Италијанско тровековно русофилство и рат у Украјини: Срушени мостови између Рима и Москве

Руска агресија на Украјину је довела у веома незгодну позицију готово комплетну италијанску политичку, привредну, банкарску, туристичку, академску и културну елиту која је традиционално била русофилска и спремна ако не да брани а оно да оправдава или показује разумевање за  потезе Москве. Исто важи и за велики део грађана Италије који су до 24. фебруара имали изразито благонаклон став према Русији, као и добар део медија. 

Руси и Италијани су веровали да се добро познају до 24. фебруара. Режим Владимира Путина у Москви је био убеђен да ће Италија бити у блоку држава ЕУ које ће зауставити оштрије санкције Запада према Руској федерацији. У Риму су били убеђени да Москва блефира са гомилањем трупа на граници са Украјином и да неће напасти бившу совјетску републику правећи медвеђу услугу себи и партнерима у ЕУ.

Премијер Марио Драги је чак посегао за Жозефом Фушеом, Наполеоновим министром унутрашњих послова, да би описао негативне последице Путинове одлуке да пошаље војску на Украјину: „То је нешто горе од злочина, то је грешка" („C'est pire qu'un crime, c'est une faute"). Злочини се осуђују, а грешке се плаћају дуго и скупо, поготово политичке. 

Русофилство у Италији је микс историјске традиције и антиамериканизма које је дубоко укорењено у делу друштва. Барем четвртина грађана Друге републике има симпатије према свима који су перципирани као противници Америке, а Москва је ривал Вашингтона по антономазији.

Захваљујући географији, Италијани нису никада видели претњу у Русији, чак ни током Хладног рата, о чему је сведочило постојање најјаче комунистичке партије у западном свету. Италијанска комунистичка партија је редовно освајала између 25 и 35 одсто гласова на парламентарним изборима.

За Италијане је Русија била земља за прављење уносних послова и извор енергије, а Руси туристи које сви прижељкују, од Алпа до Амалфитанске обале.

Онда кад су Италијани градили Русију

Почетак присних релација између руске степе и Апенинског полустрва је забележен крајем 15. века када су прве, условно речено, дипломатске односе са Москвом успоставили први војвода Милана Франческо Сфорца и папа Иноћентије VIII. Мрежу између два света су почели да плету архитекти. Аристотеле Фјораванти, Антонио Фрјазин (Ђиларди), Антонио Солари, Марко Руфо, Пјетро Франческо су само нека имена неимара под чијим директивама и плановим су грађени руски градови, укључујући и Москву. 

Руски император Петар Велики није никада стигао до Италије и поред тога што је крајња дестинација дугачког путовања по Европи, после Немачке, Холандије, Енглеске, и Аустрије, требало да буде Млетачка република. На путешествију кроз Европу вест о побуни „стрелаца" (тадашње елитне руске војне јединице) стигла га је у Бечу, таман када се спремао да крене за Венецију. Први руски цар тако није видео својим очима главни град „Пресветле" (Serenissima), али му је она послужила, са Амстердамом, као инспирација да направи нову престоницу у делти Неве на ушћу у Балтичко море.

Са доласком италијанских архитеката, сликара, занатлија, трговаца и учених људи на двор Петра Великог почела је „љубав" између Русије и Италије која је у претходна три столећа имала много узлета и релативно мало падова. 

Растрелијеви, отац Карло Бартоломео и син Франческо Бартоломео,   пројектовали су и изградили велики број двораца и цркви којима се и данас дивимо на простору царске Русије, од Зимског дворца у Санкт Петерсбургу и Катарининог дворца у Царском селу преко Маринског дворца у Кијеву до Рундалског дворца у Летонији. Ништа мање нису упечатљиви опуси Антонија Риналдија, Доменика Трецинија, Карла Росија... 

Писма из Италије

Италија је била омиљена мета „животних" путовања свих бољестојећих и ученијих Руса још од 18. века: од високог племства до писаца Фјодора Достојевског и Николаја Гогоља који је сковао најлепши коплимент за Bel paese (лепу земљу): „Цела Европа је направљена да се гледа, Италија да се у њој живи".

Италијанске власти су у претходних месец и по дана запленили покретну и непокретну имовину руских олигарха на територији Друге републике у вредности од преко милијарду евра, од вила на језеру Комо и у Тоскани до паркираних јахти у лукама на Тиренском мору. 

Однос између Руса и Италијана нису пореметили ни Кримски рат половином 19. века, као ни долазак на власт комуниста у Москви, ни фашиста у Риму, ни учешће италијанских војних јединица у инвазији „Барбароса". Италија је била међу првим европским земљама која је између два светска рата признала и успоставила дипломатске односе са СССР-ом и потписала тзв. Пакт пријатељства. 

Током Хладног рата, Италија имала највећу Комунистичку партију са друге стране Гвоздене завесе. Енрико Матеи и Ђани Ањели су уз помоћ Палмира Тољатија, лидера италијанских комуниста, били први западни бизнисмени који су почели да праве послове са СССР-ом. Италијански енергетски колос ЕНИ и „Фијат" су били међу првим западним компанијама које су отвориле постројења у СССР-у. Чувена „Лада" није била ништа друго до дериват „Фијата 124". 

