Идентитет + сећање + култура: Како нас је тријада политичке еманципације увела у рат и тамо оставила закључане

У политичким и културним просторима северне хемисфере делују две супротне силе духа времена - силе које стварају нације, некад врло драматично као сад у Украјини, и друге које паралелно деконструишу нације, тако што им преко моралног „cancelling" императива забрањују да на својим државним територијама уводе примат водеће културе. Ко овај други вектор разуме као културно глајхшалтовање глобализације, направиће грешку. Напротив, под деконструкцијом националног у име владавине националног, мисли се на то да националне државе постају низ сепаратних универзума културног смисла, унутра мекане, споља диктаторске. То произилази из предавања које је теоретичарка идентитета и културног сећања Алајда Асман одржала у Бечу.

Асманова је последњих година постала икона конзервативне интелектуалне сцене. Повремено и политичка десница зна да отме и присвоји њене теорије као згодан оквир за властите циљеве, али то је више злоупотреба него употреба. Алајда Асман је у двадесет и првом веку конзервативна онако као што је Едмунд Бурк био у осамнаестом, што имплицира јасни и одговорни поглед на свет, веру у добре намере управљача, уважавање реалности и актуелних друштвених трендова као неутралних, који тек у примени добијају патолошке црте. Није идеалиста, само не мисли да је свака промена на ново нужно промена на боље. Где нервозна лева интелигенција слоновским корацима граби у непознато, Асманова позива на мишје.       

Простори сећања

Алајда Асман (р. 1947, Билефелд) је теоретичарка културе и културне антропологије. Њена уска специјалност и подручје на коме је дала пионирски допринос су друштвени модели у којима се спајају сећање, култура и идентитет великих група. Била је професор на универзитету у Констанцу до пре шест година, предавала као гост на Принстону и Јејлу, на универзитетима у Хјустону и Чикагу, као и у читавом немачком говорном подручју. Аутор је низа књига с том тематиком, најновије су Поновни проналазак нације. Зашто је се бојимо и зашто је требамо (2020), Европски сан. Четири наравоученија из историје (2018); или класик из 1992: Простори сећања. Форме и промене културног сећања.   

Прошлог четвртка је Асманова била гост Аустријског фонда за интеграцију и одржала предавање у згради Министарства спољних послова пред врло уским кругом. Зашто министарство, зато што је Фонд финансиран од стране владе. У модерној националној држави, друштвена интеграција је државни посао. Оно што су некад радили професија, улица, комшилук, или чаролија пријатељства, данас свуда надгледа држава.

Све је прошло за радознале врло занимљиво, углавном мирно, ако се не рачуна бучан демонстративан излазак једног неинтегрисаног посетиоца. Није најјасније због чега, из кратке вербалне размене да се наслутити да га теорија украјинског „нејшнбилдингизма" о којој се доста говорило, мало занима, јер је он дошао да чује неки практични савет како да га рођени Аустријанци позову к себи на недељни ручак.

Како се памти, како се сећа и на крају све упрска  

До теоријског фокуса на стварање нација, динамику већина-мањине и карактер националних држава, Асманова је дошла кроз лични процес револта на теорију модернизације, неприкосновену у академском простору од Другог светског рата са врхунцем у осамдесетима.  

У теорији модернизације постоје појединац и друштво везано идејом прогреса, који тако заједно сваког дана у сваком погледу све више напредују ка светлој будућности. Будућност, то је други велики појам теорије модернизације после појма индивидуе. Комунисти на пример, нису само спроводили једну идеологију у пракси, већ су били и деца свог времена - дизали су завесу са будућности и уместо ње стално откривали прошлост. Исто се догодило и капиталистима у Европи и Америци.  

Асманова пише, пре неки дан на трибини и каже, да је још на почетку универзитетске каријере била врло иритирана таквим, у језгру грубим аутоматизмом. Који се, на све то, није ни поклапао са реалним стањем ствари. Испоставило се да „индивидуе" долазе не само у породичним паковањима, већ у свим могућим паковањима великих група, од којих су нације највеће, најделатније и најнемирније. Оно што нације држи на окупу, што им даје свест да су дистинктивна група, то је тријада сећања, културе и идентитета. Историјског сећања као одабира догађаја из прошлости, културе као хабитуалног елемента, идентитета као мотива за понос, разлога за рат, или коректива за одговорност, зависи. У сваком случају идентитета као тврде дистинкције према свим другим нацијама.

