смислу.

Обављено је нешто више од стотину летова, погинуло је четрнаесторо астронаута, а од пет летелица сачуване су само три. На крају је цео пројекат стопиран, иако у то време Америка није имали ниједну алтернативну летелицу која би могла да однесе њихове астронауте у космос. Наступио је период дубоког промишљања током којег је Америка била принуђена да донесе радикалне одлуке. 

Приватна космичка иницијатива

Крајем прошлог века НАСА је направила један, испоставиће се, далековид потез: омогућила је приватним компанијама да развијају сопствене летелице и нуде услуге лансирања свима који то могу да плате. НАСА је, једноставно, решила да се одрекне старе навике да развој ракетних носача држи под својом директном контролом, добровољно препуштајући највећи део посла приватној иницијативи и компанијама које могу да раде брже и јефтиније од једне инертне државне агенције са великим бирократским апаратом.

Тек када је НАСА променила свој стил рада и почела да се понаша као муштерија, а не као велики брат који мора да зна сваки детаљ, ствари су почеле да се поправљају великом брзином. Стара политика која је била на снази још од времена Хладног рата (ми замислимо, ви направите), замењена је новом девизом: ви направите шта год хоћете, а ми ћемо то да купимо ако ради како треба и није прескупо.

Успешне компаније као што су данашњи „Blue Origin“ Џефа Безоса или „Space X“ Илона Маска не би ни постојале да се НАСА својевремено добровољно није одрекла свог космичког монопола. До 2010. године, ова трансформација била је такорећи завршена.

Пројекат „Артемис“

Али, остао је страх – вероватно ирационалан, али упоран. Тај страх, да би НАСА једног дана могла да буде потпуно скрајнута и препуштена на милост и немилост све моћнијим приватним свемирским компанијама, изнедрио је пројекат „Артемис“. Иако је сарадња са приватним сектором у последњих петнаестак година дала више него солидне резултате, НАСА као да поново жели да створи „нешто своје“, нешто „за сваки случај“,  што ће постојати као ослонац ако ствари крену непредвиђеним путем.

На примедбе да се НАСА овако поново враћа на стари колосек одавно зарастао у траву, Агенција одговара чињеницом да је у пројекат укључила компаније из свих 50 америчких савезних држава. То делује импресивно на папиру, али НАСА прећуткује да је тај модел сарадње већ виђен, превазиђен, сувише спор, бирократизован и бескрајно скуп.

Име Артемис није изабрано случајно. У грчкој митологији, Артемида је богиња Месеца, природе и лова – сестра близнакиња Аполона. Симболика је готово очигледна: ако је програм „Аполо“ био први корак, „Артемис“ треба да буде наставак већ започете одисеје. За почетак, људи ће се вратити на Месец, али не да би ту и остали – крајња дестинација треба да буде Марс. А колико је то реално, видећемо мало касније.

„Артемис“ је замишљен као својеврсни хибрид: покушај да се споје најбоље особине легендарне ракете „Сатурн V“ која је функционисала беспрекорно током читавог „Аполо“ програма, и „спејс шатла“ – летелице чије су предности, ако их је уопште и било, најчешће биле у сенци његових проблема.

У својој сржи, систем је једноставан и има два главна елемента: ракетни носач „Space Launch System“ (SLS) као први степен и свемирску капсулу „Орион“ за четворочлану посаду. Да би смањила трошкове, НАСА је посегнула за оним што већ има. Делови преостали из „шатл“ програма (пре свега мотори) поново су искоришћени иако су неки од њих прошли кроз више од 50 мисија. Рад са познатим, провереним компонентама омогућио је бржу сертификацију летелице и скраћење развоја, али је истовремено отворио и питање: да ли је „Артемис“ заиста представник нове генерације летелица, или тек компилација „best of“ момената из претходних пројеката?

