Израел против Ирана, сукоб који може да запали планету: Хроника најављеног рата

У петак, 13. jуна, Блиски и Средњи исток, али и свет, осванули су у новој реалности. И колико год је та реалност и у претходним годинама и месецима била тмурна и застрашујућа, због онога што је почело овог петка у раним јутарњим сатима планета је потонула у страх. Десило се оно што се деценијама најављивало и очекивало, али у шта се, због несагледивих последица, није веровало – отворени рат Израела и Ирана.

Израел је са око 200 авиона напао Иран, гађајући нуклеарна постројења, фабрике и складишта балистичких пројектила, војне објекте, системе противваздушне одбране, лидере Револуционарне гарде и војске, нуклеарне научнике...

Убијени су, између осталих, командант иранске Револуционарне гарде Хосеин Салами и још неколико важних команданата Гарде, затим шеф генералштаба Мохамад Багери, бивши руководилац иранског нуклеарног програма Ферајдун Абаси и више водећих иранских нуклеарних физичара...

Погођено је нуклеарно постројење у Натанзу, у близини града Исфахана, око 200 км јужно од Техерана. Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА) навела је да „није забележено повећање нивоа радијације изван нуклеарног локалитету у Натанзу, иако је дошло до малог цурења унутар постројења“, мада израелски безбедносни извори тврде да је то нуклеарно постројење уништено.

Нуклеарно постројење Фордо, укопано дубоко у планинама у близини светог шиитског града Кома, гађано је касније током дана; ирански извори јављају да је дoшло до мањих оштећења. Иранске власти изјавиле су да нуклеарна електрана у граду Бушахру, на југозападу земље, није била мета напада.

Напади су се наставили и у току дана, израелски извори тврде да је уништена војна база у Табризу, на северозападу земље, гађани су објекти у Техерану, Исфахану, Ширазу. Такође, да су у заједничкој операцији Мосада и војне обавештајне службе названe „Успон лава“ унутар Ирана дејствовали израелски оперативци који су дефинисали најважније мете, али и активно радили на елиминисању система противваздушне одбране.

У петак увече Иран је ракетама дугог домета засуо Израел, погођен је и Тел Авив, да би се потом у таласима смењивали напади једне земље на другу. У Израелу је убијено најмање десет особа, око двеста је рањено, Иран каже да је у израелским ударима погинуло најмање осамдесет људи, више од осамсто је повређено, међу којима је највише цивила.

Напади су настављени и у суботу, број жртава расте. Бомбардован је, између осталог, и део гасног поља Јужни Фарс, највећег гасног поља на свету које Иран дели са Катаром, које се налази у јужној провинцији Бушахр, где је и једина иранска нуклеарна електрана, као и складишта нафте у Техерану. Напад на иранску енергетску инфраструктуру овај рат подиже на још виши ниво.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху рекао је да је ово „одлучујући тренутак у историји Израела“, и да је реч о „почетку дуготрајне операције чији је циљ спречавање Техерана да произведе нуклеарно оружје“. Иранско руководство обећава да ће се „освета“ наставити, да ће се удари проширити и на америчке базе у региону у следећим данима. Иако Вашингтон тврди да је о нападу обавештен, али да у њему није учествовао, Техеран сматра да су за напад одговорни и Сједињене Државе и Израел.

Иранска атомска бомба

Израел је напад на Иран започео неколико дана уочи нове рунде преговора о иранском нуклеарном програму, заказане за недељу, 15. јуна, у Оману. Мада Доналд Трамп тврди да још има времена за договор и позива Иран да се врати за преговарачки сто, сигурно је да од тога неће бити ништа. Због незавидне ситуације у којој се Иран нашао пошто је Израел у претходним месецима обезглавио његове савезнике у региону, палестински Хамас и либански Хезболах, а у Сирији се скрхао режим Башара ел Асада, Техерану је до ових  преговора сигурно више било стало, али они су с нападом Израела постали беспредметни.

Заказани преговори сада изгледају као тактичко одуговлачење Вашингтона док се Израел припремао за напад, а и Трампово одушевљење последицама удара на Иран не показује да је до њих сада икоме стало.