Није теорија културног сећања једноставно сменила теорију модернизације, скоро један век су водиле паралелну егзистенцију. Друга је била доминантна, јер је носио оптимизам леве академске сцене, њена скоро религиозна вера у рационалност економског субјекта. Оно што се у међувремену догодило је да је такозвани „cultural turn", односно свест да је појединац уроњен у културна и историјска сећања своје нације, експлодирао у свим европским собама од деведесетих. Први просветитељи из осамнаестог века су нас учили да је појединац све. Први теоретичари двадесетог века су нас учили да је друштво све. Диркхајм нас је учио да у религији друштво обожава само себе као бога. Данашњи аналитичари нас уче да је нација врхунац смисла, а национална држава врхунски циљ.

Како ће се те историјске лекције запамтити одлучују индивидуе. Али како ће изгледати сећање на њих, одлучују нације.

Ај, ту почиње проблем. Не онај да је нација по души дечја банда којој се може продати свака инфантилност ако је добро упакована. И то, да, али то није пресудно, то је увек било. Осим тога има и врло мирних националних држава.   

Проблем с националном државом, који Асманова не домишља до краја, али га имплицитно ставља на сто испред себе испод слабе лампице, јесте недоследност у схватању. Национална држава да, али без дистинктивне културе у унутрашњости, или оног што Немци зову „Leitkultur". Моћна као Украјина или балтичке државе док Европљане терају у рат с Русијом, немоћна као Немачка да од свих „дођоша" затражи да се прилагоде немачкој култури, а не обрнуто. Интегрална и инклузивна, она која учи да сви имају једнаке шансе, иако уствари немају, а и кад имају некад раде више штете него користи.

Недовршена мисао Асманове о хипотрофираном језгру и хипертрофираној опни националних држава може се водити и даље. Интеграција је постала амбивалентан појам који националне државе актуелно ставља пред скоро несавладиве задатке да буду националне и да не буду. Да владају и да се потчине. Да дивљају интернационално, али да ћуте кад унутар њих дивља политички активизам занемарених идентитета испод нивоа главне нације. Да озбиљно разматрају питања типа - је ли свим досељеницима из магребског простора непријатно кад се сусрећу са француским литерарним наслеђен? Да ли их Прустова Потрага за изгубљеним временом вређа? Јер док су се Французи досађивали и губили време, северноафричке нације су стајале у потчињеном колонијалном односу. Да ли би неки припадници мигрантских кругова из Авганистана или Чеченије у Немачкој и Аустрији постали убице, да су локална друштва више пажње обраћала на њихово културно наслеђе, можда специфичан, културно условљени положај жене?

У културној политици треба некад пливати низ струју. Видите само како је то Путин добро решио са Чеченима, добили су истакнуто место у државно организованом систему насиља, и одмах постали корисни чланови друштва!

Имплицитно, теорије културног сећања откривају да смо са 21. веком закорачили у простор једне опасне политичке апорије - с једне стране се подржава стварање националних држава, с друге стране се оне терају да буду анационалне, у сваком случају мултикултурне. Једно, а мулти. Унутра анационалне, споља напасне.

Заповест тренутка је радикални али дискретни национални идентитет. Да ли то само изговор да људи гину за још једну велику конфузију?

Ратом до мира, или муке рађања    

Венера се родила из морске пене. Германи су се родили из царства Карла Великог. Французи су се такође родили из царства Карла Великог. Американци су се родили из предузетнијег дела европских нација. Украјина се родила из политичког наслеђа совјетске империје.

Наравно, ништа не функционише тако директно, ни Венера није равно па из мора, али управо о томе се и ради у теоријама културног сећања и заборављања, о процесу. Немци и Французи су били измешани у једном народном котлу пре него што је почела диференцијација са Карловим синовима. Срби, Хрвати, босански муслимани и Црногорци су очито били један народ, не нужно српски, пре него што су се у дугој еволуцији из њега развиле појединачне нације. Руси, Украјинци и Белоруси су били један народ у доба великог кнеза Владимира. Сви су нешто били што више нису, и за то су спремни да погину да опет не би постали.   

Путин је направио страховиту грешку кад је рачунао са колективним сећањем Украјинаца на заједничку прошлост, каже Асманова у Бечу. Културно и религиозно заједништво из десетог века се истина наставило и касније, али је најчешће функционисало као диктатура, последњи пут унутар Совјетског савеза. То је чињеница која му је потпуно промакла. Није приметио да у Украјини управо тече процес рађања нације, те да без обзира на то како је тај процес инициран, од кога подржаван или финансиран, нема повратка на старо. Зато је у првом удару и кренуо на главу, на Кијев, очекујући да ће код Украјинаца прорадити сећање на једну одређену, руску нит дељеног идентитета.

