Највеће погибељи које се надвијају над Србијицом: Демографска пустиња и надолазећа олуја štampaj

Отоич је у Шарм ел Шеику одржан светски климатски самит. Још једно подсећање колико је тешко одржати свечана обећања. На једном ранијем самиту у Паризу,2015. године, скоро све државе света су се обавезале да ће се потрудити да загревање озрачја планете не пређе 1,5 степени у односу на прединдустријско доба. Од тога није било ништа. Свет је на ивици преласка ове границе. Очекују се веће суше, веће олује, веће поплаве, већи пожари.

У овом црвеноморском летовалишту нагласак није био на горњој граници загревања, већ се догодио један важан нови корак. Најзначајнија одлука овог Синајског самита је обавезивање богатих земаља да успоставе фонд за надокнаду губитака и штета сиромашним земљама на удару климатских непогода. То је почетак исправљања једне старе историјске неправде. Земље Севера, које су своје богатство стекле вековним сагоревањем фосилних горива, сада су обећале да надокнаде макар део штете земљама Југа, које трпе највеће недаће од климатских промена а да врло мало доприносе глобалном загревању.

Није утаначено колико је то новца, нити које ће земље имати право на ту помоћ. На пример, Пакистан је ове године у поплавама претрпео штету од преко 30 милијарди долара. САД су се похвалиле како су послале 97 милиона помоћи, што је око три промила штете. Све друге земље су послале још мање новца.

Пре десет година, богате земље су обећале да ће давати 100 милијарди годишње за борбу против климатских промена, прелазак на чисту енергију и помоћ сиромашнима. Бајденова администрација је прошле године покушала да прикупи 2,5 милијарде, а скупили су око једне милијарде. Са републиканском већином у Конгресу смањују се шансе да се скупи и толико. Европска унија се обавезала да сакупи 300 милиона.

У међувремену, земље су се саме сналазиле у складу са могућностима. Многе земље већ имају националне адаптационе планове (НАП). Богате земље као Холандија и Италија, граде џиновске бране. Другачији је приступ Бангладеша, земље у којој је поплаве изазване циклоном Бола 1970. године, дакле пре глобалног загревања, подавиле преко 300 хиљада људи. Бангладеш ни не помишља да заштити све своје дугачке обале и сво своје исувише ниско земљиште. Држава тамо покушава да обезбеди што више људи и животиња изградњом снажних зграда у сваком селу, које могу да издрже сваку поплаву, а у повољнијим временским условим служе као школе и други друштвени и привредни објекти.

Искуство Бангладеша нас наводи на размишљање како једна сиромашна земља, угрожена са више страна, може да обезбеди свој опстанак, а можда и бољитак? 

Рођаци из унутрашњости

На почетку да побројимо највеће погибељи које се надвијају над Србијицом. Неке глобалне опасности ће заобићи Србију. Оркани и торнада ће шибати Србе само у песми Томе Здравковића. Ипак, неке друге невоље се помаљају на видику, творећи „савршену олују". Тим изразом се називају катастрофе настале садејством више појединачних чинилаца.

Од глобалних чинилаца, неће нас заобићи глобално загревање. Оно неће потопити Србију, али може да је исуши. Овога лета је моћни Дунав толико оплићао, да су са некада дубоког дна изрониле олупине немачких бродова из Другог светског рата. Једине велике воде које су целим током у централној Србији, три Мораве, могле су се прегазити на више места него икада раније. И са тим скромним водотоковима, Србија је мање сува од већине земаља јужне Европе.

Србија неће постати сува или поплављена пустош, али ће највероватније бити демографска пустиња са неколико великих и не тако бројних мањих насељених оаза. Може ли се сачувати густа шума насеља? 

Код нас влада мишљење да српско село изумире и да је то неки велики проблем. У стварности удео људи који живе од пољопривреде у Србији је још увек три пута већи од просека ЕУ, а пет пута од просека зоне евра. Значи, број села и сељака у Србији ће и даље да опада, што помало обесмишљава целу идеју о одржању села, а поготово повратка на село.

Повратка ће бити, али будући житељи села углавном неће бити сељаци. Преживеће она села која ће бити у домету велеградских путника на посао. Дакле, то више неће бити села, него предграђа Београда и Новог Сада. Можда ће опстати и нека друга, даље од великих градова, онде где су могуће уносне делатности, као што су туризам и високо специјализована производња хране (малине, јабуке, виногради, итд).

Ова друга села, далеко од велеградова, опстаће само ако у околини постоје живи средњи и мали градови, у којима је могуће ићи у школе и код лекара, имати какав такав културни и друштвени живот. 