И старо и ново

„SLS“ је „измишљотина“ новијег датума док је „Орион“ дизајниран још у време председника Џорџа Буша (млађег) као део пројекта „Constelation“ који је касније напуштен. „SLS“ има два бустера на чврсто гориво који функционишу релативно кратко, мање од два минута, али зато обезбеђују лавовски део потиска током иницијалне фазе лета, када је летелица најтежа и најспорија.

Највећа мана ових мотора је што, једном покренути, морају да потроше сво гориво до краја – не постоји начин да се њихов потисак регулише, нити да се бустер по потреби угаси и накнадно поново пусти у погон. Ти бустери идентични су онима које је користио „шатл“, једино што уместо четири монтажна сегмента сада имају пет. Између бустера налази се резервоар са горивом и оксидатором капацитета 2,75 милиона литара, пресвучен наранџастом изолационом пеном, истом оном која је коришћена у време „шатла“, с том разликом што се сада на дну резервоара налазе четири мотора који дају мањи потисак него бустери, али зато функционишу значајно дуже – око осам минута.

Изнад првог степена налази се међустепен са криогеним горивом (ИЦПС) који има двоструку улогу: да доврши избацивање „Артемиса“ у орбиту и да, у каснијим мисијама, изгура „Орион“, капсулу са астронаутима, на транс-лунарну путању, невидљиви аутопут до Месеца.

„Орион“ се ослања на сервисни део који је направила Европска свемирска агенција (ЕСА). Он обезбеђује ракетни погон потребан за корекцију брзине и путање као и стабилизацију летелице. Сервисни модул има и додатни извор енергије у виду четири моћна соларна панела, способна да генеришу довољно електричне енергије за омању зграду.

Сама капсула за астронауте значајно је пространија од оне коју су користили астронаути током „Аполо“ летова тако да у њу комотно могу да се сместе четири путника, један више него раније. За разлику од „Апола“, где су астронаути обављали „велики посао“ тако што су се тумбали у бестежинском стању са џаковима за сакупљање фекалија залепљеним за голе задњице, „Орион“ коначно има нешто што личи на пристојан тоалет. 

Читава конструкција „Артемиса“ намењена је за једнократну употребу што делује анахроно у време када „Space X“, рецимо, један те исти ракетни носач користи и по десет пута. Чак је и „шатл“ имао бројне компоненте које су могле изнова да се користе: сам ракетоплан, бустери на чврсто гориво, мотори... једино се централни резервоар морао изнова направити за сваку наредну мисију.

Ипак, НАСА се одлучила за „расипнички“ концепт како би убрзала и поједноставила развој: ако неки део желите да сачувате за наредну прилику, тај део захтева компликованију конструкцију и постаје скупљи. У том погледу, „Артемис“ је копија „Апола“ – сви делови летелице „разбацају“ се успут, на земљу се враћа само капсула са астронаутима.

„Артемис“, „Сатурн V“, „Старшип“

Чим се појавила техничка спецификација „Артемиса“, новинари су кренули да летелицу ките суперлативима („највећа“, „најтежа“, „најмоћнија“...) иако су чињенице често говориле другачије. Тростепени „Сатурн V“ је са својих 2.900 тона и 110 метара и тежи и већи од двостепеног „Артемиса“ (2.600 тона, 98 метара). Корисни терет који је „Сатурн V“ могао да избаци у ниску Земљину орбиту (140 тона) такође је већи од онога који може да понесе „Артемис“ (око 100 тона).

Статистика је на страни „Артемиса“ само када је реч о максималном потиску ракетних мотора (4.000 тона у односу на 3.500). Међутим, када се поставе поред Масковог „Старшипа“, обе ракете делују много скромније: „Старшип“ је висок око 120 метара, тежак око 5.000 тона, у орбиту може да изнесе преко 150 тона корисног терета и има потисак између 7.000 и 12.000 тона, зависно од верзије.

Ове три летелице разликују се и по типу горива које користе. Свуда се као оксидатор користи течни кисеоник (LOX) охлађен до -183^оC. Као гориво, „Сатурн V“ је користио керозин (РП-1), лак за складиштење и руковање, у течном стању и на собним температурама, и довољно густ да генерише велики потисак на самом почетку лета. Ово гориво, међутим, ствара велику количину „пепела“, тј. чађи која утиче на перформансе млазника и нема ефикасност својствену лакшим горивима.