Није неопходно бити војни експерт да се прихвати та дијагноза Асманове. Са једном исправком, да је Путин врло добро приметио nation building у Украјини, само није веровао да је он отишао тако далеко. Он је, роде, закаснио, и то једно шесто година. Све после неуспелог васељенског сабора у Фиренци 1439. је било касно. Последни прозор за акцију му је била 2000. кад је дошао на власт. Да је напао Украјину тада, у оној гужви око распада Југославије, неупоредиво лакше би одрезао исток и југ. Успут, помогао би културном сећању Европљана, јер би се онда данас барем неко овде сећао НАТО бомбардовања Србије 1999, макар као године кад је Србија добила оно што нису смели да дају Русији.   

Горе је споменуто да Европа, Запад уопште, подржава стварање националних држава анационалног типа.

У случају Украјине, на делу је супротни рефлекс. Украјини се допушта не само оштрина према вани, и то потпуно буквална оштрина, него и према унутра, према мањинама. Украјински идентитет се производи не само на вољним припадницима нације, већ и кроз присваjање и брисање историјског сећања руске, мађарске и других мањина у украјинској националној држави. Украјински nation building маркира властити идентитет, али истовремено запоседа и туђи тамо где он територијално постоји, а све под маском ослобађања народа и уз пљесак Европљана.  

Зашто о томе нико не проговори у Европи? Зашто о томе ништа није рекла ни Асманова на трибини?

Зато што је културно сећање тврдо као камен. Зато што су типологије круте и некад забавне добар виц.

По Асмановој, на пример, постоје два типа националне државе, милитантне/војничке и цивилне/мирнодопске. Цивилне би биле оне у војном НАТО савезу.            

Европа не може заборавити да се сећа (оног чега хоће)

Фундаментална теза Асманове је она о неуништивости историје. Историја никад не нестаје, већ остаје присутна као „gebaute Umwelt", што је на српски најбоље не преводити буквално (грађени околиш/грађена околина), већ по духу језика као „камени архив" - стари споменици, грађевине, мостови, ауто-путеви (нацисти су изградили/планирали постојећу мрежу у Аустрији и Немачкој). Алтан на аустријској Националној библиотеци са ког је говорио Хитлер на дан Аншлуса је објект из „каменог архива".   

Тек ту ствар постаје право занимљива. Објекти каменог архива стоје, од писаног истрајавају, али сећање нација свеједно није њима везано. Ни једно друштво унутар националних држава нема консензус о једној јединој културној историји.

Изведеница из теорије Асманове би било питање чега се Срби сећају? Да ли тога да се национална држава развијала под превасходним европским утицајем, или руским? И једно и друго су валидни избори. Сећање на европску Србију је саставни део низа политичких програма, партија и универзитетских курикула. Новосадски историчар и професор на факултету Горан Васин стоји као академски представник струје која се пре свега сећа еманципаторских утицаја Аустроугарске на Србију, иако не заборавља и оне друге. Аустроугарска као беневолентна империја? Да, за оне које интерес и фасцинација држе у дугом деветнаестом веку и немају жељу да гину улудо по двадесетом.  

Хоће ли Србија у двадесет и првом „да иде у Европу" је врло заборавна реченица, јер је Србија већ била и јесте у Европи. У Русији међутим никад није била, што опет заборављају они који заговарају отклон од Европе као повратак кући, у властиту историју.  

Сећање интелектуално отворених људи је као вага, увек у балансу. Асманова на трибини спомиње негативне синергије, моменте у којима заједнички нестају камени и писани архиви. За то користи термин урбаноцид из књиге Богдана Богдановића Град и смрт. Као примере наводи рушење и паљење библиотеке у белгијском Левену од стране немачких војних снага у окупацији 1914. Онда опет 1940, али тада можда од Енглеза, то је некако остало историјски нерешено, иако су у белгијском културном сећању то направили Немци на бис. Као други пример истовременог уништавања камених и писаних архива Асманова спомиње гранатирање сарајевске Вијећнице од стране српских снага 1992.

Немачко рушење и паљење српске националне библиотеке 1941. Асманова не спомиње. Упс, оде баланс.

Наравно, не може човек да иде около са шалабахтерима као фигуре на готичким олтарским сликама и сваки пут спремно извергла све примере датог типа, од Александријске библиотеке до мариупољске. Нешто се увек изостави. Али ако се као примери изаберу сасвим одређени злочини сасвим одређених нација, онда би било лепо ствар домислити до краја, да су Немци Србима залепили барем једну негативну синергију архивалног типа, док Срби Немцима нису ниједну.    

Толико о избалансираном погледу на камен и књигу. На архив као паркинг где се ствари одмарају од напора историје и чекају на промену историјског сећања да поново свеже истрче на терен и кажу нацијама шта им је чинити.

У рат? У рат.

У мир? У НАТО.

Ето га, још један пример негативне синергије.