Ни Харари ни Пинкер него Грејбер: Слепа улица савременог анархизма štampaj

Нова књига Дејвида Венгроува и Дејвидa Грејбера, Почетак свега: нова историја човечанства (The Dawn of Everything: A New History of Humanity) амбициозан је, забаван и узбудљив покушај да се прошири схватање историје и природе човечанства, чијој бриљантности одмаже идеолошки, анархистички поглед на свет.

Мотивација за књигу, коју су Венгорув и Грејбер писали током претходне деценије и која је била замишљена као прва у дужој серији, јасно је предочена у уводу, а то је да се одбаци теорија историје и људског друштва које се узима здраво за готово од времена Хобса и Русоа, по којој је човечанство временом одбацило „рат свих против свих" односно „племенито дивљаштво" праисторије, зарад сигурности односно „ланаца" хијерархијских заједница и, коначно, бирократизованих држава и неједнаких друштава у којима данас живимо.

Стога Почетак свега покушава да кроз серију примера базираних на новим истраживањима из археологије - Венгроув предаје археологију на лондонском УЦЛ-у и Њујоршком универзитету - и антропологије (којом се бавио Грејбер), покаже да тренутно  детермитнистичко поимање историје не одговара ономе што знамо, поготово о праисторији и не-европским друштвима, те да има „опасне политичке импликације" и „да је беспотребно досадно".

Друга и трећа теза не чуде никога ко је иоле упознат са Грејберовим политичким активизмом, по којем је познат готово као и по својим сјајним и вицкастим делима као што су Небулозни послови, Утопије правила - о технологији, глупости и скривеним радостима бирократије и Дуг - првих 5000 година.

Анархистички бекраунд

Грејбер је до своје изненадне смрти 2020. предавао антропологију на ЛСЕ-у у Лондону и био је један од организатора покрета „Occupy Wall Street" (Окупирај Вол Стрит) који се развио 2011. као одговор на мере штедње и недостатак казни за финансијски сектор после светске финансијске кризе.

Његов најпознатији допринос том покрету је ушешће у формулацији слогана „Ми смо 99%" („We are the 99 percent"), али је можда најинтересантнија чињеница да је своје антрополошко знање искористио да покрет формулише своја тела и функционише док је окупирао Зукоти парк у Њујорку.

Грејберови доприноси анархистичкој мисли и пракси су се од почетка базирали на анализама и ревизионистичким интерпретацијама историје и економије, што је неоспорно утицај његовог ментора са Универзитета у Чикагу, Маршала Салинса.

Салинсов рад се може са правом сматрати прапочетком Почетка свега јер је он још 1966. изнео тезу о „оригиналном богатом друштву", која сматра да су праисторијски ловци и сакупљачи живели релативно комфорно, што је у супротности с теоријама које сматрају да су их лоши материјални услови натерали да „жртвују" слободу зарад комфора.

Тој тези Почетак свега додаје многе интересантне увиде у развој пољопривреде (коју, на пример, не сматра неповратним развојем), у организацију градова без хијерархије и у то да је на развој западне детерминистичке антрополошке и историјске мисли, па стога и друштва, пресудно утицао контакт са америчким племенима.

Кандиаронков утицај

Венгроув и Грејбер посебно истичу пример контакта француских интелектуалаца у 17. и 18. веку са бриљантним Кандиаронком, поглавицом индијанског племена Вендат-Хјурона, који је критиковао основе француског (и европског) устројства, од идеје приватног власништва до казненог система.

Кандиаронкове добро промишљене критике, и идилично слободно устројство Вендата, представљале су претњу експанзији европских интереса у Новом свету те су захтевале интелектуалну офанзиву Европљана која се базирала на проглашавању племенских друштава неспособним да створе технолошки напредна и богата, иако неједнака друштва. Такво еволутивно схватање друштава је, по мишљењу аутора, довело до све већег ограничавања слобода и раста неједнакости, који су увек били правдани напретком.

Међутим, користећи разне примере кроз историју, од племена вођених политиком консензуса у Мексику до месопотамске протодемократије, Венгроув и Грејбер желе да покажу да наше тренутно устројство није нужно да се постигне просперитет, већ да оно заправо гуши људске потребе за слободом.