„Артемис“ зато користи течни водоник екстремно ниске температуре (-253^оC, свега 20^оC изнад апсолутне нуле), гориво које има бројне предности и још бројније мане: генерише највећи потисак по килограму утрошеног горива, еколошки је безбедно (сагоревањем настаје само водена пара), али је зато скупо, тешко за складиштење, ризично за руковање због високе експлозивности и притом цури кроз најмање пукотине.

„Старшип“ је негде на средини: као гориво користи течни метан на температури од -160^оC. Он није тако учинковит као течни водоник, али је зато једноставан за складиштење и претакање, при чему ствара знатно мању количину чађи од керозина, што је екстремно важно за ракетне моторе који су предвиђени за вишекратну употребу.

„Артемис“ и „Аполо 8“

Пре „Артемиса“, само 24 човека боравила су у дубоком космосу (сви током програма „Аполо“, петорица су још у животу). Кад прође ово краткотрајно усхићење чињеницом да астронаути поново путују изван Земљине орбите, да је постављен нови рекорд у максималном растојању човека од матичне планете (око 406.000 километара), доћи ће време за свођење рачуна. А коначни биланс не може да буде сјајан.

На пројекат „Артемис“ и два лета у размаку од три и по године до сада је утрошено преко 90 милијарди долара, док је последње лансирање, са свим својим стани-крени међуфазама, коштало око 4,5 милијарди. Сваки прогрес има своју цену, то је неспорно, али овде је главно питање: да ли је икакав прогрес уопште направљен?

Јер све ово смо, у потпуно идентичној форми, већ видели током лета „Апола 8“ из 1968. године.

Тај лет требало је да представља генералну пробу спуштања на Месец, али је план пао у воду јер Месечев модул још увек није био технички спреман. Неко је предложио да се лет ипак обави тако што ће трочлана посада да направи круг око Месеца и затим се врати на Земљу. Није било обимних припрема ни генералне пробе, постојала је само огромна воља, храброст и потреба да се америчкој јавности покаже како огроман новац (упоредив са оним уложеним у пројекат „Менхетн“) није узалуд потрошен.

За овај историјски подухват одабрани су Френк Борман, Вилијем Андерс и Џејмс Ловел. И тада је коришћена путања бесплатног повратка, али је брод функционисао тако добро да је донета одлука да се у близини Месеца летелица успори како би ушла у Месечеву орбиту.

Летелица је комплетирала десети круг око Месеца на Божић, на висини од око 200 километара. Посада је притом направила велики број фотографија Месечеве површине, али ником није падало на памет да снима Земљу, она је већ толико пута била усликана из Земљине орбите.

Током једне паузе, Андерс је случајно бацио поглед кроз прозор и видео како плава лопта наше планете израња иза Месечевог хоризонта. Андерс је зграбио свој фотоапарат и направио вероватно најутицајнију космичку фотографију свих времена, са Месецом у првом плану и прозрачно-плавим Земљиним кликером на мрачној позадини бескрајног космичког ништавила.

Прво и друго лансирање

Пут до првог лансирања био је све само не једноставан. Проблеми су се низали: сензори који не дају поуздане податке, техничке аномалије, временске непогоде, комуникациони проблеми, па чак и лажни аларми изазвани комадима леда. Највећи изазов представљало је пуњење централног резервоара – наизглед банални проблем, цурење водоника приликом претакања довело је до отказивања једног покушаја лансирања.

Ипак, 16. новембра 2022. године, „Артемис I“ је коначно полетео. Мисија без посаде трајала је 25 дана. Уместо астронаута, капсулу су испуњавале лутке опремљене сензорима чији је задатак био да мере све оно што ће једнога дана утицати на људе: радијацију, вибрације, температуру и друге услове у кабини. Лет је у техничком смислу био успешан: „Орион“ је стигао до Месеца, направио неколико орбита и вратио се на Земљу. У комаду.

