Сукоб елита и хроника најављених револуција: Ко ће и зашто први пући, Америка или Кина?

Већ скоро две деценије, Питер Турчин, уз многе колеге и коауторе, ради на једном епохалном пројекту: да схвати, користећи квантитативне доказе, које су то силе које доводе до успона и, што је још важније, пропасти нација, политичке турбулентности и револуција. Ово је довело до стварања огромне базе података (CrisisDB), која покрива мноштво нација и империја током векова, као и неколико издања Турчинових радова (нпр. Секуларни циклуси, са Сергејем Нефедовим, и Рат и мир и рат; читао сам прву књигу, не и другу).

 Књига Последња времена – Елите, контра-елите и пут политичке дезинтеграције представља Турчинов покушај да предочи широј јавности оно што је научио из сложеног рада у пољу које он назива клиодинамиком (cliodynamics). Књига је дело „финог упрошћавања“ („haute vulgarisation“), премда је придев haute овде понекад непримењив, пошто се Турчин, у покушају да допре до најшире могуће публике и претпостављајући скоро непостојеће предзнање својих читалаца, на тренутке стилски спуштао прениско. Али то је питање стила.

Шта је суштина? Да поједноставим, својим речима: Турчинов модел пропадања има једну варијаблу: неједнакост у дохотку или богатству. Тој варијабли, која се често наводи као извор политичког трвења, Турчин даје врло конкретно значење. (Овде морам да поменем своје неретко непријатно лично искуство када људи који радо хвале мој рад на пољу неједнакости тврде да је он важан зато што висока неједнакост доводи до друштвеног сукоба, мада ни они ни ја нисмо способни да прецизирамо како тачно долази до тога. Сада, Питер Турчин излази са објашњењем.)

Раст неједнакости по дефиницији значи да ће онај ко прима медијалну зараду примати мање од онога ко прима просечну зараде, а много мање оних који спадају у првих 10 или 1 одсто. Прималац зараде која одговара медијани може бити, као у данашњим Сједињеним Америчким Државама (којима књига посвећује највише пажње), недовољно квалификован радник у производњи или радник у услужном сектору; или полуквалификовани радник у деветнаестовековној Великој Британији; или мали земљопоседник у Француској 1830-их или Русији 1850-их. Стога, тачно занимање или припадност класи нису важни: положај дохотка јесте.

Шта се дешава на врху расподеле прихода? Повећана неједнакост значи, опет по дефиницији, да се они на врху више богате у поређењу са осталима, односно, другачије речено, да се предност оних у врховним перцентилима или децилима повећава. Као што сваки економиста зна, ово значи да ће „тражња“ за тим највишим местима да расте. Ако се елита (врх децила и перцентила) у данашњој Америци састоји од директора, инвестиционих банкара и корпоративних адвоката, биће све већи број оних који покушавају да се обуче у најлукративнијим пољима и да усвоје тип понашања (и уверења) који им даје највеће шансе да доспеју у елитни круг. Ако то ради више људи него што има места у елити, долази до игре празних столица. Неће сви који имају аспирације да буду део елите успети да то и постану. Следи раздор створен од разочараних потенцијалних припадника елите који се боре за највише позиције.

У условима где се под а) размак између медијане и врха повећава (оно што Турчин назива „потапањем“, иако је битно напоменути да је ово релативно потапање; тј. особа на медијани прихода може реално да постане богатија), и под б) постоји хиперпродукција елите – долази се до предреволуционарних околности. Потапање није довољно. Да бисмо произвели слом, морамо имати различите елите које се боре једна против друге, од којих једна тражи подршку „народа“ како би победила.

Чак и узгредно познавање позадине најважнијих револуција у модерној ери показује да Турчинов једноставан модел одговара стварности. Узмимо за пример Француску револуцију: стагнација прихода и периодична глад дешавали су се упоредо са расцепом у елити (аристократија и део клера против растуће градске трговачке класе); у Русији 1917. године један део аристократије окренуо се против другог дела, оног који је изгубио своје земљишне поседе и богатство након укидања кметства, што није могао да надомести добро плаћеним државним пословима. (Статистика о броју револуционара који су сами, или њихове породице, били припадници осиромашене племићке елите је у том смислу упечатљива). Или, рецимо, револуција у Ирану из 1979. године: скрајнути клер против буржоаске елите, који је, као и у руском случају, од својих потомака правио будуће револуционаре.

