Претпоследњи чин случаја Асанж: Лоше прикривена одмазда štampaj

О случају Џулијана Асанжа мучно је и писати. Његово тамничење и вишегодишње правно и физичко злостављање, које пролази у непријатној тишини, слика је и прилика слободарског демократског света данашњице. Спознаја је заиста охрабрујућа, као Орвелова 1984.  За најгорљивије медијске и друге борце за слободу говора и изражавања чак и само спомињање Асанжа постало је „зломисао" и табу највишег реда. Корисно је зато премотати филм уназад, присетити се... У поновљеном снимку боље се види како ради механизам.

Текст који следи представља лични флешбек. Асанж ми је постао херој у слично време кад и Мике Блумквист и Лизбет Саландер. Доживљавао сам га као литерарног или филмског супер-хероја. Онда се око њега створио амбијент као из фикције Стига Лашона. У међувремену смо сазнали да Лашон мрачни „паралелни свет" уопште није измаштао. Поврх свега, од свих места на свету „случај Асанж" постао је случај - баш у Шведској. За њим је тамо новембра 2010. расписана потерница због „сексуално недоличног понашања". Тако је почело.

Име Џулијана Асанжа до данас је у Шведској својеврстан лакмус; кад хоћете да знате с ким имате посла, само га споменете. Многи (да не кажем већина) ће се истог часа зацрвенети и запенити; хистерично и агресивно правдољубље онемогућиће сваки смислени разговор. Други ће бити дискретни и гурати главу у песак, као нојеви. Кад не желе, Швеђани су велемајстори да не виде и превиде очигледно; обично не желе кад их то (што је) очигледно жуља.

Паковање случаја 

Кад сам још пре дванаест година писао о како се Асанжу „пакује", текст сам закључио следећом реченицом: „Какав год да буде исход процеса, откриће доста тога у каквом то свету данас живимо". У међувремену догодио се и Сноуден, а и много тога још, па је ружичастост најбоље од свих стварности могла да се спозна и мимо Асанжа. Могућност надгледања и праћења мање-више је потпуна. Сваки наш клик је јаван, не само мејлови и приватни фејсбук дијалози... И ником ништа. За све су криви Хуавеј, Путин... и Пера детлић који није одмах отишао у полицију.

Џејкоб Епелбаум, један од нових америчких дисидената, својевремено рече како сама чињеница да се говори о „западним дисидентима" представља историјску новину. Та историјска новина почела је са Асанжом.

Гледано уназад, јасно је да је „процес" против Асанжа представљао увод у врли нови 21. век. Просветлио нас је о значају и загарантованости „универзалних" права и слобода, као и важности правних процедура. Шведска потерница, вишегодишње чамљење без оптужнице у Еквадорској амбасади у Лондону, уз немогућност изласка из зграде а камоли одласка у неку трећу земљу, па повлачење шведске оптужнице 2019. и онда хапшење због - кршења Закона о кауцији... и смештање због тога у  најокрутнији британски затвор. На крају, ево, суд је у среду 20. априла 2022. пресудио да нема препрека да Велика Британија изручи Асанажа Сједињеним Америчким Државама... А тамо ће га на 150 робије осудити због - кондома.

Миленијумске бубе

Иако је умро још 2004. године, Стиг Лашон као да је антиципирао Викиликс и Асанжа. Или је можда само добро знао игру, и још интуитивно осећао моћ нових технологија и (герилског) деловања у сајбер-простору.

Ако има и оних који то не знају, Лашон је био новинар и левичар „старе школе". Водио је мали али угледни антирасистички часопис Експо и словио за једног од најбољих познавалаца неонацистичке и екстремно десничарске сцене у Шведској, Скандинавији и Европи. Веровао је у то што ради и био је потпуни посвећеник послу, иако је то подразумевало не само материјално-статусну маргину, него и живот у сталној приправности, пошто се налазио на црним листама разних нацоша и екстремиста.

Серијал Миленијум почео је да пише како би намакао неке додатне приходе. На жалост, није доживео глобалну популарност својих књига - напрасно је умро 2004. у 50. години - од инфаркта. Постхумно објављени романи постали су хит - најпре у Шведској, затим у Скандинавији, а онда широм Европе и света... До сада је продато преко 80 милиона Лашонових књига.

Иако су рекламиране и слоганом „највећи међународни хит из Шведске после Абе", у Шведској наклоност према Лашону није ни изблиза тако безусловна као према Аби. Мене лично изненадила је хладноћа са којом о њему говоре неки стокхолмски новинари. Зар је могуће да им је Лашон баш толико стао на жуљ? Да је са своје маргиналне позиције заиста разголитио не само мрачну страну „идеалне државе", него и структурални тал новинарства, политике и бизниса у коме многе „колеге" партиципирају... Неопростиво... 

