Европски баштовани у балканској џунгли: Што смо ми Европи, а шта Европа нама?

Поводом стогодишњице избијања Првог светског рата, у Немачком историјском музеју у Берлину 2014. године организована је конференција која је окупљала младе студенте и историчаре. Новинар једне берлинске радио станице интервјуисао је тада неколико учесника, укључујући и мене. Питања се нису тицала само те давне деветсточетрнаесте. Након Првог светског рата, услед уништења и страдања које није имало преседана, свака наредна спољнополитичка криза привлачила је поређена са Јулском кризом. Када је откривено да су Совјети допремили нуклеарне ракете на Кубу, амерички председник Кенеди нашао је времена да нареди да се у све америчке базе широм света пошаље једна књига. Радило се о делу Барбаре Такман Августовски топови, која је доносила тезу да је  погрешно разумевање ситуације омогућило свет да склизне у рат у августу 1914.

Те 2014. једне друга криза је започела. Уочи мог пута у Берлин, самопроглашене Доњенцка и Луганска Народна Република одржале су референдум о независности. Немачки новинар желео је да зна постоје ли сличности са 1914. годином и потом је додао нешто није могло а да ми се не уреже у памћење: „Рат није у Европи, али је јако близу". Пар година касније преселио сам се у Берлин и могао сам да утврдим оно што сам тада научио. Не само колоквијално већ и на менталним мапама, Европа је постајала ЕУ. 

Границе светова

Топоним Украјина изведен је од речи крајина. Украјина је, дакле, гранична област. Али са које стране, европске или неевропске? Она је најзападнији део Источне Европе или најисточнији део Централне Европе?

Ниједан немачки новинар не би данас смео да каже да Украјина није Европа. Наклоност и помоћ Украјини, донела је и статус кандидата за ЕУ, али и велику заинтересованост за украјинску историју. Већ се појављују наслови где се Украјина посматра као део централноевропске историје. Украјина проживљава оно што се десило са деловима Југославије у време распада 1990-их година.

Када је реч о замишљеним границама културних зона у Европи, рат у Југославији догодио се након интензивног буђења хабзбуршке носталгије 1980-их. Мотивисани пре свега антикомунизмом, многи аутори поредили су туробну савременост са изгубљеним и бољим временом. Француски књижевник румунског порекла Ежен Јонеско је пропагирао идеју Централноевропске конфедерације, која би представљала „једину европску и људску одбрану против псеудоидеолошког варварства Русије и њеног освајачког духа".

Милан Кундера је 1984. године написао есеј симболичног наслова Трагедија Централне Европе. Ђерђ Конрад у свом делу Меланхолија поновног рођења, чији наслов много тога открива, ламентира над Средњом Европом која пати. Говорило се да су деценије под комунизмом и припадање Источном блоку дискредитовали и негирали истински европски карактер територија које су некада припадале Двојној монархији.

Историчар Тони Џад био је апсолутна мањина када је почетком деведесетих тврдио да „постоји централноевропска фантазија илузорне Европе толеранције, слободе и културног плурализма... Веровање да је овај део континента некада био скоро па рај културног, етничког и лингвистичког плурализма, који је произвео нечувена културна и интелектуална богатства, било је део западне перцепције у последњим годинама". 

Ратови у Југославији 1990-их дали су могућност да тај културни простор добије и своју назаднију, насилнију и, у сваком смислу гору другост - Балкан. Рат је, и онда и сада, био катализатор европеизације једних и деевропеизације других територија.

Одакле толики значај и толика важност тог једног придева? Зашто је толика разлика између европског и неевропског? Зашто је страшно не бити Европа?

Покажи Европи твоје красно лице

Руски географ и историчар Василиј Татишев описао је Европу 1730-их као регион који „врлином свог [материјалног] богатства, знања, снаге, престижа" доминира свим осталим деловима света. Не би требало да нас изненади да је управо Татишев инсистирао да је источна граница Европе планина Урал. Ако је заиста тако, онда је најважнији део Русије био саставна целина тог најпосебнијег дела света познатог и као Европа.

Управо у овом периоду, у 18. веку, европске државе почињу не само да владају највећим деловима света, већ и креће и њихов изузетан економски успон. Иако подељена на државе које међусобно много више ратују него што сарађују, Европа постаје замишљени ентитет који има економску снагу, политичку моћ и културни престиж. Њен културни престиж чини привлачним могућност да се буде њен део. Њена политичка моћ учинила је неопходним имати њену подршку, апеловати на њене државе или, доцније, на јавно мњење. Не треба заборавити да Доситеј у песми „Востани Сербије" каже: 

Ти воздвигни твоју царску главу горе
Да те опет позна и земља и море
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело, како вид Данице.