„Артемис II“ је, после одлагања до којег је дошло услед цурења водоника током „генералне пробе“ у фебруару, коначно полетео на „апри-ли-ли“ дан ове године са четворочланом посадом коју чине командир Рид Вајзман, пилот Виктор Гловер, специјалиста Џереми Хансен (Канада) и научница Кристина Кох (која је до сада у космосу провела 330 дана, а ван космичког брода скоро 48 сати).

Ово је време политичке коректности: на „Аполо“ летовима није било места ни за жене ни за тамнопуте Американце, камоли странце, и сада је дошло време да се све те историјске неправде коначно исправе.

До Месеца и назад

Укупно трајање мисије процењује се на око десет дана, а кључни део – напуштање Земљине орбите и лет око Месеца – биће изведен коришћењем „путање бесплатног повратка“. Реч је о трајекторији која је тако пројектована да астронаутима гарантује повратак на Земљу чак и у случају потпуног отказа ракетних пропулзора. Током лета мотори ће се користити само за минималне корекције путање, главни део посла обавиће Земљина и Месечева гравитација.

„Орион“ ће у свему томе изгледати као лоптица у билијару – за лаика, све то изгледа страховито деликатно и компликовано, али у данашње време, прорачун путање можете да урадите и на свом кућном лаптопу, па чак и мобилном телефону. Јер, гравитација је сила дефинисана врло једноставном формулом.

Ако бисте фиксирали Земљу и Месец, путања бесплатног повратка изгледа као огромна осмица, са Земљом и Месецом у центрима доњег (већег) и горњег (мањег) круга. Решење је у прошлости примењивано више пута, између осталог и током мисије „Апола 13“: након експлозије на сервисном модулу, једини начин да се сачувају животи чланова посаде и обезбеди њихов повратак на Земљу био је прелазак брода на сигурну „осмицу“.

Током лета посада ће имати бројне задатке, ништа што би представљало вест за новине, и све то је некако у другом плану. Астронаути на Земљу треба да се врате живи, здрави и без драме, и то ће за све нас који ово посматрамо са безбедног растојања бити довољно. Или можда неће?

Тешко је рећи. Јер, данашњи свет је другачији, публика је засићенија, пажња расута, све што не може да стане у један Тик-ток видео има добре шансе да буде игнорисано.

Једно је сигурно: „Артемис“ није само технолошки пројекат. Он је огледало једне епохе – сукоба старог и новог, државног и приватног, сигурног и смелог. И управо зато, уз веру у добар исход, вреди га посматрати.

Досадашњи пут и повратак

Према последњим вестима, мисија „Артемис II“ одвија се по плану. „Орион“ са астронаутима успешно је облетео Месец, веза са Земљом плански је прекинута у тренутку када се „Орион“ нашао иза Земљиног сателита, изнад оне његове стране која се са Земље никада не види (не зато што је тамна, напротив, она добија исту количину Сунчевог светла као и страна окренута нама). Мајкл Колинс, астронаут „Апола 11“ који је остао у командном модулу и кружио око Месеца док су Армстронг и Олдрин скакутали по Месечевој површини рекао је својевремено да се у тим тренуцима, потпуно изолован од свих, осећао као најусамљенији човек на свету.

Реално гледано, све критичне фазе лета су прошле, предстоји још само једна – повратак на Земљу који подразумева аеродинамично кочење током којег ће брзина летелице са почетних 11 километара у секунди пасти практично на нулу.

Разлога за бригу има јер претходник, „Артемис I“, није кроз овај процес прошао сасвим по протоколу. Капсула са астронаутима на свом доњем делу, оном који трпи највеће термодинамичко оптерећење, има термички штит начињен од аблативног материјала познатог као „авкоат“.