Ко није читао Миленијум или га је заборавио, мало подсећање... Главни јунаци романа су Мике Блумквист, непоткупљиви новинарски Дон Кихот и главни уредник часописа Миленијум, и Лизбет Саландер, натпросечно интелигентна и ћудљива хакерка необичног физичког изгледа. Уз малу помоћ пријатеља њих двоје заједничким снагама огољују и извлаче на видело спрегу политичара, тајних служби и мафије, као и модус операнди „стратешког партнерства" тајкуна, полиције и медија. Мике Блумквист и Лизбет Саландер не само да загорчавају живот „лошим момцима", него доприносе победи правде и истине. Као у роману или на филму...

Са номадским искуством из детињства, хакерским из младости и хактивистичко-истраживачко-новинарским у зрелим годинама, Асанж као да је Лашонов литерарни јунак, настао симбиозом Блумквиста и Лизбет Саландер. (Сличан им је донекле и по сексуалној промискуитетности).

Трилер потказује политику 

Викиликс, пак, неодољиво подсећа на Блумквистов лист Миленијум. Попут аутсајдерског Миленијума, који својим сазнањима засењује велике медије, и Викиликс је, пружајући најширој јавности увид у ненашминкану природу (међународних) односа, (ин)директно наметнуо питање легитимности читавог међународног медијског поретка. Јер, ако неки тамо сајт објављује више информација од јавног и глобалног значаја него што то чине званични и велики медији, онда се неминовно намеће питање шта је њихова истинска функција.

Као и у фиктивном случају Миленијума, и у стварности је објављивање „непожељних" информација изазвало буку и бес моћних, чак и тамо где је информација „основна монета демократије", а слобода штампе и изражавања уставом загарантована. Чим је Викиликс почео да пушта у оптицај инкриминишућу грађу, почело је да се прича о томе како је живот његовог оснивача и главног уредника угрожен. Није требало дуго да се чека да приче добију потврду у пракси. Почело је са отвореним претњама „званичника" да га треба ликвидирати као Осаму бин Ладена. И наставило се...

Попут Лизбет Саландер, Асанж је проглашен за државног непријатеља број један. И он је, попут ње, месецима живео у некој врсти полуилегале - мењао је места боравка и углавном се клонио јавности. Гостовање на сесији о ратном извештавању хришћанског крила шведске Социјалдемократске партије у августу 2010. године коинцидирало је са Викиликосовим објављивањем „авганистанског пакета" докумената. И то је била једна од ситуација када, без обзира на то колико да је био low profile, Асанж није могао да се не нађе на радару.

За разлику од Лизбет Саландер, која је проглашена за садо-мазо лезбејку и чланицу опасне лезбејске тајне организације, Асанж је оптужен за силовање. И у једном и у другом случају тешке оптужбе (без конкретних доказа) на волшебан начин су се, супротно свим шведским законима (који се тичу медија и односа државних установа према медијима), најпре појавиле у таблоидима. То је само по себи индикативно, јер показује да се и у једној Шведској према изабранима примењује исти принцип медијског линча и провлачења кроз блато као и на Балкану, на пример.

Асанж за време боравка у Шведској јесте имао сексуалне односе са две женске особе. Ана Ардин му је у Стокхолму била домаћица: као једна од организаторки дотичног скупа о ратном извештавању водила је преписку са Асанжом и понудила му је да одседне у њеном стану, што је он прихватио. Сусрет са Софијом Вилен догодио се током дотичне сесије, после чега је уследило и необавезно дружење, па онда и одлазак у Енчепинг, мало изван Стокхолма, где је она живела. Иако је секс у оба случаја био консензуалан, било га је и без кондома... И ма колико то могло да звучи чудно и бизарно, није претеривање ако се каже да је око тога била сазидана читава конструкција којом је отворен „међународни случај".

„Квака 22" лежи у неколико детаља.

Стручне дијагнозе обавештајне заједнице

Шведски термин „ofredande", који би могао да се преведе као „узнемиравање", у Шведској је званичан правни термин, док се у енглеском законодавству уопште не користи. Такође, дефиниција силовања и сексуалног узнемиравања у Шведској је веома широка због чега је Шведска у то време прва у Европи по броју пријављених силовања по глави становника (док је само мањи број њих, с друге стране, на крају стизао до суда). Поврх свега, у шведском законодавству, осетљивом на родност, секс без кондома може да се окарактерише и као силовање, чак и онда када силоване силовање нису пријавиле полицији, већ су у полицију (заједнички) отишле само „на консултације", што су урадиле Асанжове шведске сексуалне партнерке. То се сматра уходаном формом грађанске (ре)акције, која предупређује одговорност за лажно оптуживање и сведочење, а изискује деловање надлежних, тј. испитивање случаја.