Праисторијске поуке

Обиље примера и занимљивих прича је можда највреднији апсект Почетка свега. Читалац аматер, који је праисторију прелетео у првим разредима средње школе и остатак наставе историје провео учећи датуме битака и имена владара, сигурно ће бити забезекнут разноликошћу развојних путева разних народа и комплексним методама којима су наши преци покушавали да организују живот. У најбољем случају, што је ауторима и била намера, читалац ће се замислити над идејом да је тренутни, све циничнији, нехуманији и неефикаснији систем глобалног либералног капитализама „најмање лош" од свих других.

Међутим, изазови које Почетак свега поставља тренутном „наративу" друштвеног развоја, нису довољно убедљиви јер не нуде кредибилно алтернативно објашњење функционисања и развоја људских друштава, осим да се, ето, може живети на разне начине.

Уколико се начини организације друштва схватају као различите технологије, немогуће је избећи помисао да мора да постоји разлог зашто су централизована друштва са организованим хијерархијама „победила", и то је нешто на шта Грејбер и Венгроув немају убедљив одговор.

Мутна места 

Као што је приметио Џеф Шуленбергер у својим размишљањима о књизи, аутори су одбацујући детерминизам теорија друштвене еволуције, претерали на другу страну, те не брину довољно о утицају реалних ограничења - било да се ради о природним ресурсима, било да се ради о тренутно непопуларном концепту „људске природе - на организацију друштава и њихов раст и пропадање.

На пример, на пар места аутори праве паралеле између уређења архаичних друштава са тренутним анархистичким покретима, без истраживања зашто су она, за разлику од тренутних анархиста, успевала да се одрже вековима и постигну нешто више од окупирања јавних места.

Поред тога, као што се често дешава у случају храбрих „ревизионистичких" дела које своје тезе базирају на праисторији и другим историјским периодима и друштвима где постоји „мршава" историјска грађа, доста хипотеза има климаве основе. 

На пар места Венгроув и Грејбер користе недостатак доказа за постојање хијерархијског устројства у неком друштву, као доказ постајање савршеног егалитаризма. Као што напомиње Даниел Имервар у приказу књиге у „Нејшну" (The Nation), њихове тврдње су на пар места оспорене археолошким налазима, које они покушавају да неубедљиво релативизују. У Почетку свега преастечки град Теотихуакан је представљен скоро као егалитаристички, самоорганизовани рај без владара, међутим Имервар подсећа да у оближњем Тикалу постоје артефакти који бацају сенку на ту идеализовану слику.

Слично је и са доказиво нетачним тврдњама аутора да су европски колонисти радије одлучивали да постану или остану део урођеничких америчких друштава, него што се дешавало обрнуто. „Тешко је не питати се да ли је могуће сасвим имати поуздања у ову књигу, која скакуће кроз простор и време и даје самоуверене хипотезе упркос слабим или конфузним доказима", закључује Имервер.

Упркос овим проблемима, Почетак свега остварује макар један од својих циљева, а то је да понуди узбудљивију (иако вероватно не сасвим тачну) слику света која контрира и даље популарним детерминистичким друштвеним теоријама попут оних изнетих у књигама Јувала Ноа Харарија и Стивена Пинкера.

Живети ван система

У свом активистичком и научном раду, Грејбер је често давао приоритет креативности у размишљању и деловању, чак и науштрб кохерентности или ефективности. Идеја иза покрета „Occupy" није била да се изнесу неки конкретни захтеви, а камоли предлози како да се реформише систем, већ да се покаже да је могуће (иако само привремено) живети ван система.

Међутим, као што је приметио Џеф Шуленбергер, проблем са тренутном глобалном ситуацијом није више тај да не можемо да замислимо другачија устројства. Марк Фишер, још један радикални и трагично и прерано преминули критичар статуса кво, мало пре настанка „Occupy-a", тврдио је да је проблем што „лакше можемо да замислимо крај света него крај капитализма", међутим свет се доста променио током протекле деценије док су Венгроув и Грејбер радили на Почетку свега.

Проблем сада је што смо видели да свет може лако да се мења нагоре што се тиче личних слобода, и да анархистички снови у пракси лако могу да се претворе у ноћне море.

У јеку протеста после убиства Џорџа Флојда, анархисти у Сијтелу су покушали да направе своју верзију „Occupy" и заузели су део Капитол хила како би направили друштво без расизма и хијерархије. Упркос својим идеалима, цео пројекат се завршио трагично: поред пар повреда и оптужби за силовање које су се десиле у зони, обезбеђење окупиране зоне је убило једног афроамеричког тинејџера, што је довело до расформирања зоне.

