Оно што долази после Бориса Џонсона: Када се историја понавља као фарса

Место премијера Уједињеног Краљевства (УК) је помало уклето место и Борис Џонсон је већ трећи премијер у низу који није успео да оконча свој мандат. Док су његови претходници, Дејвид Камерон и Тереза Меј, поднели оставке због својих погрешних процена и неуспеха везаних за односе с Европском унијом, разлог Џонсоновог одласка је баналнији. Он је морао да поднесе оставку због пречестог лагања у јавном простору. Реч оставка носи у себи дигнитет кога у Џонсоновом случају није било - како је упорно одбијао да се повуче, Џонсон је морао да буде најурен с места премијера. Срећом по њега, демократска политичка теорија не познаје категорију „најурености", тако да ће и уз његово име писати да је поднео оставку. 

Џонсонова оставка понајвише личи на изнуђену оставку Маргарет Тачер с краја 1990. Популарност „челичне лејди" била је у великом паду и претило је да Конзервативна странка изгуби наредне изборе. Лидери странке, заморени њеним вођством, прилично грубо су је послали у политичку пензију. Како би то рекли Хегел и Маркс, историја се понавља - први пут као трагедија, а потом као фарса. Ако одлазак Тачерове баш и није била трагедија, одлазак Џонсона је свакако личио на фарсу. 

Лагање у име недржавног разлога 

Подсећања ради, Џонсонове муке су почеле пре неких седам месеци када се испоставило да су он и његови сарадници рутински кршили строге прописе о ковид-карантину којих се придржавала чак и краљица. Џонсон је прво негирао да се то догађало, негирао да је о томе било шта знао, негирао да је у томе и сам учествовао, да би затим под „медијским мукама" све признао. Политички бонтон је налагао да Џонсон још тада поднесе оставку али је украјинска криза, неком мајка а неком маћеха, помогла Џонсону да још који месец остане на власти.  

Кап је прелила чашу пре пар недеља када је Џонсон на високо партијско место поставио човека који има историју сексуалних насртаја ... на своје мушке колеге. Џонсон је упорно уверавао јавност да о сексуалним преступима свог сарадника није знао ништа, да би јавност ипак сазнала како је о томе био давно обавештен и на то упозорен. Џонсон се касније бранио да је ту пикантну информацију, лаку за заборављање, напросто сметнуо с ума. Па, дешава се. 

Последњи премијерски дани Бориса Џонсона прошли су у мучним понижењима и то је најупечатљивији део ове скандалозне саге и повод за овај текст. Било је непријатно гледати како се на једном парламентарном одбору, дан пре подношења оставке, посланици обраћају Џонсону тоном који је једва прикривао презир. Конфузан и трагично неубедљив у својим одговорима, БоЏо је и тада упорно истрајавао у тврдњи да неће поднети оставку. 

Шта се то догађало у Џонсоновој глави и какав је то ментални склоп који није у стању да објективизује своју позицију и да бар минимално заштити сопствено достојанство и достојанство функције коју обавља? Одакле потиче таква одвојеност од стварности, превелика чак и за људе који се баве политиком и често нагињу социопатији?

Ароганција и интелигенција

Ако се Џонсонове личне особине оставе по страни, део објашњења је везан за класну структуру британског друштва и образовни систем који ту структуру одржава. У центру те класне образовне структуре су папрено скупе приватне школе. Пре него што је отишао на студије на Оксфорд, Борис Џонсон је школован на Итону, најпознатијој енглеској приватној школи која је вековима стварала управљачку елиту империје. Време се променило, избор политичких кадрова је данас демократизован и не почива само на кадровима који потичу из малог броја елитних приватних школа. Иако се време променило, ментална структура ђака који излазе из тог система није битно промењена.  

Итон свакако не избацује најбољи интелектуални кадар, али један део ђака који завршавају Итон спада у најарогантнији и најнадобуднији део британског естаблишмента. У главама тих младих људи, између интелигенције и ароганције постоји знак једнакости и директна корелација. Што си арогантнији то си интелигентнији, па се и евентуални хендикеп интелигенције тако може надокнадити. Од ране младости ова структура учи да презире „плебс" и да себе мери и вреднује очима уског, привилегованог круга из кога потиче. 