Тужитељка Ева Фине, којој је „случај Асанж" пао у руке по службеној дужности, на основу полицијског записника који јој је пружен на увид брзо се изјаснила како за тужбу против оснивача Викиликса нема основа. Међутим, пошто се у причу укључују друга тужитељка, Марија Хељебо Шелстранд, затим познати VIP адвокат Клаес Боргстром, и стручњак за сексуално мотивисане злочине Маријан Ни, „случај" бива (ре)актуелизован.

О томе шта су били њихови мотиви може само да се нагађа. Имајући у виду потоњи развој ситуације, њихова улога подсећа на мисију „еминентног психијатра" Телеборијана из трилогије Миленијум. Телеборијан је код Лашона велики и угледан стручњак увезан са паралелним центрима моћи; свакоме ко те центре на неки начин угрози Телеборијан даје стручну дијагнозу. Тако је и Лизбет Саландер од њега заслужила дијагнозу „опасна по околину", на основу које јој је следовао доживотни боравак у психијатријској установи затвореног типа.

Још један незаобилазан фактор заплета и у Лашоновој фикцији и у Асанжовој стварности су тајне службе - домаће, стране, одељења која су на страни закона, она која су измакла контроли... Када, на пример, Мике Блумквист уђе у траг корумпираним и злим дебеовским одметницима, они у његовом стану остављају кокаин и огромну количину новца, како би га дискредитовали. Спасиће га, ипак, добра дебеовка која је на страни закона и с којом ће „супер-херој" Мике затим започети везу интимне природе...

Нема сумње да су Викиликс и Асанж уживали наклоност неких слојева „међународне обавештајне заједнице". Да није тако, број докумената до којих су долазили и које су објављивали не би био тако импозантан. Очигледно је, међутим, и да су се неким другим слојевима те заједнице грдно и неопростиво замерили.

Асанж у августу 2010. није дошао у Шведску само због сесије о ратном извештавању. У Шведској су се налазили неки од сервера Викиликса и, верујући у причу о шведској неутралности и отворености, намеравао је да узме шведску боравишну и радну дозволу, па да се и сам ту настани. Шведске власти му то нису омогућиле. Према више извора, одбијен је после директног притиска ЦИА на шведску службу САПО. За то наравно није било могуће добити званичну потврду.

Пера у полицији 

У доба када је од случаја Асанж направљен међународни случај, Шведском је владала конзерватино-(нео)либерaлна коалиција Алијанса (у два изборна циклуса, од 2006. до 2014. године). Диригентску палицу у креирању спољне политике, као и у „игрицама" иза сцене, држао је Карл Билт. За то време у шведским медијима и јавности зацементиран је наратив о Асанжу као кукавици и мизогином љигавцу који избегава суочавање са правдом.

Изузев неприкосновеног Путина, нема личности коју су шведски медији у новије време на дуге стазе тако темељно стигматизовали као Асанжа. Део доминантног наратива је како је било сувишно да Шведска њему гарантује да неће бити изручен САД-у, пошто је Шведска правна држава, па такву врсту гаранција не издаје... Зачудо, случај египатских држављана који су у Шведској тражили азил и онда у децембру 2001, мимо транспарентних процедура, предати директно ЦИА, обично се у том наративу не спомиње.

Шведска оптужница је 2019. године повучена, што може да се тумачи на различите начине. Али како год да се тумачи, управо је та оптужница у великој или највећој мери заслужна за потоњу Асанжову судбину. Да ли би завршио како је завршио и без шведског доприноса остаје зато хипотетичко питање.

Код Стига Лашона „добри момци" Мике Блумквист и Лизбет Саландер на крају побеђују. У његовој фикцији, шведски правосудни систем, упркос изазовима, на крају, ипак, бива довољно јак и независан да препозна и изабере „правду". У стварности, процес против Асанжа, у ствари сурова одмазда, траје толико дуго да крај већ јесте дистопичан и дубоко онеспокојавајући, без обзира на крајњи исход. Без обзира колико да је Лашоново виђење савременог друштва било мрачно, ипак је одисало вером у појединца, правду, слободарске вредности. Најстрашнија ствар са процесом против Асанжа јесте што се њим то континуирано убија.

Али, за све су то ионако криви Хуавеј, Путин, и Пера детлић...