Тај материјал није направљен да „стоички“ издржи енормне температуре којима ће летелица бити изложена (око 2.800^оC). Напротив, како температура расте, материјал почиње да се топи и у виду капљица отпада са летелице. Висока специфична топлота материјала омогућава ефикасно одвођење топлоте тако да се унутрашњост капсуле практично не загрева. Штит се тањи, али је његова дебљина тако прорачуната да може издржи читав процес повратка на Земљу, са солидном резервом.

Међутим, када су стручњаци испитали стање штита после повратка „Артемиса I“ на Земљу, могли су само забринуто да констатују да се материјал није „излизао“ по плану – у њему су била евидентна структурна оштећења (напрслине, мање или веће руптуре, недостајући фрагменти).

У принципу, ово не мора да буде фатално, све док оштећење не продре до саме конструкције. Ако до тога дође, питање је времена када ће структура капсуле да попусти и тако доведе до брзе дезинтеграције читаве летелице (нешто што се десило астронаутима са шатла „Колумбија“ 2003. године).

Шта је НАСА урадила између две мисије да би решила овај проблем? Ништа. Узрок је пронађен у новој конструкцији штита: у време „Апола“ он је имао структуру пчелињег саћа, али је његова израда зато била спора и компликована. У случају „Артемиса“, инжењери су се определили за конструкцију сачињену од блокова „авкоата“ сложених на дно капсуле као коцке у калдрми.

У време када је „Артемис I“ слетео, аеродинамички штит „Артемиса II“ већ је био фиксиран и свака промена у њему изискивала би даља одлагања лансирања. После неколико кругова већања констатовано је да уочени недостаци на штиту не могу да буду фатални, па је донета одлука да се са мисијом настави по плану. Ипак, бројни стручњаци (међу њима и неки бивши астронаути) сматрају да је овакво понашање недопустиво и да се НАСА игра животима људи кршећи сигурносне протоколе које је сама прописала.

У сваком случају, држите палчеве.

Спуштање на Месец

Шта можемо да очекујемо у будућности? Првобитни план био је да „Артемис III“ спусти астронауте на површину Месеца користећи „Старшип HLC“ (Human Landing System) компаније „Space X“. Месечев модул коришћен у програму „Аполо“ имао је користан простор величине два Тои-Тои клозета, са зидовима од танке металне фолије – током монтаже на Земљи један техничар испустио је чекић који је с лакоћом пробио бродски под.

„Старшип“ је неупоредиво већи, читав покретни солитер и покрећу га шест „Раптор“ мотора. Са пречником од 9 метара и висином од 50, његова радна запремина већа је од оне коју има Међународна свемирска станица, што је довољно за најмање десет дана боравка на Месецу.

„Старшип“ би, према плану, требало да буде постављен у Месечеву орбиту како би ту сачекао нови лет „Ориона“. Након спајања на орбити, двојица од четири астронаута требало би да пређу у „Старшип“ и меко се спусте на Месец.

За разлику од „Апола 11“, где су командни и месечев модул били спаковани на један ракетни носач, заједно путујући ка Месецу, „Артемис III“ то једноставно не може да изведе јер је „Старшип“ превелики.

Али негде је већ запело. НАСА је већ најавила да наредни лет неће донети очекивано спуштање на Месец. Уз то, Маск је досад обавио више од десет пробних лансирања „Старшипа“ и још увек није достигао онај ниво поузданости који је неопходан да би летелица могла да се придружи пројекту „Артемис“.

Уз то, „Старшип“ има мегаломанске пропорције – чак и Масков „Super Heavy“ бустер може да га понесе само до Земљине орбите. Да би наставио пут Месеца неопходно је да „Старшип“ допуни своје гориво користећи (још увек непостојеће) космичке танкере чији ће капацитет бити релативно мали.

По неким прорачунима, биће потребно најмање десет танкера како би се „Старшип“ напунио горивом до врха и то у врло кратком року, јер супер-расхлађено гориво врло брзо почиње да кључа и испарава. Цео тај процес ризичан је и на Земљи, камоли у орбити где и најмањи инцидент може да одведе у катастрофу.