А што се тиче иранског нуклеарног програма, у овом тренутку не вреди присећати се пропуштених прилика за решење овог питања, као када је реформистички председник Ирана (од 1997. до 2005) Мохамад Хатами нудио Американцима обустављање нуклеарних активности у замену за укидање санкција, а ови га нису удостојили ни одговора; или када је Трамп 2018. у парампарчад растурио дуго и мукотрпно грађен споразум који је администрација Барака Обаме 2015. склопила са Ираном. Овај споразум, којим је било договорено укидање америчких санкција у замену за ограничавање нуклеарних активности Техерана, добро је функционисао три године, на незадовољство Израела и Саудијске Арабије.

Вреди надати се бар да власти у Ирану неће помислити, ако до сада већ нису, да је, као што многи тврде, атомска бомба стварно једина гаранција ономе ко је поседује да га нико неће напасти, па да активно крену у њену реализацију. Можда су сада заиста нуклеарни капацитети Ирана толико уништени да тако нешто није могуће у овом тренутку, мада има и другачијих извештаја, али сигурно је да би  то би била једна од најопаснијих последица овог рата.  

Атомски и економски потенцијал рата

Свет је у шоку дочекао почетак директног сукоба Ирана и Израела, а заједнички именитељ страха је деструктивни потенцијал тог рата, који у потпуни хаос може да гурне регион, али и читаву планету.

Разлога за то је много. Један је то што је Израел нуклеарна сила, мада то не говори јавно; с друге стране, бомбардовање нуклеарних постројења у Ирану је почело, а Иран је одавно најавио (и увежбавао) да ће, уколико до тога дође, и он бомбардовати нуклеарне електране у Израелу. Вероватно нема никога коме на вест о почетку иранско-израелског рата није језа прошла уз кичму када би се сетио Чернобила, очитог доказа да нуклеарне катаклизме не познају државне границе.

Друго, читав свет је већ искусио економске последице напада јеменских Хута на бродове у Црвеном мору, које су изводили у знак солидарности са Палестинцима у појасу Газе. Суецки канал су многи бродови почели да избегавају бирајући хиљадама километара дужи пут око Рта добре наде што је, последично, у небеса винуло цене контејнерског транспорта.

Јесу могућности Хута смањене вишемесечним ударима америчке и израелске авијације, јесте Иран у толиким проблемима да сигурно мање оружја притиче у Јемен, али тешко да ће Хути, једини савезник Ирана у региону који је још на ногама, одустати од тога да Ирану помажу тако што ће пловидбу Црвеним морем учинити још несигурнијом.

Трпеће Хути због тога још бомбардовања, али у претходних много  година се показало да авионске бомбе ни Саудијаца, ни Британаца, ни Американаца и Израелаца, не могу да умире Хуте, па ће тако вероватно бити и сада.

Проблеми у Црвеном мору могу се још показати и као ситни уколико Иран реши да затвори Ормуски теснац, кроз који пролазе танкери којима се транспортују нафта и гас из Персијског залива у остатак света. На саму вест о почетку сукоба Ирана и Израела цена нафте је скочила на преко 70 долара, тржишта и берзе се тресу, а уколико Ормуз постане непроходан, свет ће се суочити са нафтним шоком какав није виђен од седамдесетих година прошлог века.

Иран је више пута, у претходним безбројним кризама у односима са Америком, претио да ће затворити Ормуз, и сваки пут добио упозорење Вашингтона да би то изазвало директну војну акцију Сједињених Држава. Није се десило, вероватно због обостране свести да би то била још једна црвена линија после чијег преласка не би било повратка.

Но, ни Иран није био у овако тешкој ситуацији још од рата са Ираком који се завршио пре више од 35 година.

„Званични Техеран разматра могућност затварања Ормуског мореуза који је важан поморски пут за испоруке нафте светским тржиштима“, изјавио је у суботу члан Комитета за националну безбедност и спољну политику иранског парламента Исмаил Кусари.

Иранско-јеврејско питање

Из ових само неколико набројаних апокалиптичних сценарија, а има их још, јасно је да би њихово реализовање изазвало катаклизму и за једну и за другу (трећу, четврту...) зараћену страну, и тешке последице за читав свет, који је ионако опасно заљуљан.

Логично питање је онда зар неће могућности обостране катаклизме зауставити реализовање таквих сценарија? Зар нису, већ више пута, и поред прича о безграничној међусобној мржњи и обостраних претњи брисањем са лица земље, катаклизмични сценарији избегнути?

Срећом јесу, иако необјављени рат ниског интензитета између иранске и јеврејске државе траје већ деценијама, а део тог рата су биле саботаже, терористички напади, сајбер напади, атентати, посреднички ратови...

