Како технологија поларизује политику и друштво: Рађање вођа из духа Тамблра

Један од најчешћих клишеа које понављају наши политички аналитичари, и кога ћемо се наслушати до избора, јесте онај да народ у Србији увек жуди за јаким вођама око којих се, док су на власти, праве култови.

Гледајући наше медије та теза делује истинито. У штампи и на телевизији оно мало простора између ванредних конференција за штампу и специјалних интервјуа већ пар година испуњавају личне објаве политичара са Инстаграма, Тик-Тока и Твитера.

Њихове машине за односе са јавношћу као да мисле да не можемо да проведемо ни неколико минута без политичких лица, те се труде да они не само буду свеприсутни већ и да узимају разне улоге у нашим животима, од строгих и забринутих народних просветитеља до топлих, осетљивих, породичних људи са којима бисте сели да поделите муке уз кафу или ракију.

Они који воле да потежу овај клише о култу личности обавезно помињу разне примере из наше историје, иако неретко филтрирајући кога ће споменути, у складу са својом политиком.

Немањићи, Обреновићи, Карађорђевићи

Често се тако спомињу митинзи Слободана Милошевића на Ушћу и Газиместану, као и разни ексцеси Кнеза Милоша и Карађорђа.

Наравно, дуга историја култова личности код нас укључује и пост-фестум деификације минулих председника и премијера, од рођенданских слетова и дечјих песмице у част друга Тита, пословичног „највећег сина наших народа и народности", до мегаломанских идеја краља Александра који је покушавао да фокусом на себе уједини народе прве Југославије. 

Ту су и Обреновићи, у чију част су мењана имена градова широм Србије, те захваљујући њима имамо, поред осталих, Горњи и Доњи Милановац, и, наравно, Обреновац.  Многи воле да потежу и средњевековну Србије те историјској нити љубави према вођама додају и култ Немањића, поготово Светог Саве.

Овакве критике или анализе често пате од дозе оријентализма, те корене народне љубави према владарима налазе у Османском или чак Византијском царству, заборављајући култове Марије Терезије и Франца Јозефа, на пример, али и чињеницу да је Србија, тачније Феликс Ромулијана, била место последње политичке апотеозе, када је римски цар Галерије 311. године био проглашен за „најмлађег" римског бога, само две године пре Миланског едикта.

Источни одговор

Оријентализам у схватању култова политичких личности није само везан за далеку прошлост. Данас се најчешће праве паралеле са Северном Корејом и разним облицима обожавања Ким Џонг Уна и његове породице, као и са разним постсовејетским републикама попут Туркменистана, у коме је Сапармурат Нијазов, који се назвао Туркменбаши, „вођа Туркмена" и владао земљом од 1991. до смрти 2006, чак променио имена календарских месеци и дана у седмици, при чему је јануар по њему добио назив Туркменбаши, а април по његовој мајци Гурбансолтан (стари називи су враћени после Нијазовљеве смрти).

На листи поменутих у овом контексту су увек наравно и Кина и Русија, где неспорно постоје напори стварања култа Си Ђинпинга и Владимира Путина, који су се у некој мери пренели и у Србију, те се и у Кнез Михаиловој могу купити мајице са Путином који „јаше" медведа.

Међутим, ређе се у контексту владарских култова помињу велике прославе које се приређују у Великој Британији, али и другим европским монархијама, поводом разних јубилеја или венчања чланова краљевске породице, као и читава индустрија прилично култних садржаја која се врти око разних политичких фигура у САД, са обе стране њиховог све поларизованијег и медијски врло живописног политичког спектра.

Трампизам, клинтонизам и обамизам

Доналд Трамп, који је уживао велику популарност и у Србији, не само да и после губитка на изборима 2020. и даље има верне обожаватеље, већ се у одређеном делу америчке (али и светске популације) сматра скоро месијанском фигуром, поготово међу онима који верују у QAnon теорију завере у којој он има улогу главног борца против педофилске, глобалистичке касте.

Међутим, иако његови противници воле да исмевају приврженост Трампових гласача, кампања Барака Обаме 2008, као и читаво његово време на власти, било је обележено обожавањем његовог лика и дела. 