По свему судећи, нису само села та која одумиру, већ и мали и средњи градови. Још неко време нећемо видети резултате аљкаво вођеног пописа. Али, на основу ранијих пописа знамо да број становника опада не само на селу, где се стропоштава, него и у малтене свим градовима. На прсте једне руке могу се избројати градови у којима становништво не опада. Једног дана ћемо дочекати резултате пописа и проверити овај суд.

Опустела Србија је изложена многим еколошким, па и безбедносним ризицима. Не само да се вукови спуштају у напуштене крајеве, него се у пустолинама крећу и разноразни непожељни људи. Рецимо, један од главних проблема у Копненој зони безбедности је сеча шуме. Шуму нема ко да чува, па су пограничне шуме централне Србије лак плен за Албанце са огољеног Косова.

Општина Куршумлија је 2011. године имала мање од 20 становника на квадратни километар, од којих је 72% живело у самом граду. Постојбина вредних неимара, општина Црна Трава, имала је 2011. године, око пет становника на квадратни километар. У Калуђерици их вероватно има више него у завичају.

У претежно пустињском Алжиру, насељеност је око 18 људи на квадратни километар. У Алжиру је становништво за протеклих пола века нарасло око три пута. У Србији је број људи у сталном паду. И у Алжиру и у Србији, становништво се збија уз обале. Тамошњу обалу запљускује Средоземно море. Српске обале су обале Саве, Дунава и три Мораве. 

Пет питања за одрживост насеља

Како сачувати народ у Србији изван ових неколико долина? Како спасити демографско крварење градића од 10-ак хиљада становника? Да ли је то могуће? Да ли је то потребно? Смислио сам мисаони експеримент помоћу кога свако од нас може проверити одрживост неког насеља. Поставите себи пет питања:

1.    Да ли бих у овом месту провео/ла дан?

2.    Да ли бих у овом месту провео/ла одмор?

3.    Да ли су забава, образовање и култура у овом граду добри?

4.    Да ли бих у овом месту провео/ла радни век?

5.    Да ли у овом месту видим будућност своје деце и унука?

Страхујем од одговора на ова питања. Посебно ме плаши могућност да је број градова који добијају одговор „ДА" на треће, четврто и пето питање веома мали.

На први поглед, једноставно је како повећати тај број. Најважније је, наравно, четврто питање. Добри послови вуку довољан број људи за довољно ђака, посетиоца библиотека, књижара и приредби, али и кафана. Међутим, ту долазимо до зачараног круга: инвестиције изван околине највећих градова најчешће одлазе у већ богати и насељени Срем.

На први поглед, кључни су инфраструктура и близина великих градова. Међутим, одлични путеви и знатан број средњих градова нису сачували становништво Славоније. Добри путеви су само олакшали бег Славонаца на Запад и Север. Ова област, по географији и типу насеља скоро близнакиња Срема, за 25 година од стварања независне Хрватске изгубила је четвртину становника. Наравно, многи од њих су Срби, али овај губитак далеко превазилази постотак Срба у тим крајевима. То су бројеви налик на оне са српског Југа, иако је Славонија знатно богатија од јужне Србије.

Многи би сада рекли да су и Славонија и Српски Југ жртве деиндустријализације. Исланд, земља са највећим растом становника у Европи, углавном због усељавања, има веома скромну индустрију.

Исланд нисам поменуо само због великог раста. Многи људи који напуштају наше крајеве жале се да живе као на крају света, духовно стешњени у малим градовима. А дословно на крају света, на острву леда и ватре, Исланду, где ноћ и дан трају по шест месеци, људи се не осећају затворено у земљи где је највећи град мањи од Ниша или Крагујевца, а сви остали заједно имају становника колико град Лесковац са околином.

Зашто се Исланђани нису иселили, са много новца који имају, макар у неке топлије крајеве? Како Исланђани чувају своје градове од пражњења? 

Процеси дугог трајања

Старење народа је други елемент демографскe олује. Земље региона имају све мање деце. По подацима Светске банке за наше крајеве из 2020. године, најмање деце се рађало у Босни и Херцеговини (1,2 по жени), највише на Косову (1,9) и у Црној Гори (1,8), у Словенији 1,6, а у Србији и Хрватској по 1,5.

Подаци су врло необични. Очекивало би се да је број деце највећи у заосталим крајевима, а најмањи у богатијим, што је само делимично тачно, јер најбогатија Словенија има прилично већу стопу рађања од сиромашне БиХ. Све је то мање од стопе просте обнове од 2,1.

