Три сценарија за напад Русије на Украјину: Првих 100 дана непостојећег рата

Данас се више нико не сећа како је почела хистерија поводом предстојећег или очекиваног напада Русије на Украјину. А почела је тачно пре 100 дана, када је почетком новембра шеф ЦИА Вилијам Барнс похитао у Москву да саопшти руским домаћинима да је његова организација, дакле ЦИА, у октобру открила „застрашујућу ствар": да је Русија покренула своје снаге према украјинској граници и да је, за разлику од претходних операција гомилања трупа на граници, направила тајне планове о томе како да их употреби, те да ће 175.000 руских војника у 100 дивизија ускоро умарширати у плодне украјинске равнице - па докле стигну.

Угледни коментатор Вашингтон поста Дејвид Игњатијус све ово je обелоданио 2. децембра прошле године и од тада до данас не престаје бомбардовање најавама рата уз лицитирање и одбројавање недеља и дана када ће рат заиста да почне.

Руска страна је 17. децембра затражила два споразума са САД и НАТО о окончању ширења НАТО-а и искључивање Украјине из тог процеса, што је унело додатну димензију у заплет који је настао.

Аналитичари су већ написали хиљаде чланака у којима су анализирали како ће да изгледа тај рат, ко у њему добија а ко губи и зашто. Пре неколико дана агенција Блумберг објавила је да је руска инвазија већ почела, док је немачки Билд саопштио „прецизне" планове како ће и када Русија да заузме Украјину.

Њујорк тајмс је дао прилог једним занимљивим открићем. Он је написао да ће Русија да фабрикује видео у којем ће бити приказани злочини украјинске војске, те да ће тај видео да буде искоришћен за почетак напада на Украјину.

Овде је згодно место да приметимо како се, дакле, прихвата да је могућно изазвати војне акције и покретање машинерије помоћу фабрикованих филмова, а то значи да и стварни догађаји могу да се фабрикују. Можемо да се запитамо какве последице овај модел „фабрикован догађај - војна акција" може да има на разумевање наших ратова деведесетих, када су у неколико наврата масакри доводили до кључних војних акција. 

Феномен непостојећег рата

Истовремено, целокупна светска дипломатија упрегла се да спречи почетак за сада непостојећег рата, управо онако како је Игњатијус препоручио: он је, наиме, закључио да је разговор са Путином један од начина на који може да се заустави „мајстор одважности", што амерички председник Бајден и „планира да учини", тј. „планира да му понуди достојанствено повлачење". Али ако то не успе и Путин нападне Украјину, каже Игњатијус, „САД и њихови савезници разговарају о томе како да присиле Путина да плати што већу цену".

И сада се већ три месеца разговара о рату који је најављен да ће да почне пре три месеца.

Иако ратни бубњеви грме на све стране, Украјина и Русија, чини се, све боље економски сарађују, па то не иде у прилог ратним сценаријима.

Према подацима Федералне царинске службе Русије, трговински промет између Русије и Украјине у 2021. години порастао је за 22,8 одсто, на 12 милијарди и 284,3 милиона долара.

Обим руског извоза у Украјину на крају прошле године износио је 8 милијарди и 129,5 милиона долара, што је 28,8 одсто више него 2020. Порастао је и руски увоз из Украјине - за 12 одсто, на 4 милијарде и 154,8 милиона долара.

Према Државној царинској служби Украјине, прошле године трговински промет између земаља порастао је за 38,7% одсто - са 7,28 милијарди долара на 10,09 милијарди долара.

Увоз је порастао за 45,9 одсто, са 4,56 милијарди долара на 6,65 милијарди долара, док је извоз порастао за 26,5 одсто, са 2,71 милијарде долара на 3,44 милијарде долара.

Руски гас у Немачкој

О овим темама разговарало се на три састанка који су одржани истога дана, у понедељак 7. фебруара. Тада је немачки канцелар Олаф Шолц био у Вашингтону, француски председник Макрон у Москви, а немачка министарка спољних послова Аналена Бербок у Кијеву. 