Но, ситуација је почела да се драстично мења од када је 7. октобра 2023. палестински Хамас из Појаса Газе упао у Израел, починио покољ и отео стотине људи. Уследио је напад Израела на Појас Газе и беспримерно страдање Палестинаца које тамо још траје, затим активирање Хута, либанског Хезболаха, шиитских милиција по Сирији и Ираку...

Израел је кренуо у крвави осветнички поход и обрачун са свим непријатељима. Обезглављени су Хамас, чији је лидер Исмаил Ханије убијен јула прошле године усред Техерана, и Хезболах, чији је лидер Хасан Насралах у септембру убијен у Бејруту, а Иран је више пута навођен као први на листи непријатеља јеврејске државе. 

Слом „Шиитског полумесеца“

Израел и Иран су у априлу прошле године, после израелског ракетирања иранског конзулата у Дамаску, по први пут разменили ракетне нападе којима су директно погодили територију једни другима, а затим и у октобру, после убиства Насралаха, додуше контролисано, без много жртава и штете ни на једној страни.

А онда је у децембру прошле године преко ноћи пао режим Башара ел Асада у Сирији, земљу су преузели побуњеници редом потекли из редова екстремистичких сунитских група које на шиитски Иран гледају као на смртног непријатеља.

„Шиитски полумесец“, или „Осовина отпора“ од Ирана преко Ирака и Сирије до либанског Хезболаха, распао се неповратно, и Иран је остао „го на ледини“.

Израелска авијација је, и у току и одмах после пада Асадовог режима, темељно бомбардовала сиријску противваздушну одбрану, авијацију и аеродроме, неутралишући и најмању претњу на коју би њихови авиони Ф-35 могли налетети на путу ка Ирану. Који је уследио пре два дана.

Порекло сукоба

Опет, зашто је страх од катаклизме толики када су у питању Израел и Иран, има и других држава које се деценијама мање-више без прекида гледају преко нишана а наоружане су до зуба, неке и нуклеарним оружјем, попут Индије и Пакистана?

Биће да је разлог и у томе што израелско-ирански однос карактеришу и неке ствари заједничке за оба народа, којих нема, на пример, у израелско-палестинским, индијско-пакистанским, или овдашњим „вековним“ мржњама.

И Јевреји и Персијанци се поносе историјом која траје више миленијума. Још од пре скоро 2.800 година, када је Кир велики ослободио Јевреје из вавилонског ропства, ова два народа су у Персији живела заједно, делећи проблеме које су носили векови успона и падова царстава, освајања Арапа, Монгола, Турака... Није увек све било идеално, али би се рекло да су Јевреји у Персији имали мање проблема него на многим другим местима у свету.

Многи Јевреји иселили су се из Ирана у Израел после оснивања државе 1948. Процењује се да у Израелу живи између 200.000 и 250.000 Јевреја рођених у Ирану и њихових ближих и даљих потомака. Доста их је у новој земљи направило завидне каријере.

На сахрани папе Јована Павла II 2005. године Моше Кацав, тадашњи председник Израела, седео је у близини тадашњег иранског председника Мохамада Хатамија. Кацав је после сахране испричао да се руковао са Хатамијем и попричао с њим на персијском језику (фарсију). И Хатами и Кацав рођени су у истом граду, Јазду, у Ирану. Кацав (чије име је на рођењу било Муса Гасаб) са породицом је емигрирао у Израел 1951. године, када је имао пет година, али је сачувао знање персијског језика.

Осим председника Израела, Иран је дао и једног израелског министра одбране и начелника генералштаба. Обе ове функције обављао је Шаул Мофаз, који је рођен у Техерану и чији су родитељи емигрирали у Израел 1957. године.

После победе Исламске револуције 1979. највећи број Јевреја из Ирана емигрирао је углавном у Израел. Ајатолах Хомеини је прогласио Иран јединим правим вођом исламског света.  а лидер исламског света мора, због „палестинског питања“, да има став о Израелу као држави која не треба да постоји.

Али и данас, после деценија непријатељстава између ове две државе, Иран је после Израела дом друге највеће јеврејске заједнице на Блиском и Средњем истоку, која броји око 10.000 људи. Опет, далеко је све од идеалног, али синагоге у Ирану постоје и раде, јеврејска вера се слободно исповеда, што није случај у многим муслиманским земљама. Како било, рекло би се да се ова два народа добро познају.