Цела Европа и глобални Север се питају како да зауставе пад броја новорођене деце. У неким земљама, као што је Пољска, спас се тражи у повратку традиционалних вредности и државној контроли женског тела преко забране абортуса. Сличне мере у Румунији, уведене 1966. године, имале су само краткорочно дејство на пораст рађања. После неколико година, стопе живорођене деце су опет драматично опале. Једино је порастао број сирочића и жена умрлих због илегалних абортуса.

Демографско опадање није увек лоша вест. У региону у коме је пражњење простора прилично равномерно распоређено, територијалне претензије губе смисао.

Својевремено су Срби страховали како ће албанска демографска плима да потопи и делове централне Србије. Нико не зна колико је Албанаца на Косову. Оно што је сигурно је да их је све мање, што се види по броју коришћених мобилних телефона.

На западу, крајеви најстрашнијих братоубилачких покоља и прогона и у Другом светском рату, и у ратовима деведесетих, скоро буквално су ненасељени. Хрватски националисти су остварили своју мрачну визију протеривања Срба из Крајине, а дочекали су да земљу прогнаних Срба населе не Хрвати, него дивље звери. 

Изумирање свих народа региона умањује опасност од рата. Стари људи ратују претежно за славском трпезом и уз помоћ даљинског управљача за телевизор. Можда ће будућа поколења на наше данашње сукобе гледати као што ми видимо изгибије наших сељачких предака око међа. Непотребне, бескорисне и бесмислене. Тако већ данас изгледа бугарско-српски сукоб око Македоније. Ова два народа су водили пет ратова око те несрећне земље. Други балкански рат је избио пре свега око источне Македоније. Данас у том крају нема ни Срба, ни Бугара, а богами ни много Македонаца.

Наравно, моје потцењивање опасности од рата може да буде и сасвим погрешно. Мало ко је 1989. године веровао да су у сразмерно просперитетној Југославији могући ратови деведесетих. Ипак, ако упоредимо ратне жртве и штете те страшне декаде са демографским губицима и штетом нанетом пљачкашком транзицијом, бројеви ће претегнути на страну мирнодопских страдања. Наравно, демографски губици су релативни. Исељени људи су и даље живи, иако се све мање осећају да припадници своје матичне заједнице.

Велики француски историчар Фернан Бродел је говорио о процесима дугог трајања. Њима је супротстављао догађајну историју у коју спадају и политички, војни и дипломатски проблеми. Процеси дугог трајања, као што су климатске и демографске промене. Они су као дубоке океанске струје. Политички и војни догађаји су као таласи изазвани олујом, могу да буду страшни и кобни, али на крају нестану у дубинама океана. 

Склоништа од олује   

Нисам заборавио Бангладеш, споменут на почетку текста. Та држава није у стању да брани целу своју обалу. Они на појединим тачкама граде тврђаве-склоништа која могу да издрже ударце цунамија, урагана и осталих непогода.

Како Срби да граде тврђаве-склоништа која ће издржати двоструку олују исељавања и све мањег рађања?

Занимљиво, Србија лакше уводи мере за рађање него мере за повратак. Држава се нада у неко чудо које би повећало број новорођених Срба, али недовољно брани већ постојеће људе, који могу да буду покретачи развоја. Један од најуспешнијих научника из Србије, Миодраг Стојковић, покушавао је да у Лесковцу направи најсавременију болницу за лечење стерилитета, која би вероватно била и центар научног рада. Таква институција би сасвим дословно, увећала број будућих Срба на опустелом српском Југу. Морао је да се повуче, као и са места професора Медицинског факултета у Крагујевцу. Подразумева се да није академик.

Много се прича о насељавању опустелих крајева Србије. Шансе за то су сличне као оне за смањење глобалне температуре, скоро никакве. Исто је и са замишљањем будућих породица са буљуцима деце. Уместо тога, можда би могли да се усредсредимо да оно мало деце што имамо остану Срби, ако већ не остају у земљи Србији.

За сада су главне везе српске омладине у расејању и отаџбине народњаци, ћевапи, спортски идоли, фолклор и, помало, црква. Беч и Торонто су међу највећим српским градовима. Чикаго је то само у урбаној легенди, јер већина људи српског порекла не учествује активно у животу заједнице. Паметна образовна и културна политика може да направи упоришта српског идентитета која би одолела цунамију глобализације.

Што се матичне државе тиче, настојати да што више градова постану места у која сви желе да дођу и да остану. Ако ове тврђаве идентитета издрже следећих неколико деценија, тек онда можемо да размишљамо о осталим територијама. Да се надамо да ћемо населити пустињу.