У разговору Бајдена и Шолца, Северни ток 2 био је једна од најважнијих тема. На конференцији за штампу вођен је овај дијалог:

Бајден: „Ако Немачка... Ако Русија изврши инвазију, што значи да тенкови или трупе поново пређу украјинску границу, тада више неће бити Северног тока 2. Ми ћемо томе стати на крај."

Новинар: „Како ћете то тачно да урадите?"

Бајден: „Обећавам вам, ми то можемо."

Шолц: „Апсолутно смо јединствени по овом питању. САД и Немачка ће предузети исте кораке у погледу санкција у случају руског напада на Украјину."

Нико није превидео да немачки канцелар није уопште поменуо Северни ток 2. Чини се да је јасно да Немачка неће пристати да буде одсечена од руског гаса који добија по веома повољним ценама, а још више од руског тржишта које Русија великодушно, од краја Хладног рата, нуди Немачкој.

Истог дана немачка министарка спољних послова Аналена Бербок била је у Кијеву где је требало да је прими и председник Зеленски. Тај састанак је отказан, како се претпоставља због две ствари - немачке неспремности да се одрекне Северног тока 2 и одбијања да Украјини испоручи високотехнолошко борбено наоружање. 

Француски кључ

Састанак руског и француског председника био је догађаја дана 7. фебруара. Не само због тога што је трајао пет сати, него и због упечатљивог екстра дугог стола јајастог облика који је већ добио десетине верзија у фотошопу на друштвеним мрежама.

Путин се Макрону обратио на „ти" и приметио да се нису видели две године, а за то време се нагомилало много проблема. Макрон се Путину такође обраћао на "ти".

На почетку није било јасно да ли ће преводиоци да седе заједно са двојицом председника или ће то бити синхрони превод, па је Путин на почетку разјаснио ово питање. Можда је због тога изабран овај сто који обезбеђује дистанцу између саговорника од пет метара, а можда и због ковид мера, пошто саговорници нису имали маске, попут Бајдена и Шолца који су седели у непосредној близини један другог.

Иначе, овај сто направио је дипломатски инцидент на претходном Путиновом састанку са иранским председником Раисијем. Иранска страна била је незадовољна и сматрала је разговор два шефа државе са оволиком раздаљином гестом непоштовања.

Без обзира на то, чини се да је разговор био повољан за обе стране. Амерички медији су оценили да је Макрон заузео позицију „најатрактивнијег Путиновог преговарача у Европи поводом тренутне кризе око Украјине - он је  пет пута разговарао са Путином у покушају да спречи оно што западни политичари називају предстојећом руском инвазијом".

Руски председник је наводно обећао да ће повући до 30.000 војника из Белорусије после заједничких руско-белоруских вежби које ће се одржати од 10. до 20. фебруара. Путин је такође рекао да неће предузимати никакве нове „војне иницијативе" и сагласио се да ће да „настави дијалог" о распоређивању руских трупа.

Поред тога, председници две земље договорили су „структурисани дијалог о колективној безбедности".

Историјско решење европске безбедности

Шта то у ствари значи, разјаснио је француски председник. Он је рекао да руски геополитички циљ није Украјина, већ да разјасни правила о суживоту са НАТО и ЕУ, пошто је легитимно да постави питање властите безбедности.

Макрон је позвао на стварање „новог поретка" у Европи, што је додатно поткрепио позивом да се нађе „историјско решење европске безбедности".

Пре одласка у Москву Макрон је телефоном разговарао са америчким председником Бајденом, а из Москве наставио је у Кијев, па отуда у Берлин. Хоће ли ова „шатл дипломатија" која личи на вртење у круг донети неко решење или ће само остати још један неуспели покушај, зависи, према погледима Москве, од става Вашингтона.

Путинов портпарол Дмитриј Песков рекао да је „за сва ова питања потребна сагласност савезника Француске у ЕУ и НАТО, пре свега Сједињених Држава, па је још рано да се говори о било чему другом".