Анархизам је такође добио доста конкурената у замишљању других алтернатива. На десници су све популарније идеје "изласка" из друштва и организовања микро група на патријархалним традиционалним основама, које популаризују људи попут Рода Дрехера, аутора Бенедиктинске опције (The Benedict option), и коју је код нас на свој начин прихватио бивши кандидат за председника Србије Андреј Фајгељ. Коначно, у све већем делу незападне левице сматра се да је кинески, изразито етатистички модел, будућност за постизање бољег, егалитарнијег друштва.

Почетак свега је у праву да тренутно глобално капиталистичко устројство није логичан крај развоја људског друштва, али како ствари стоје, делује да се човечанство неће развијати у смеру коме су се Венгроув и Грејбер надали.  

* * * 

Одломак из Почетка свега:
Најстарији градови у Украјини 

Далека историја земаља око Црног мора преплављена је златом. Барем, сваком случајном посетиоцу великих музеја Софије, Кијева или Тбилисија може се опростити што су је напустио са овим утиском. Још од Херодотових дана, странци су се из овог региона враћали кући пуни фантастичних прича о раскошним сахранама краљева-ратника, као и пратећем масовном клању коња и слуга. Више од хиљаду година касније, у 10. веку нове ере, путописац Ибн Фадлан је причао и преносио скоро идентичне приче да би импресионирао и узбудио своје арапске читаоце.

Стога у овим земљама термин „праисторија" (или понекад „протоисторија") увек је призивао размишљања о аристократским племенима и раскошним гробницама препуних блага. Такве гробнице се, свакако, могу наћи. Оне почињу у западном делу региона, у Бугарској, где се налази златом пренатрпанa некропола код Варне, чудно датирана у оно што регионални археолози називају „бакарним добом", које одговара 5. миленијуму пре нове ере. На истоку, у најјужнијим деловима Русије, само мало касније започела је традиција богатих погребних обреда, око хумки познатих као „кургани", које заиста обележавају почивалишта разних принчева-ратника

Међутим, испоставило се да ово није цела прича. Заправо, величанствене ратничке гробнице можда нису ни најзанимљивији аспект праисторије региона. Ту су такође постојали и градови. Још 1970-их археолози у Украјини и Молдавији су први пут добили назнаке да они постоје, када су почели да откривају постојање људских насеља старијих и много већих од било чега на шта су раније наилазили. Даља истраживања су показала да ова насеља, која се често називају „мега-места"(mega-sites) - и које сада носе савремене топониме Таљанки, Мајденецке, Небеливка итд. - потичу из раног и средњег 4. миленијума пре нове ере, што би значило да су нека постојала и пре најранијих познатих градова у Месопотамији. Она су и по површини била већа од њих.

Ипак, чак и сада, у научним дискусијама о пореклу урбанизма, ова украјинска налазишта се готово никада не спомињу. И сама употреба термина „мега-место" врста је еуфемизма која сигнализира широј публици да о њима не треба размишљати као о правим градовима, већ као о нечем више налик на села која су се из неког разлога неуобичајено проширила. Неки археолози их чак називају „прераслим селима". Како да објаснимо ову невољност да се украјинска мега-места приме у престижни круг раних урбаних насеља? Зашто је неко ко се макар и мало занима за настанак градова чуо за Урук или Мохенџо-даро, а скоро нико за Таљанки?

Одговори су углавном политички. Неки од њих се односе на просту геополитику: за велики део почетних открића током Хладног рата заслужни су научници из Источног блока, што не само да је успорило прихватање открића у западним академским круговима, већ је и све вести о „изненађујућим открићима" обележило са макар малом дозом скепсе.

Можда још већу улогу у њиховом игнорисању играле су хипотезе о унутрашњем политичком животу тих праисторијских насеља. Према конвенционалним погледима на политику, изгледа да њих и није било. Нису откривени никакви докази о централизованој влади или администрацији - или о било ком облику владајуће класе. Другим речима, ова огромна насеља имала су сва обележја онога што би еволуционисти назвали „једноставним", а не „сложеним" друштвом.

Овде је тешко не присетити се чувене приповетке Урсуле Ле Гвин „Они што одлазе из Омеласа", о фиктивном граду Омеласу, који је постојао без краљева, ратова, робова и тајне полиције. Имамо навику, примећује Ле Гвин, да такве заједнице отпишемо као „једноставне", али у ствари грађани Омеласа „нису били обичан народ, не љупки пастири, племенити дивљаци, бљутави утописти. Нису били мање комплекснији од нас. Проблем је само у томе што имамо лошу навику, коју подстичу педанти и префињени, да срећу сматрамо нечим прилично глупим."