Иако је ово сувише слободна генерализација и „психоанализа" једног друштвеног слоја, верујем да она, бар делимично, може објаснити Џонсоново понашање. Њега једноставно није било брига шта британски плебс и медији мисле о његовом понашању, па отуда и срамотно одуговлачење са оставком. Џонсон је оставку поднео тек када је из „свог круга" добио јасну поруку да мора да оде. Та порука је стигла кроз оставке неких педесетак високих представника власти међу којима је било и неколико важних министара.   

Елоквенција под притиском 

Британски политичари су у правилу добри или бар солидни говорници. То је занат за који се мора имати дара али који се кроз школу и политику усавршава. Ко је пажљивије слушао последње наступе Џонсона, оне наступе за које му нису спремани одговори и вицкасти слогани, могао је да уочи да су његова елоквенција и духовитост у јавним наступима нестали. Видели смо једног новог, туц-муц Бориса, који је био у стању течно да изговори само понеку фразу или потрошени слоган. Неко би се могао запитати и да ли је тај нови, „нескриптовани" Борис, ближи стварном Борису.

Узгред, Борис ме је подсетио на Барака Обаму. Бивши амерички председник био је изванредан драмски читач написаних говора. С друге стране, када је бивао суочен са ситуацијама у којима је требало импровизовати, и Обама је, благо речено, био врло бледуњав. Ако бих био двоструко ироничан, рекао бих да су Џонсонови наступи и даље знатно бољи од наступа лидера слободног света, Џоа Бајдена. Ако ништа друго, Џонсон је увек знао и где се налази и како се зове. 

Лагање и државни разлог 

Уједињено Краљевство није Србија и на лагање у јавном простору се гледа врло строго, уз неке изузетке. Бестидно лагање у име државног интереса се толерише. То објашњава, на пример, због чега „лажов Тони", како део британске јавности назива Тонија Блера, није морао да поднесе оставку када је лагао о ирачком програму оружја за масовно уништење. Ни чињеница да су последице те лажи биле фаталне по милионе Ирачана и још по коју стотину Британаца, није битно променила однос јавности према њему. (Да ми се не пребаци пристрасност, овде остављам по страни скандалозно британско лагање током рата на Косову и Метохији.)

Ни Џонсону нико неће замерити због економисања истином када је у питању украјински рат. Његово страдање је везано само за невешто лагање у име сопственог интереса. А тако невешто лагање чак доводи у питање и његову интелигенцију и поново нас враћа на хипотезу о итонијанском одгоју. 

Шта је остало скривено 

Када због лагања најмоћнија политичка личност бива најурена с премијерског места, то би требало да говори добро о стању демократије у некој земљи, поготово гледано из српског угла и из угла нама сличних држава. Скептик у мени је нешто опрезнији. Може бити да Џонсон ипак није најурен због лагања, већ због некомпетентности и хаотичног метода владања.

Може бити да је у овим смутним временима, тамо где се о томе одлучује, процењено да је БоЏо недорастао улози премијера и да је потребан неко озбиљнији и/или чвршћи. Можда би, да је Џонсон компетентнији, афере везане за лагање остале скривене, као што су остале скривене и ко зна које и какве озбиљније афере. Наравно, за овакву процену немам никаквих доказа и оне су само у домену интуиције понешто обогаћене животним искуством. 

Читаоцу ће се можда учинити да кроз овај текст провејава аверзија према Џонсону, и да је овај текст, као и онај од пре шест месеци, само манифестација те аверзије. Не. Парадоксално, упркос свему, код мене је и даље остало нешто симпатија за Џонсона и не радујем се његовом паду. Може бити да је то зато што никада нисам успео да га схватим озбиљно, а можда и зато што се, поново интуитивно, прибојавам онога што би могло доћи после Џонсона.