Овај модел се добро може применити – скоро па исувише добро – на тренутну америчку стварност. Особа на медијани дохотка је „јадник“ („deplorable”, по речима Хилари Клинтон), популиста (по речима мејнстрим медија), „сељачина“ („hillbilly“, по речима Џ. Д. Венса), или један од кандидата за смрт од очајања (по речима Ен Кејс и Ангуса Дитона). Незадовољна, разочарана америчка нижа средња класа темељно је изучавана након Трамповог доласка на власт. Тренутна елита пак, коју Турчин сецира на скоро форензички начин, састоји се од извршних директора и директора одбора, великих инвеститора, корпоративних адвоката, „мреже планера политике“ и водећих изабраних званичника (стр. 203), односно свих оних који имају новац и користе га да обезбеде себи статус и моћ. (Нимало неочекивано, Турчин тврди да су Сједињене Државе плутократија која користи опште правo гласа као начин да легитимузује своју моћ).

Али та елита није монолитна. Перспективна елита („акредитациони прекаријат“) је конституисана. За сада oна није успела да се домогне врха и идеолошки се дефинисала као опозиција имиграцији, глобализацији, „woke“ идеологији. Турчин сматра да је ова перспективна или потенцијална елита у процесу преузимања Републиканске странке како би на тај начин створила политичко оруђе за ефикасно надметање између елита. Њу, наравно, презире владајућа елита, која је уживала невероватно добар период између 1980. и 2008. године, у време док су њен поглед на свет (неолиберални капитализам, „креденцијализам“ и политика идентитета) заговарале обе америчке мејнстрим партије. Турчин тренутну политичку борбу у Сједињеним Државама види као (очајнички) покушај владајуће класе да се одбрани од напада перспективне  елите (која мобилише подршку разочаране средње класе) на њену идеологију и, још важније, на њен економски положај.

Ово се чини као битка епских размера. Многи предреволуционарни знаци су ту: дисфункционалан политички систем, велики унутарпартијски раздори, мањак политичког представљања аутсајдера. Турчин с одобравајућом нотом цитира капиталан емпиријски рад Ејморија Гетина, Кларе Мартинез Толедано и Томе Пикетија, тврдећи да су у свим западним демократијама левичарске или социјалдемократске партије постале партије образованих креденцијалних елита, док су радничка и средња класа изгубиле свој утицај па чак и представништво.

Турчин је агностичан – као што би свако требало да буде – у погледу коначног исхода актуелне америчке политичке кризе. Амерички политички систем се показао као невероватно флексибилан и способан да издржи озбиљне потресе. На неки начин, неко би могао да помисли да су Трампове разноразне како свесне тако и несвесне „субверзије“ ишле управо у корист система, пошто су показале његову отпорност чак и када је Председник покушао да га „обори“. Међутим, с друге стране, коренито неразумевање и мањак интересовања за став друге стране је управо једна од одлика предреволуционарних времена, а у Америци се данас за то може наћи мноштво доказа.

Турчинов модел одговара и Кини (о којој се у књизи не говори) вероватно колико и Америци. Релативно потапање медијалне класе дешава се протеклих четрдесет година, што је, наравно, ишло руку под руку са феноменалним увећањем њеног материјалног благостања, и то за неких 10% годишње, па је самим тим и потапање мање приметно. На горњем крају расподеле богатства је политичко-административној класа, која је кроз историју владала Кином и којој је супротстављена, и даље веома опрезно, капиталистичко-трговачка класа у порасту. У раду Јанга, Новокмета и Милановића, документована је и анализирана  вероватно најрадикалнија икада – изузев револуције – промена у саставу елите. Она се десила у Кини између 1988. и 2013. године. Економски раст је истиснуо административну класу у корист оне повезане са приватним сектором (капиталисти).

Турчинов модел унутрашњег слома тако добија геополитичку димензију. Борба за глобалну надмоћ између Сједињених Држава и Кине може се онда сликовито представити као питање чији ће политички систем први да пукне. Ако то буде кинески, Кина ће морати да смањи своје спољне амбиције и прихвати улогу подређене силе (Сједињеним Државама), чак и у Азији. Ако се прво сруши амерички политички систем, Сједињене  Државе би кренуле ка изолационизму и морале би да прихвате раст кинеске моћи у Азији, чиме би изгубиле контролну улогу у најдинамичнијем делу света.

Да ли ће се предвиђања Турчиновог модела испоставити тачним? Не знамо, али сматрам да је важно да се усредсредимо на логику механизма који је Турчин представио и да на наредних неколико деценија гледамо као на период потешкоћа, а не да мислимо, као неки који су популаризовали Турчинове погледе у лето 2020. године, да се друштвени процеси могу предвидети прецизношћу какву има кретање небеских тела.

Турчинова теза је фасцинантна и вредна изучавања, а затим или посматрати хронику њеног одвијања у стварности, или можда учествовати у постизању исхода какав она предвиђа или пак његовом спречавању – зато што Турчин показује да постоје случајеви у којима су елити њена далековидост и добро схваћен лични интерес омогућили да преброди тешка времена.