Рекло би се и да Јевреји и Иранци деле нешто што се зове „месијански комплекс“. Јевреји као Богом „изабрани народ“, Иранци због славне прошлости и самопрокламоване улоге предводника исламског света. Заједничка им је и улога жртве, код Јевреја због свега што су кроз историју прошли, код Иранаца због шиитске вишевековне традиције мучеништва и статуса парије који Иран у добром делу света, нарочито западног, ужива још од Исламске револуције.

А ту је и вечити осећај угрожености: код Израела јер је у непријатељском окружењу „сламка међу вихоровима“, а код шиитског Ирана јер су шиити одувек били угрожена мањина, а ни њима комшилук није претерано наклоњен, што због вере, што због политике и историје.

Плодови гнева

И тако се, уз регионалну и светску политику, деценијама стварала експлозивна мешавина са ирационалним елементима, чудна комбинација међусобне мржње, страха, гнева и поштовања ни налик на било шта друго на Блиском истоку, а од чијег пуцања сви страхују – и актери, и арапски суседи у региону, шта год они о Ирану и Израелу мислили, и остатак света.

Израелски премијер Бенјамин Нетанјаху каже да ће се војна операција у Ирану наставити колико год буде потребно, шта год то значило, јер се мора спречити „нуклеарни холокауст“, пошто би Иран атомску бомбу, само када би је имао, сигурно бацио на Израел да би га уништио.

Можда је само у питању реторика, а можда је Биби са својим јастребовима заиста кренуо у „крсташки поход“ до коначног обрачуна, колико год не било јасно шта би то било. Нетанјахуу самом је што дужи рат потребан због много разлога, међу којима су неки и лични, јер ће једном, када се ратови буду завршили, морати да одговара за многе ствари због којих су против њега пре рата демонстрирале десетине хиљада људи.

Нетанјаху се обратио иранском народу поручујући му да непријатељ Израела нису Иранци него режим, да је циљ Израела да уклони нуклеарну и балистичку ракетну претњу, али је и додао: „Док остварујемо свој циљ, ми вам такође чистимо пут до слободе. Режим не зна шта их је погодило или шта ће их погодити. Никада није био слабији… Ово је ваша прилика да устанете и да се ваши гласови чују.“

Из ових речи рекло би се да прижељкује промену власти у Ирану, али ноторна је чињеница да се пред нападом споља људи „уједињују око заставе“, колико год унутрашње поделе биле дубоке, а оне у Ирану јесу и дубоке и бројне. Тако је у Израелу, тако је сада и у Ирану. Осим тога, на видику не постоји било каква организована снага која би у Ирану преузела власт, а ако би којим случајем та земља запала у неконтролисан хаос, онда би распади Ирака, Сирије и Либије изгледали као догађаји нижег реда, а последице би биле трагичне и по регион и по свет.

Амерички улог

Не делује да је Америци тренутно до великог рата са Ираном, али реторика Доналда Трампа се преко ноћи мења. Десетине мета широм Ирана су одређене још у време Џорџа Буша млађег, а републиканци су их касније још доцртавали. Вашингтон сада упозорава Иран да ни случајно не напада америчке базе у региону, што Техеран најављује, и делује да ће директно америчко уплитање, не само на нивоу обавештајних података и одбране израелског ваздушног простора, бити неминовно уколико рат потраје

Иран најављује да ће осветнички удари на Израел дуго трајати, тврди да је спреман на вишегодишње ратовање, мада му у тренутним околностима сигурно није до тога. Земља је без спољних савезника који би јој у овом тренутку отворено притекли у помоћ, исцрпљена је економским тешкоћама и вишедеценијским санкцијама, а већ годинама је потресају демонстрације које неконтролисано избијају због различитих незадовољстава.

Опет, губитак „образа“ уколико се замоли за мир и преговоре уместо да се ратује свом снагом без обзира на последице, био би из перспективе Техерана најжешћи у низу жестоких шамара и понижења које Иран прима последњих месеци. Питање је да ли би та молба и била услишена док се „комплетно не демонтира нуклеарни програм“, како је то Нетанjаху најавио, чиме би понижење пред архинепријатељима било још веће. А историја нас је научила да бивше империје, независно од уређења, понижења дуго памте, и да то никада не изађе на добро.

Како год, нема друге него уздати се да поменуте месијанско-апокалиптичне ирационалности неће превладати и да ће се актери зауставити пре неповратног прелажења још неких црвених линија, међу којима је и она атомска. Многе су већ пређене у петак ујутру, трасирајући нерешиве проблеме у будућим годинама и деценијама.