Мало вероватни убица Улофа Палмеа и судбина европске социјалдемократије и постхладноратовског света

Шведска детективско-криминалистичка литература или „декаре“, како то Швеђани зову, већ деценијама добацује далеко ван граница Шведске. Инспектори Бек и Валандер, а поготово Лизбет Саландер и Микаел Блумквист, постали су глобално препознатљиви, као што су то некад били Мис Марпл и Хектор Поаро.

У новије време „светски хит“ су и скандинавске ТВ серије – „Мост“ (Broen, 2011) и „Убиство“ (Forbrydelsen, 2011) су пробили лед; за њима је следио читав талас. Нови жанр назван је „нордик-ноар“. Колико год да су тематски различите, нордик-ноар серије одигравају се у сличним северњачким амбијентима, атмосфера им је камерна, дијалози су сведени, директни и прецизни, а приче су морално комплексне (нема само добрих и лоших момака).

Нетфликсова мини-серија „Мало вероватни убица“ (Den osannolika mördaren, 2021) о атентату на шведског премијера Улофа Палмеа, наслања се на традицију декареа и нордик-ноара. Реч је о озбиљној продукцији, играју врхунски глумци, тема је велика... Али, није то ни декаре, ни нордик-ноар. 

„Серија је заснована на неразјашњеном злочину“, пише на почетку сваке епизоде. А на крају стоји: „Није доказано да је Стиг Енгстром убио Улофа Палмеа. То је једна од бројних теорија, али полиција и тужилаштво га сумњиче.“

Серија, дакле, није фикција. У исто време, читав њен заплет гради се на хипотетичкој конструкцији и недоказаним (и недоказивим) спекулацијама. У пет епизода као убица Улофа Палмеа представља се човек чија кривица ничим није доказана, а који је већ више од 20 година мртав и без породице, па нити може нити има ко да га брани.

Не само што је тако нешто само по себи дубиозно и крајње неетично, већ је пре и после свега – контрадикторно. Али, дубиозна и контрадикторна серија вероватно је једини могући логичан исход начина на који је Шведска водила и окончала тридесетчетворогодишњи „процес“.   

Последњи дан живота Улофа Палмеа

У петак, 28. фебруара 1986. Палме је пре посла, као и обично, играо тенис са блиским пријатељем и сарадником Харијем Шеином. Касније је у свом кабинету примио неколико дипломата. Најдуже се задржао са ирачким амбасадором. (Поред свега осталог, Палме је у то време био и посредник УН у рату између Ирака и Ирана.) Одлазећи са посла рекао је да му те вечери услуге телохранитеља неће бити потребне.

Увече је са супругом Лизбет метроом отишао на пројекцију комедије Браћа Мозарт у биоскоп „Гранд“, који се налази преко пута централе Социјадемократске партије. У биоскопу су се нашли са сином Мортеном и његовом девојком.

После филма неко време су стајали испред биоскопа и разговарали. Кад су се раздвојили Мортен и девојка су отишли на метро, а Улоф и Лизбет су кренули пешке. Ходали су дуж улице Свеаваген, и прошли покрај зграде АБФ-а (Радничког образовног удружења), која је још један важан социјдемократски топоним у граду.

Ходали су још два блока и на месту где улица Тунелгатан сече Свеаваген, надомак степеница које воде ка метроу, са леђа су им испаљена два хица.

Један је убио Улофа, други је само окрзнуо Лизбет.

Убица је са места злочина отрчао великим степеницама и нестао у зимској ноћи. 

Улоф Палме у детективској причи

Истрага атентата на Улофа Палмеа од самог почетка била је конфузна, траљава и више него проблематична. Као да циљ и није био да се случај разреши, већ управо супротно. 

У разрешавање мистерије укључиће се зато велики број „приватних истраживача“ (како су на шведском назвали незваничне и аматерске „детективе“), на хиљаде њих. Временом је тако створен и сасвим нови жанр у коме се мешају стварност, фантазија, фикција, теорија завере...

Коначан резултат није било разјашњење, већ пре какофонија, замагљивање и релативизација озбиљних истраживачких напора, којих је било.

„Ова бесконачна детективска прича писала је саму себе, бивала све сложенија и на жалост није следила ниједно од правила жанра: није било коначног окупљања осумњичених у трпезарији, лабаве нити нису увезане, кривци нису раскринкани и није било признања“, написао је својевремено писац Пер Улов Енквист.

Када је Палме убијен био сам још основац. Запамтио сам да је ожаљен као „пријатељ Југославије“, мада можда не тако близак као Индира Ганди.

Иако сам тада много више марио за неке друге ствари, слике церемоније у стокхолмској Градској већници остале су ми урезане у сећање. Али, Шведска ми је била далека, нисам се удубљивао. Тек неколико живота касније, кад сам у Шведску почео редовно да одлазим, а онда и да живим у њој, „случај Палме“ почео је да ми улази у „радарско поље“. Стварао је шум.