Зашто опет Месец?

На крају, да се осврнемо на једно фундаментално питање: зашто (опет) Месец? Постоји неколико разлога.

Месец је још увек недовољно истражен. Према садашњим знањима, Месец је настао пре око 4,5 милијарди година у чеоном судару Земље са планетом Тејом. Земља је тај судар некако преживела али Теја није – судар је био тако колосалан да је велика количина материјала са Земље и Теје завршила далеко у Земљиној орбити. Агрегацијом тог материјала током много милиона година настаће Месец, мешавина материјала ране Земље и једне нестале планете о којој не знамо скоро ништа.

Старе Месечеве стене крију причу о нашем пореклу, о старој Земљи које више нема, али и причу о госту који нам је „подарио“ једини сателит који данас имамо.

Уз то, Месец има своје ресурсе која би нека будућа људска насеобина могла корисно да употреби. У околини јужног пола постоје кратери који се налазе у перманентној сенци у којима је потврђено постојање воденог леда, што може да реши проблем питке воде (и узгајања салате). Разлагањем воде може се добити кисеоник за дисање као и водоник као погонски материјал.

Ту су и велике резерве хелијума-3, изотопа који је редак на Земљи али много заступљенији на Месецу. Он се може користити као гориво у будућим фузионим електранама као извор чисте, скоро неограничене енергије, ако такве електране икад постану стварност. Ту су и метали попут гвожђа, алуминијума, титанијума, силицијума... Реголит, прашкасти материјал којим је покривена Месечева површина може се пресовати у грађевински материјал који би штитио посаду од убитачног космичког зрачења.

Осим тога, ту су и скоро идеални услови за добијање електричне енергије коришћењем соларних панела: нема атмосферског расипања нити облачних дана, при чему ти дани могу да буду и врло дуги, нарочито на већим географским ширинама.

Наравно, ту је и политички фактор: Руси одавно нису неки важан космички играч, тренутно имају озбиљнији овоземаљски проблем како да приведу крају „рат од три дана“ чији трећи дан никако да прође. Зато је ту Кина која не крије да има намеру да до 2030. спусти Кинезе на површину Месеца. А од тог тренутка па до настанка „кинеске четврти“ вероватно неће проћи много времена.

Америка вероватно ово не би доживела као велики пораз, ипак је Армстронг био и остао први, али како се фокус Америке са Русије буде премештао на Кину, тако ће се и осетљивост америчке јавности на кинеске успехе повећавати.

Будимо уз то и практични: Месец је ближи од Марса. Узмите било који скорашњи новински текст о „Артемису“ и у њему ће се Марс појавити бар једном као наредно одредиште човечанства. Исто је и са „Старшипом“ – Маск не само да је опседнут Марсом, не само да жели да стигне тамо, он жели да тај свет колонизује, да га освоји као што су шпански конквистадори покорили Средњу и Јужну Америку, да од Марса направи Нови Свет који би почео да еволуира у складу са неким новим принципима и законима.

Постоји само један мали проблем – пре ће на Месецу Миле из Пиносаве да подигне пластеник са салатом него што ће човек да стигне на Марс. Зашто? То је тема за неку другу причу. Сад можемо само да констатујемо да је Марс, баш као и фузиона нуклеарна електрана, лек за рак и други Исусов долазак у групи догађаја који су увек 30 година далеко. Неке ствари су, једноставно, заглављене у будућности, баш као што смо сви ми заглављени у овој јадној садашњости

На крају, сасвим је могуће да „Артемис“ оде у историју колико сутра, по скраћеном поступку. Сад кад је Америка потрошила колосалне милијарде долара бомбардујући најскупљим могућим ратним справама неког ко је једноставно научен на батине и решен да трпи, приоритет државе вероватно ће бити да се произведе нова количина џебане и попуне испражњени ратни магацини. „Артемис“ би тако могао да постане пример како се стратешки циљеви прилагођавају тактичким потребама. У једном таквом свету Месец је, једноставно, луксуз без кога се може.