Доситеј није био усамљен у обраћању Европи. Химна Португала настала је 1890. године, у време великог незадовољства Португалаца чињеницом да је њихова земља попуштала захтевима Британије у Африци. Пркосни текст каже: 

Подигни заставу непоражену,
У живој светлости твог неба!
Нека Европа завапи целој Земљи:
Португал није пропао. 

Моћ појединих европских држава, чија је (не)благонаклоност мењала токове политичких процеса, учинила је Европу ентитетом са којим се комуницира. 

Тамо на Балкану 

У Југоисточној Европи, делу континента који стоји на путу ка Азији, неретко се постављало питање граница и припадности. Није било толико важно одредити  где почиње Балкан, колико је било драгоцено знати где престаје (Централна) Европа.

Рудолф Ајтелбергер био је чувени аустријски историчар уметности. Штавише, био је вероватно најважнији утемељивач историје уметности као засебне дисциплине и први професор историје уметности на Бечком универзитету. Његови биографи показују да је Ајтелбергер покушавао да створи културну дефиницију идентитета у Аустро-Угарској. Ишао је линијом која је призивала слоган цара Франца Јозефа - Viribus Unitis (уједињеним снагама). Хабзбуршка супериорност у примењеној уметности узрокована је, према Ајлетбергу, чињеницом да је имала корен у различитим и многобројним локалним занатским традицијама широм царства. Снага различитости је тако пребачена у тумачење прошлости.

Међутим, Ајтелбергер није увек био инклузиван. Његово дело о Далмацији Средњевековни уметнички споменици Далмације (Die Mittelalterlichen Kunstdenkmale Dalmatiens, 1860), које припада жанру Kunsttopographie, мешавини историје и географије, говори пре свега о римској, венецијанској и католичкој Далмацији.

Шта је са доприносом локалног становништва у овом случају? Словени Дубровника, пише Ајтелбергер, „нису имали сопствени уметнички развој". Револуционарне 1848. године Ајтелбергер је либерал, поборник слободе за све, без изузетака. Међутим, од 1870-их почео је да увиђа да Хабзбуршкој монархији прете различити пан-покрети, панславизам и пангерманизам. Из тих разлога, када је писао о средњем веку у Далмацији, Ајтелбергер није писао само о прошлости. Он је увиђао проблеме у царству и није их заобилазио - тако говори о мађаризацији и великом отпору који је она изазивала.

Међутим, они изазови које је идентификовао као најтеже, највише су обликовали прошлост на страницама његових књига. Веровао је да је православна црква била просто продужена рука руске спољне политике. Зато, ко год покуша да пронађе трагове Византије на Ајтелбергеровом Јадрану, неће имати много среће. У време када је страховао да Далмација може бити део некакве словенске државе, уметничку вредност видео је пре свега у несловенском. Сумња према православном елементу скрајнула је и Византију.  

Једна нова, лепа и велика култура

Овакав наратив, који није био карактеристичан само за Ајтелбергера, приметили су многи Јужни Словени из Монархије. Огроман део њиховог писања и размишљања о сопственој политици и идентитету био је, на неки начин, тиха дискурзивна борба са оваквим оценама. Почели су да размишљају о себи на начин који им је омогућавао да се супротставе томе како их виде други.

Милош Ђурић, потоњи најпознатији југословенски познавалац Антике, у делу Видовданска етика из 1914. године тврдио је да Јужни Словени заслужују независност уколико допринесу широј европској култури. Писао је: „Југославени су, досад, у  својој култури, и то што се тиче материјалних и идеалних културних тековина у оним  еминентно  културним  доменима  на  основу  којих  се  долази  до  несумњиво највише и најскупље вредности, дакле у техници, науци, уметности, филозофији, слабо дали тако знаменитих и у правоме смислу крупних, колосалних ствари, које би тежином свога значења дубоко задирале у дебеле ствари човечанства, и које би од апсолутне вредности биле за прагматичку апликацију у моделовању светске културе."

Тврдио је да су мали народи Скандинавије доприносили својом књижевношћу, Финци борбом против сурове климе, а Шкоти сопственом трансформацијом јер више нису били „они дивљачни, сурови, пијани, разбојнички, мрачни Шкоти из времена пре 18. века". И Словени су морали да нађу свој начин да допринесу.

Ђурић је повезивао легитимност српских и југословенских захтева са њиховим културним доприносом. Несвесно је прихватао хијерархију права засновану не на демократији, већ на праву заснованом на перципираном нивоу културе. Писао је о Шкотима у оним тоновима којима је често писано о Босни и Херцеговини његовог времена.

Словеначки антрополог Нико Жупанич тврдио је да Јужни Словени свакако могу да допринесу „европском" животу и да освеже културу својим духом и досетљивошћу. У књижици Стара Србија и Албанско питање (Altserbien und die albanesische Frage), објављеној након што је Балкански рат 1912. године већ почео, писао је: „Цео европски културни свет је у обавези да дочека са највећом радошћу ослобођење тих људи, у којима живи такав леп и енергичан дух, они обећавају Европи једну нову, лепу и велику културу". 