Швеђани су педантни. Систем је још педантнији од појединаца. Реченица почиње великим словом, завршава се тачком. Зна се шта ко ради и ко је за шта одговоран. Где је почетак и где је крај. Мак на конац истерује се за ситнице. Како је могуће да за толике године не буде сувислог одговора на питање ко је и зашто убио Улофа Палмеа?

Извештај тужиоца Петешона

Тужилац Кристер Петешон, који је неколико последњих година био на челу „Палме групе“, истражног тима који је имао мандат да се бави решавањем вишедеценијског случаја, заказао је за 10. јун 2020. године конференцију за новинаре. После 34 године јалових покушаја да се случај реши, очекивања јавности од његовог обраћања нису била превелика.

„Нешто“ се ипак очекивало. „Нешто“ се и добило.

Равног, безизражајног лица Петешон је саопштио како верује да постоји основана сумња да је Палмеа убио Стиг Енгстром, чудак који је у шведској јавности познат као Skandiaman. Не искључује се да је био део шире завере, али ништа у том смислу није доказано.

Енгстром је радио у згради осигуравајуће куће „Скандија“ која се налази у непосредној близини места атентата и медији су му зато наденули надимак Скандијаман. Од самог почетка фигурирао је као сведок, али пошто је често мењао исказе, почео је да изазива сумњу. Ипак, и истрага и медији су га у једном тренутку прецртали као неуравнотеженог и неозбиљног.

Основана сумња против њега не значи баш много у смислу стварног разрешења случаја. Неће бити ни подизања оптужнице, ни суђења. Човек је одавно мртав.

Свима који иоле прате „случај Палме“, а таквих у Шведској није мало, приметили су да „наратив“ тужиоца Кристера Петешона „неодољиво подсећа“ на тезе из књиге новинара Томаса Петешона Мало вероватни убица из 2018, по којој је и поменута Нетфликсова серија снимљена. Тужилац сличност није негирао, али није ни експлицитно потврдио да су сазнања из те књиге утицала на његов суд; признао је само да постоје подударности.

Новинари који су виртуелно присуствовали тој назови конференији за новинаре могли су на крају тужиочевог слова да поставе једно „скајп-питање“. За потпитања или додатна разјашњења није било “техничких“ могућности.

И то је било то.

Крај приче. Мистерија решена. Случај затворен. 

Простор за спекулације

Данијел Сухонен, „социјалдемократа-јеретик“, један је од ретких ликова на шведској јавној сцени који се не либи да “пиша уз ветар“. О „случају Палме“ Сухонен својевремено рече како је решење по правилу тражено и налажено „споља“ – у чудацима, Курдима и сл. И ово најновије решење је у том духу.

Зашто је тако?

Писац Пер Улов Енквист још пре безмало 30 година дао је веома логично објашњење: „Само замислите да је нека страна земља починила ово политичко убиство користећи велику организацију против једне особе. То би постало ужасно компликовано за Шведску. Шта бисмо радили? Да ли бисмо ишли на међународни суд? Гротескно. Очигледно је да сви желе јасну (clear-cut), усамљену, по могућности луду особу“.

Оптимистичнији сценарио каже да је случај било неопходно затворити да би бројни документи, сведочења и сведочанства, који су били под ембаргом, постали јавни. Тиме се можда отвори могућност да неки истраживач у будућности заиста нађе излаз из лавиринта.

Потенцијалних објашњења има још. Простор за спекулације је огроман. 

Тридесет пет година касније

Тридесетпета годишњица атентата на Палмеа 28. фебруара 2021. године била је прва пошто је тужилац изрекао шта је изрекао. Први пут годишњица атентата, уз то јубиларна, није била чак ни мала вест у главном дневнику Шведске телевизије (SVT).

У исто време, истог дана, на дебатној страни дневног листа „Дагенс нихетер“ објављено је отворено писмо 19 личности – бивших дипломата и државних званичника, новинара, полицајаца и других – у коме се захтева поновно покретање званичне истраге.

Суштина аргументације веома је лапидарна: „Ништа није доказано!“ Поред тога, потписници сматрају да је идентификовањем мртвог Скандијамана као осумњиченог злочинца направљена озбиљна „техничка грешка“, јер није испоштовано оно што зову „правна сигурност“. 

„Лоше је да се сва средства која су уложена и сва прикупљена сазнања о предмету коначно протраће одлуком која делује само као лажно решење“, речено је у писму. „Гигантска истрага је сада дигитализована и зато је знатно ефикасније радити с њом него икада пре. Предлози са којима треба кренути напред су прилично јасни. Убиство није застарело.“

Као посебна тачка, деветнаесторо потписника захтева да се званичници у органима власти као што су Сапо (тајна полиција) и војне тајне службе ослободе обавезе чувања поверљивости и да се новој истрази омогући приступ архивама ових установа.