Путинова ера

Почетком овог века бивши италијански премијер Силвио Берлускони није само маштао о уласку Русије у НАТО и ЕУ, већ је покушавао и да реализује своје снове. На његову иницијативу је организован самит у Пратици ди Маре где је 2002. године потписан споразум о формирању Савета НАТО-Русија који је требало да стави дефинитивно тачку на Хладан рат и отвори ново поглавље у односима Северноатлантске алијансе и Руске федерације. 

У шпилу италијанских парламентарних политичких партија нема ниједне која је имала антируске ставове, чак ни после анектирања Крима и заузимања делова Донбаса 2014. године. Лига Матеа Салвинија је потписала споразум о сарадњи са Јединственом Русијом и добијала је кредите од банака под контролом Кремља за финансирање изборних кампања. Покрет пет звезда је имао разгранате и блиске везе са Кремљом, од актуелног шефа дипломатије Луиђија Ди Маја до бившег премијера и актуелног лидера Ђузепеа Контеа. Пријатељство лидера Форца Италије Силвија Берлусконија са Владимиром Путином је ноторна чињеница. Бивши премијер Матео Ренци и некадашњи лидер Демократске партије је такође имао врло капиларне везе са Москвом. Браћа Италије Ђорђе Мелони су такође спадали у партије са добрим везама у Русији, и поред савезништва са пољском владајућом партијом Право и Правда у Европском парламенту. 

Евидентан пример веза Италије и Русије се огледао у повећавању трговинске размене између две земље упркос реципрочним санкцијама после анектирања Крима. Наравно, размена између Русије и Италије је далеко у односу на ону пре 2014. године када је износила преко 50 милијарди евра, али се у претходној години први пут вратила на износ од преко 20 милијарди евра. 

Добра вера Рима се огледала и кроз повећање удела руског гаса и нафте у енергетској погачи Италије. Од 2014. године и увођењеа првог пакета санкција према Русији, италијанска зависност од руских енергената је порасла за додатних десет одсто, са 28 на 38 одсто. То објашњава зашто у Италији нико није желео да верује у најаве руске инвазије на Украјину јер су се опкладили на руски гас и нафту као главне изворе енергије и сада морају да траже алтернативе. 

Драги између две ватре

Разарање градова у Украјини и медијски извештаји о наводним ратним злочинима припадника руских оружаних снага приморали су већину Италијана да ревидира ставове и заузме недвосмислене позиције против режима Владимира Путина, један део је конвертирао у пацифисте апелујући на обустављање ратних дејстава, док је део који је перципиран као екстремистички, међу којима и они окупљени око антиваксерских група креираних током пандемије ковида-19, остао уз Путинов режим. 

Европа у коју се вратио рат је континент у коме Италија губи значај и улогу коју је имала. То се најбоље видело у прва два месеца руске инвазије на Украјину. Премијер Драги је био централна фигура у предратном периоду, главни саговорник француског председника Емануела Макрона и новог немачког канцелар Олафа Шолца, најтраженији партнер, саветодавац, „исповедник". Са почетком рата његова позиција је постала маргинална и готово ирелевантна. 

Драги није ратни премијер, мада је покушао да у ходу поправи позицију Рима који се у једном моменту нашао између два ватре: и Вашингтон и Москва су се сматрали изневерним од Италије и као такву су је третирали.

Италијански председник владе је после почетних амбивалентних порука преломио и сврстао се недвосмислено уз Вашингтон што му је обезбедило учешће за ширим столом западних савезника, али као споредног а не битног актера. 

Све док се у Бриселу причало о Фонду за опоравак (Recovery Fund), економији, реформама и ефикасности државног апарата, Драги је био глас ауторитета и компетентности. Како је ратна терминологија почела да замењује мирнодопску и да у свакодневни речник улазе појмови као наоружавање, ратна економија, неопходност нуклеарног арсенала као одвраћајућег фактора за потенцијалне агресоре, тако су све компаративне предности Драгија почеле да бледе.

Криза пред вратима 

Драгијева трансверзална влада је формирана како би се земља извукла из кризе под ударима пандемије ковида-19 и поставили темељи за преко потребне реформе у економији, администратицији и правосуђу.

Марио Драги, бивши председник Европске централне банке, је са својим угледом, ауторитетом и знањем требало да буде гарант партнерима у ЕУ да ће Италија, уз помоћ из европских фондова, стати на ноге и избећи дужничку кризу. Другим речима, Драги је био нека врста унутрашњег „комесара" да би се избегло понижавање Италије наметањем спољног „комесара". 

Раздвајање ЕУ од Русије и успостављање тврде линије од Скандинавије преко Балтичких република и Пољске до Румуније не иде на руку Италији. Не само зато што је уз Немачку и Француску, у економском смислу, највећи губитник кидања веза са Москвом, већ и зато што се фокус ЕУ и САД са Медитерана премешта на исток. 

Други негативни ефекат је извесна несташица житарица у афричким земљама и на Блиском истоку, будући да су их увозиле из Украјине и Русије. Ланчана последица би могла да буде нови талас миграната, много већи од оног који се верификовао у претходној деценији а Италија би била поново на првој линији. 

Са новом блоковском поделом биће неизбежно реформисати војне снаге и уложити огроман новац у модернизацију наоружања и подмлађивање кадра. Италијанске копнене снаге су буквално празна љуштура. Италија има само 200 тенкова од којих је исправно и функционално тек 50. Просечна старост припадника оружаних снага је 38 година и оне више личе на бирократског динасауруса него на ефикасну и употребљиву армију.