Попут Обаме, и Хилари Клинтон, као и друге личности са лево-либералног спектра, инспирисале су садржаје којих се ни Тито не би постидео. Тако је објацљена књига за децу о Хилари Клинтон, као и слична књига о тренутној потпредседници САД Камали Харис и њеној сестри, иначе дело њене сестричине, док у мору сличних производа постоје и олтарске свеће које представљају разне политичаре из Демократске странке у њиховом блаженом облику. 

И док би неко могао приговорити да, за разлику од источних политичара, амерички не траже да буду у центру пажње и предмет обожавања, њихове пажљиво смишљани јавни наступи говоре супротно, било да се ради о „неформалним" фотографијама, поготово када треба да изазову пожељне емоције, попут оних које илуструју посету левичарске звезде у успону Александрије Окасио-Кортез мигрантском кампу на мексичкој граници.

Окасио-Кортез, која је постала симбол успешне младе политичарке, посебно је хваљена због способности да користи друштвене мреже да скрене пажњу на циљеве који су јој важни и, наравно, на себе. Као и Обама, који је за свој шездесети рођендан успео да окупи највећа имена шоу бизниса, „АОЦ" је замутила линију између гламурозног света „звезда" и традиционално сивог света политике, што је најбоље показала на прошлогодишњој Мет Гали, балу познатих и ултрабогатих у њујоршком Метрополитен музеју, када је носила хаљину са слоганом „Tax the rich" (Опорезујмо богате).

Јасна подела између политике и шоубизниса кренула је да се круни у Америци од 60-их, почевши од гламурозне Кенедијеве администрације, да би сада на конференцијама за штампу Беле куће портпароли редовно коментарисали поступке звезда попут Ники Минаж и подкастера Џоа Рогана.

Феномен политичара који су третирани и обожавани као звезде „крштен" је као „политички фандом", и постао је предмет истраживања као сила условљена променама у друштву, технологији и економији која утиче на политичке процесе. Уколико желимо да схватимо како смо дошли до ситуације у којој је председник Србије, под надимком „577", тема дебата и популарна личност на кинеском интернету, треба да погледамо шире од Србије да разумемо силе које обликују култове личности сада.

Део одговора се може наћи у анализи коју Алекс Хочулиј, Џорџ Хор и Филип Канлиф представљају у књизи Крај краја историје.

Политика у доба интернета

Преласком у антиполитичко доба, након краха оптимистичних покрета попут „Окупирај Вол Стрит", политичке активности које се заснивају на експлицитном представљању материјалних интереса сопствених гласача, замењене су перформативним окршајима у „културним ратовима".

Иако мера ове промене зависи од конкретног друштва, медији и политичари у последње време, како би се диференцирали у односу на ривале, све више се ослањају на промоцију сопствених „вредности" и „естетика" (било традиционалних, било прогресивних), него на конкретне разлике у политикама. Међутим, чињеница да су тако установљене разлике често површне, не значи да не могу да створе озбиљне расцепе у друштву, поготово захваљујући променама у култури условљених технологијом.

Анџела Нејгл, ауторка књиге Убиј све нормалце (Kill All Normies), анализирала је како је еволуција друштвених мрежа попут Тамблра и Твитера утицала на поларизацију и естетизацију политичког живота.

Пратећи развој интернетских поткултура које су давале осећај заједништва алијенираним људима, од хиперсензитивне либералне левице која арбитрира у случајевима „проблематичних" ликова у књижевности па до ултра-политички некоректних „инцела" са алт-десничарских форума попут 4chana, Нејгл сматра да је Трампова кампања 2016. и избор за председника САД био тренутак када су ове за већину опскурне групе преузеле културни и медијски примат.

С једне стране, Берни Сандерс и Хилари Клинтон постали су „аватари" два типа левог сајбер-утопизма, док је Трамп, захваљујући свом драматичном приступу, представљао алт-десницу (alt-right) која ужива у трансгресивним актима, од исмевања политичке коректности до отворених расистичких испада. Кандидати и стратези њихових изборних кампања су, наравно, прихватили ту игру и енергију коју је она стварала.

Тако је у Хилари Клинтон била представљана као не само искусна политичарка, већ и као представница свих амбициозних жена, те је свака критика упућена њој била представљена као „мизогина".