Нема индиција да ће захтеву потписника тог текста бити удовољено.

За поновно отварање истраге требало би да постоји и политичка воља, а не би се рекло да ње има. У ствари, пре би могло да се каже да је одлука тужиоца да случај затвори резултат политичке воље и широког консензуса. 

Политичка оставшина Улофа Палмеа

Швеђани су, као ниједан други народ на кугли земаљској, обликовани социјалдемократијом. 

Лукави Пер Албин Хансон (1885-1946) на социјалдемократски барјак истакао је идеју државе као „народне куће“ – протестантску „до коске“. Под тим барјаком ће 1932. године постати премијер. „Народна кућа“ постаће „народни“ и „национални“ концепт „социјалне државе“. Социјалдемократија ће деценијама опстојавати као народни, и национални, покрет.

Станари у своју „народну кућу“ имају поверења као нико други на кугли земаљској. Поверење Швеђана у државу и институције система је задивљујуће. И у задивљујућим достигнућима буде понекад понешто застрашујуће.

Књига Енглеза Роланда Хантфорда Нови тоталитарци (The new totalitarians, 1971) једна је од најпоганијих критика шведског система и шведског менталитета. Хантфордове критике неретко су претеране и (идеолошки) острашћене. Књига зато може да се тумачи и као део идеолошког рата који је против Шведске континуирано вођен деценијама. Упркос томе, неке Хантфордове опсервације стоје. На пример – да су Швеђани држави иманентни. Један мој пријатељ у шали каже да је држава Швеђанима први родитељ.

Дубока вера у „народну кућу“ темељ је „шведског модела“, односно поретка какав је био, и какав још увек у одређеној мери јесте. Уз дубоку веру иду дубока лојалност, поистовећивање... 

Већ у уводу своје књиге Нико не може да побегне од Улофа Палмеа (Ingen kommer undan Olof Palme, 2011), Јоран Грејдер, новинар, полемичар и један од водећих интелектуалаца социјалдемократске оријентације (који је често веома критичан према Социјалдемократској партији) констатује како је политичка заоставштина Улофа Палмеа дуго остала у сенци убиства.

Запажа Грејдер и нешто што би могло да се назове прекрајањем историје и историјског контекста – у разним биографским књигама и писанијима, каже, креира се представа о „усамљеном“ Улофу Палмеу. „То ме је иритирало. Он се ампутира од друштвеног покрета који га је учинио могућим“, пише он. „Улофа Палмеа претварају у државника, и на крају га пакују у фиоку 'премијер'. А оно што је било контроверзно код њега се заборавља, пре свега демократски социјализам.“ 

Грејдер истиче како га никад није привлачило да се упушта у одгонетање тајне убиства; много важније је, по њему, да се реконструише друштвени миље у коме је постало могуће, и „нормално“, да се неко из више класе, попут Палмеа, добровољно лиши привилегија, стави у службу покрета који је превесходно окупљао радништво... и да га тај покрет прихвати.

Када је реч о односу према Улофу Палмеу и његовој заоставштини, годишња обележавања његове смрти су у том смислу веома парадигматична.

Социјалдемократски прваци примерно однесу цвеће на гроб, одају пошту, постоје који тренутак и иду даље. Новине по милионити пут распредају где се дену никад пронађени пиштољ којим је атентат извршен. Телевизија репризира неки пригодни програм.

Као да једино Чилеанци на Палмеов гроб долазе као на ходочашће. Из године у годину, 28. фебруара на Палмеовом гробу уз црвене руже буде и маса чилеанских заставица. И чује се шпански.

„Швеђани чилеанског порекла“, којима је Палме дао политички азил после Пиночеовог пуча 11. септембра 1973, када је убијен демократски изабрани председник, демократски социјалиста Салвадор Аљенде, памте и не заборављају. 

Прекретница европске историје

Шума рефлексије о Палмеовој заоставштини и „великој прекретници у шведској историји“ која је наступила његовим нестанком често се не види од дрвећа тривијалија везаних за никад разјашњени атентат.

Социолог Јохан Галтунг одавно је, у само неколико речи, описао каква прекретница је наступила: „Палме је створио нови концепт Шведске као велике силе, заснован на држави благостања и неутралности... Његово убиство означило је лансирање Шведске на ЕУ-НАТО колосек. Паралелно са тим ишло је и еродирање тековина државе благостања.“

Ричард Барт, бивши помоћник министра иностраних послова САД, дошао је до сличног закључка (додуше следећи мало другачије премисе): „Без Палмеа, Шведска је постала нормалнија земља, што ће рећи да касније владе нису тежиле томе да промене остатак света. Уместо тога шведске владе су почеле да раде што и друге владе, да се фокусирају на питања која се тичу локалног. После Палмеа није било више шведске глобалне политике.“

Документарни филм Палме (2012) Кристине Линдстром и Мауда Никандера кроз мноштво архивских снимака и изјава пријатеља, сарадника и чланова породице осветљава и „слави“ живот Улофа Палмеа. Атентат и смрт филм заобилази као киша Крагујевац.