Зазидана Кина у Европи

Оптужбе да Јужни Словени, или Срби, не доприносе Европи, или пак да и нису њен део, нагонила је неке да рефлектују такав став уназад одакле је и потицао. Један од босанско-херцеговачких студената, припадник „револуционарне омладине", јављао се пријатељу у Босни са студија из Швајцарске: „Гледај одмах да положиш матуру и хајде овамо, никако у Аустрију, она није у Европи, или тачно: она је зазидана Кина у Европи". Био је то одговор на званичну политику Хабзбуршке монархије која је тврдила да је Босна „ушла у светло западноевропске цивилизације" тек са доласком Аустро-Угарске.

Вероватно нико није сажео ту врсту осећања, где се идентитет и култура обликује ради отпора, боље од Јована Скерлића који је писао да за мале народе постоје два пута: „Или примити западну културу, као Јапанци, и живети, или јој стати насупрот и бити прегажен, као амерички црвенокошци".

Скерлић је делом имао овакав став и из разлога зато што је желео да одузме снагу хабзбуршкој пропаганди, али он нас нагони да проблематизујемо однос према речима „Европа" и „европски", које иза себе носе толико терета прошлости.

Време је пролазило, Хабзуршко царство је нестало у рату, наследила га је Југославија, мултиетничка земља идентичне судбине. Међутим, питање припадања и уопште питање Европе и шта она значи није нестало. Ото фон Хабзбург је дошао у Загреб 1990. године. Пружао је подршку Фрањи Туђману. Тврдио је да то ради како би помогао Хрватској да поврати европски идентитет. Када је почетком ове године у Европском парламенту организована трибина поводом стогодишњице рођења Фрање Туђмана, наслов је гласио „Поновно уједињење са Европом". Југославија, очигледно, није била Европа. 

Свакако није изненађење да се један број српских интелектуалаца трудио да докаже супротно. У беседи изговореној у Удружењу књижевника Србије током НАТО агресије, Михаило Ђурић је рекао: „Посебно треба нагласити да су Срби европски народ у најпунијем смислу речи... Ми смо Европа и у физичком и у духовном смислу речи." 

Зашто је уопште важно говорити о томе колико су „европске" границе развлачене како би одговарале различитим политичко-културним пројектима? Зашто је потребно позвати на дијалог о употреби придева „европски" и указати на историјски пртљаг који носи са собом?

Пре свега, Србија се налази на периферији снажног политичко-економског савеза познатог и као ЕУ. Изглед чланства је нешто попут научне фантастике, што значи да ће Србија на периферији и остати. Какви ће стандарди важити на периферији?

Баштовани у џунгли

Пре месец дана Високи представник ЕУ за спољну и безбедносну  политику Жозеп Борељ рекао у Брижу: „Европа је башта. Да, израдили смо башту. Све функционише. То је најбоља комбинација политичких слобода, економског просперитета и социјалне кохезије".

Додао је потом: „Остатак света није баш башта. Највећи део остатка света је џунгла и џунгла може да изврши инвазију на башту." Решење нису зидови, каже Борељ, већ „баштовани морају да иду у џунглу".

Овакви ставови, који одишу култур-расизмом, нису реткост. Историја скоријих односа Србије са водећим државама је, најблаже речено, сложена, што не оставља много дилеме где Србија спада. Посматрано с друге стране, оне економске, Србија покушава да обезбеди оно што јој је хронично недостајало у 20. веку, континуиран раст, а у том процесу најважнији економски партнер су управо ЕУ и њене чланице. У ове две чињенице лежи сав парадокс спољнополитичке позиције савремене Србије. Она неће постати део баште, али од ње је на различите начине зависна, а баштовани ће се петљати са стварима преко њихове ограде.

Чини се да историја заједно са комбинацијом савремених прилика подстиче две једнако проблематичне тенденције. С једне стране, Европа се есенцијализује као један монолит, често приказан као перфидан и покварен, који нам кроји судбину, тајно, иза некаквих затворених врата.

Проблем је вишеструк. Политика је уметност могућег. Уверења о некаквом непроменљивом монолиту Европе не само што немају основа у историји, или што спутавају осећај за нијансе и подстичу културу црно-белих одговора, већ и дају на снази оној погубној тенденцији да сами себе посматрамо као вечите објекте политике, а не као њене актере. Има ли уверења који више успављује од оног да су за судбину једне културе или државе одговорни други?

С друге стране, питање где је Европа и јесмо ли њен део, храни осећај инфериорности који део политичара и културних радника редовно емитује. Србија се тако олако отписује као суштински назадна, а сав труд одлази ка томе како ће нас други видети. Шта се може постићи с погнутом главом?