Руски председник је представио да је војни сукоб између Русије и НАТО-а могућ уколико Украјина буде чланица Северноатлантске алијансе и буде желела силом да врати Крим. Путин је подсетио и да је у војној стратегији НАТО-а из 2019. године Русија директно названа главном безбедносном претњом и противником и да је НАТО разместио своју инфраструктуру на руским границама. Сукоб није неизбежан, али је могућ.

Рат и мир

И руска јавност се у међувремену поделила на присталице рата и мира. У стручној заједници Русије прилично снажно укоренило се мишљење да неће бити ни потребно слати трупе на територију Украјине, пошто су оружане снаге ове земље у жалосном стању.

Неки политички аналитичари наглашавају да би снажан руски војни удар уништио готово све украјинске системе за надзор и комуникацију, артиљерију и тенковске формације. Штавише, један број експерата закључује да ће чак и један одлучни ударац Русије бити довољан да се рат оконча. Као трешњу на торти, неки аналитичари посебно истичу чињеницу да нико у Украјини неће бранити „кијевски режим".

Белоруски председник Лукашенко говори да ће за пад Кијева бити потребно три-четири дана, док западни аналитичари не дају украјинској војсци шансу за држање Кијева дуже од 72 сата. У прилог овоме узимају се догађаји из 2014. када је Русија могла да Луганску и Доњецку прикључи остале суседне градове с већинским руским становништвом - Харков, Запорожје, Дњепропетровск и Мариупољ, што би готово сигурно довело до остварења пројекта „Новорусије", али председник Путин је учинио уступак и одустао од њега - неки говоре да је то учинио немачкој канцеларки Ангели Меркел. Пројекат „Новоросија" је некако неприметно одуван и тихо замро.

На конференцији за штампу којом је требало да обележи прву годишњицу у Белој кући, председник Бајден је углавном говорио о Украјини и Путину. Најавио је да ће „Путин сигурно напасти Украјину", јер он „мора нешто да учини", али је додао да „ни сам Путин не зна шта ће да уради" и да све то може да зависи од његовог расположења и да ли је „устао на леву ногу".

Бајден је дозволио могућност да Русија изврши „мањи упад" који не би повукао најтеже консеквенце и западне санкције, првенствено због тога што Запад не би могао да се сложи какве санкције би требало да буду уведене.

Две мере су најважније: Северни ток 2 и евентуално искључивање Русије из банкарског SWIFT режима чиме би био онемогућен трансфер новца у Русију и из Русије.

Руски сценарио

Они који на руској страни заступају интервенцију, предлажу да се заузму југоисточне области: Доњецка, Луганска, Запорошка, Херсонска, Николајевска и Одеска област.

Овде је реч о површини око 166.000 км². Одеска област: 33 хиљаде км²; Николајевски регион: 24,5 хиљада км²; Херсонска област: 28,5 хиљада км²; Запорошка област: 27 хиљада км²; Луганска област: 26,6 хиљада км²; Доњецка област: 26,5 хиљада км².

Укупно, то је површна Сирије или америчке државе Флорида.

Украјина би тако била одсечена од приступа мору и окружена Русијом са 3 стране. Ово омогућава копнену везу Русије са Придњестровом, где се, иначе, налази највеће складиште војне муниције од совјетских времена. Затим, гасовод који снабдева Молдавију, Румунију и Мађарску пролази тачно кроз територију Одеске области.

По рачуници коју су направиле присталице ове акције, све би коштало 983 милијарде рубаља, односно око 75 милиона долара; пошто Русија има вишак у буџету од 1,3 трилиона рубаља, то би било довољно. (1 долар = 75 рубаља).

Ово све нипошто не би значило нестанак Украјине с мапе, јер постоји императив њеног одржања. Тај имепратив је финансијски. Уколико се ликвидира држава, питање је ко ће преузети огроман спољни јавни дуг Украјине од 57 милијарди долара и унутрашњи јавни дуг већи од 32 милијарде долара? А ту су и дугови предузећа и домаћинстава. То значи да би Русија морала да издвоји 100 милијарди долара за покривање ових дугова. Присталице интервенције стога императивно захтевају опстанак Украјине.