Само једна једина изјава из филма посредно асоцира на Палмеов крај. Присећајући се Конгреса Социјалдемократске партије 1969. године, када је Палме изабран за председседника, дипломата Пјер Шори рекао је како је то дочекао са неверицом: „Иако сам као и други млади социјалдемократи прижељкивао избор Палмеа, изгледало ми је немогуће да човек који тако критички говори о Вијетнаму и Јужној Африци може да постане председник владајуће и највеће партије у једној западној земљи. Прошло ми је кроз главу да ли нешто може да му се догоди, мислећи наравно на Кенедија и Мартина Лутера Кинга...“ 

Случај Ане Линд

„Могу да убију човека, не могу да убију идеју... Она наставља да живи кроз нас“, лајтмотив је говора који је на Палмеовом испраћају одржала Ана Линд, као председница Социјалдемократске омладине. Палмеова „идеја“ био је демократски социјализам – друштво солидарности, социјалне правде, равноправности...

Када је Ана Линд 1998. постала министарка спољних послова у влади Јорана Пешона, предвиђало се да ће га она наследити – и на челу партије и као премијерка. Она је 12. марта 2003. године била у Београду. У три поподне требало је да се сретне са Зораном Ђинђићем.

Ружица Ђинђић је у једном документарцу споменула како је Зоран тог дана ставио неку „посебну“ кравату „јер је долазила шведска министарска...“

„Осећај потпуне немоћи који сам добила после убиства Палмеа сада се вратио. У Београду сам видела људе располућене између наде и очаја, и нисам ништа могла да учиним“, рекла је тог дана новинару „Афтонбладета“ Волфгангу Хансону. „Шокирана сам. Запрепашћена. Убиство премијера увек је страшно. Када је уз то реч о особи коју сам више пута сретала, осећај је још гори.“

Шест месеци касније, 10. септембра 2003, кад је за време паузе за ручак отишла до робне куће „Nordiska kompaniet“ у центру Стокхолма, да купи гардеробу за наступ у тв-дебати те вечери, више пута је избодена ножем. Пребачена је у болницу, оперисана, у једном тренутку изгледало је да има шансе... Наредног јутра је издахнула.

Њено убиство, рекло би се, подсећа на Леноново. Марк Чепмен у овом случају зове се Мијаило Мијаиловић са надимком Мике. Он је осуђен на доживотну казну и (колико знам) налази се на психијатријском одељењу затвора Кумла. Мотив никад није разјашњен, бар не тако да има смисла.

Ана Линд сахрањена је на малом гробљу у окриљу Катарина цркве на Содермалму у Стокхолму. Њен гроб је у делу који је нека врста „алеје заслужних грађана“ тог краја. Поред ње су Корнелис Вресвијк, први шведски сингерсонграјтер (холандског порекла) и глумац Мика Никвист, који је играо Микаела Блумквиста у шведској верзији трилогије Миленијум...

Једанаестог септембра 2013, на десетогодишњицу њене смрти, један паркић у југоисточном делу Содермалма понео је њено име. 

Улоф Палме је сахрањен у порти цркве Адолф Фредрик, која се налази између биоскопа „Гранд“ (у коме је последње ноћи свог живота гледао филм) и места где је убијен.

У књизи Успон и пад политичких вођа (The Fall and Rise of Political Leaders, 2012), Лесли Д. Ерфлер скреће пажњу на симболику Палмеове сахране коју није организовала држава него Социјалдемократска партија.

Главни говорници били су Ингвар Карлсон, који је Палмеа наследио као премијер и председник партије, и министар иностраних послова Стен Андешон, док је краљ Шведске седео на крају реда са званицама и морао да чека свој ред за обраћање.

„У позадини ковчега налазио се амблем УН-а, а застава УН-а и две црвене партијске заставе вијориле су се на челу процесије, са једном усамљеном плаво-жутом шведском заставом“, пише Лесли Ерфлер. „Генерални секретар УН-а био је један од говорника, после њега Раџив Ганди и председник Социјалистичке интернационале Вили Брант. Симболика није могала да буде јаснија: убијеног премијера до гроба су однели његова партија, Социјалистичка интернационала, УН и Трећи свет. Краљ и национална држава били су секундарни.“  

Недавно је гроб Улофа Палмеа још једном, по не зна се који пут, оскрнављен – на стену у којој је уклесано његово име просута је фарба, а јапанско дрво, симбол мира, које је расло поред стене – посечено је.