С друге стране, Доналд Трамп је, уз помоћ свога саветника Стива Бенона, оберучке прихватио улогу трансгресивног „трола" и представника од Клинтонове проказаних „бедника" (deplorables), вређајући дотадашње елитне хероје попут Џона Мекејна и поручујући да ће ухапсити Хилари Клинтон када дође на власт.

Политика идентитизма

Међутим, стапање стварних личности и њихове симболичке интернет вредности није само феномен резервисан за медијске личности. Филозофи Ханс-Георг Милер и Пол Д'Амброзио кажу да је то последица начина на који ми данас конципирамо идентитет.

У њиховој књизи Ти и твој профил: Идентитет после аутентичности (You and Your Profile: Identity After Authenticity, 2021), они тврде да је у интернетском добу кључна ствар за самодефиницију - „профилност". Односно, идентитет се данас заснива на томе како нас преципира „општи други", анонимна група људи којима се стално представљамо на интернету.

Милер и Д'Амброзио сматрају да су претходна поимања идентитета превазиђена. Предмодерна епоха „искрености", када су идентитети били заснивани на установљеним друштвеним улогама (отац, мајка, ковач...), током 20. века замењена је акцентом на „аутентичности", то јест приоритизацијом тога како сами себе перципирамо и потребом да то искажемо. Али данас, по њиховом мишљењу, ми сада јесмо оно како се представљамо, од ставки на нашим пословним резимеима до фотографија на Инстаграму, а циљ нам је да својим понашањем не створимо дисонанцу у односу на пројектовани лик.

С друге стране, то како ми перципирамо друге све више је базирано на томе како су они перципирани од стране јавности, а не на њиховим способностима или нашој стварној потреби да видимо да ли су и колико они „аутентични".

Стога је за људе са јавним каријерама попут политичара постало битно не само да управљају перцепцијом, већ су они само оно како се представљају. Отуд би било који покушај да буду суптилнији у свом јавном наступу био раван самоубиству.

Нова реалност

Када је реч о политичком активизму, Милер и Д'Амброзио га сматрају неодвојивим од самопрезентације и сматрају да критике да се неко бави њиме „само због медија" не уважавају нову реалност. „Данас, у друштву где је профилност стандардан метод формирања идентитета, појединци и колективи користе политичка питања да обликују и пласирају своје профиле - левица колико и десница - зелени активисти као Грета колико и антиполитичари као Доналд", каже се у књизи Ти и твој профил. „Та питања су важна јер помажу у побољшању личних и колективних профила. У свету профилности, баш као и у световима искрености и аутентичности, друштвена питања привлаче људе и организације као што пламен привлачи мољце."

Константни надзор и самонадзор у доба интернета довео је до редефиниције идентитета и променио и свет идола. Свака „пукотина" у профилу јавних личности, поготово везана за политичка питања - погрешна реч или дружење са погрешним људима - може да их кошта друштвеног капитала. На пример, Џ. К. Роулинг, ауторка Хари Потера, у року од само неколико година је од вољене списатељице која је прешла трновит пут до славе, постала перципирана као омражени анти-транс шовен.

У свету у коме је због политичких ставова који се не уклапају у све оштрије поларизоване категорије све лакше бити проглашен за „проблематичног" или „издајника", политичари и активисти, као ствараоци тих подела, имају предност и увек могу да одрже привид чистоте и створе своје култове.

Било да се ради о насловној страни левичарског часописа Џакобин, који представља Бајдена као свеца, или о аматерској певачици Марији Максими која пева о Александру Вучићу, делује да ће политичари бити све присутнији у нашим животима, и то у све бизарнијим издањима.

Које друге алтернативе постоје?

Аутори Краја краја историје шансу виде у новим идеологијама и покретима ближим стварним интересима заједнице. Анџела Нејгл верује да би крај контракултурне поларизације, па и њених политичких аватара, могао да буде постигнут ако би друштво престало да цени ексцесе и трансгресију.

С друге стране, Милер и Д'Амброзио мисле да само треба да прихватимо нову природу идентитета и света у коме је свеприсутност, па - свеприсутна.