Укупна размера војних акција, не укључујући копнену границу са Русијом, али укључујући Крим, износила би приближно 1.750 километара. То је знатно више од половине дужине границе између САД и Мексика (дужине 3.145 километара) и две трећине дужине целе границе између Авганистана и Пакистана (Дурандова линија, дуга 2.640 километара).

Заузимање десетина хиљада квадратних километара земље и контрола милиона цивила (у овом замишљеном случају, 170.000 квадратних километара и 17 милиона људи) захтевало би десетине хиљада, тачније 160.000 војника руске пешадије. Све то доноси огроман терет на унутрашње прилике у земљи.

На овакве сценарије рачуна и Запад. Америчка и НАТО страна калкулишу са три ратна сценарија која би у себи носила различити степен ризика по Русију.

Прва опција била би ограничено руско војно напредовање и анексија великих делова региона Доњецка и Луганска на југоистоку Украјине, који су већ сада независни од Кијева. То је операција с најмање ризика која би одговарала ономе што се назива „мањи упад" - „minor incursion", Бајденовим речником.

Средња опција је нешто ризичнија, али свакако не и најризичнија: Русија врши инвазију и заузима источну трећину Украјине, учвршћујући своје положаје на Криму, Доњецку и Луганску, истовремено стварајући тампон против наводног продирања Запада у руску сферу утицаја.

Максималистичка опција је заузмање већег дела Украјине, укључујући главни град Кијев и отцепљену територију Придњестровља у источној Молдавији. Ово је најризичнији сценарио.

Руска пацифистичка струја

Противнике насилног отварања кијевског чира у руској јавности представљају углавном грађанске организације, али појавили су се и некадашњи официри који се опредељују за пацифистичку позицију.

На опште изненађење, међу њима се нашао и бивши начелник Главне управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране Русије, генерал-пуковник Леонид Ивашов.

Он се у име организације „Сверуски официрски сабор", на чијем је челу, обратио председнику Путину са захтевом „да одустане од злочиначке политике изазивања рата у коме ће Руска Федерација бити сама против удружених снага Запада", а такође „да створи услове за спровођење члана 3 Устава Руске Федерације у пракси и да поднесе оставку".

Шта је Ивашов имао на уму када је говорио о 3. члану Устава није јасно, али је јасно да његова порука представља позив Путину да напусти и припреме за рат и место шефа државе.

Генерал Ивашов нама је познат као жестоки противник НАТО-а и уопште деловања Северноатлантске алијансе, а посебно је био против бомбардовања Србије 1999. Након тога,  учествовао је 2002. у оснивању Војно-државног савеза Русије, председавао је 2006. монархистичким „Савезом руског народа", од 2008. је у стручном савету међународног аналитичког часописа „Геополитика", а 2011. године покушао је да постане председник Русије. Сада наступа као пацифиста у односу према Украјини.

Постоји утисак да ратне приче треба да надјачају политички аспект проблема европске и руске безбедности и места НАТО-а у њима. Тај проблем, међутим, неће нестати само зато што су те приче бројне и гласне. Због тога се све мање верује у ратне опције.

Пошто је руска страна на почетку дипломатског казачока саопштила да нема намеру да бесконачно чека амерички и НАТО одговор, она је инсинуирала очекивање да би пре следећег самита НАТО-а у Мадриду, који ће бити одржан овог лета, требало да се постигну конкретни договори о безбедносним гаранцијама.

Руска страна сматра да је упркос временском теснацу могућно да се постигне договор о стварању неке врсте „тампон зоне". Све би се догађало у оквиру мера за изградњу поверења, међу којима је посебно важно обнављање контаката између Русије и НАТО-а, укључујући и војни ниво. А то је већ започето састанком 12. јануара у Бриселу.