Нови албум Ролингстонса, заувек младих часних старина рокенрола: Претварајући камење у злато štampaj

Говорите ли стране језике? Па, овај вам је сасвим сигурно добро знан. Јер, тај заводљиви жаргон некадашњих enfants terribles британског рока, сада готово да је постао светски призната поезија класичног метра. Након Дилана, можда и за Нобела поново?

Шалу на страну, нови албум славних Ролингстонса, под називом „Foreign Tongues“ („Страни језици“), апсолутно враћа овај легендарни бенд на тријумфални трон рокенрола, који им је одувек и припадао. Као јубиларни, 25-ти по реду у њиховој супериорној дискографији, „Foreign Tongues“ (Polydor/Capitol) је свакако овде да старе љубитеље подсети на прапочетке састава, инспирисане ритмом-и-блузом древних црних мајстора са друге стране Атлантика, посебно оним Мадија Вотерса, чија је песма „Rollin’ Stone“ и кумовала имену бенда.

Но, албум „Foreign Tongues“ истовремено остаје волшебно модеран и примамљив чак и за најновију генерацију знатижељних пубертетлија. И то не тек као тамо нека старовремска реликвија, призвана из мртвих о каквом крупном датуму. Већ, напротив, као првокласна покретачка музичка снага, пореклом из оног златног доба аутентичног живота људске врсте, што се деценијама тврдоглаво опире свом претварању у прашњави музејски експонат по избору вештачке интелигенције.

Штавише, ово остварење својом опипљивом сензуалношћу – коју од Стонса, руку на срце, стално и очекујемо – чини да се ерос истог трена заврти у ваздуху, док са музичког уређаја трешти нека од нових сјајних нумера. У времену свеопште посредованости, чулност рокенрола већ је постала света мистерија, нешто што само још посвећени разумеју. И ко ће нам је боље растумачити од Ролингстонса?

Али, шта нам данас овим албумом заправо поручују Џегер и Ричардс? И која је још увек њихова сврха постојања у нашем циничном пост-ковид свету, свету пост-истине или пост-свету људи или... шта год пожелите?

Увек на правој страни

Да кренемо редом. Игра речи из наслова албума без сумње буди духовиту асоцијацију на чувени исплажени језик између усана у логотипу бенда. Али, истовремено, овај каламбур можда сугерише и много више од тога – рецимо Орвелову „двомисао“ (doublethink). У етички и на сваки други начин неконзистентној реалности около, нагризеној лажима и дрском надменошћу шачице с ума сишавших олигарха, двомисао нам, сасвим исправно, делује као превладавајући концепт данашњице.

Иако заиста звучи помало претерано, не одбацујте олако ову злослутну тезу у вези са албумом „Foreign Tongues“. Јер, сећате се, рокенрол је зачет као бунтовнички подухват. Речју, колико год да музичари – од средњовековних путујућих минстрела до актуелних трубадура бритког језика – остављају утисак наизглед наивних и немоћних чудака у судару са естаблишментом, њихове поруке некако имају потенцијал да одзвањају неизмерно дуже и силовитије од било које политичке пароле, због тога што удружују братска и сестринска срца својих присталица у једну резонанцију вишег реда. Могу тако Ролингстонси да и садашњим властодршцима буду бескрајно прихватљиви и „cool“, колико год им се хоће, али базично опредељење овог ненадмашног бенда увек је јасно било на правој страни.

На страни малог човека, оног који, дабоме, хоће преко црте. И стварно има петље да је пређе.

Зато, кад само мало прочепркате по овом бриљантном рокенрол исказу са пуно душе, испод и даље запањујуће моћног Миковог вокала и блиставих Китових и Ронијевих гитара, одједном се суочите са бестидношћу „царевог новог одела“, и то у пуном капацитету његове ароганције. Да није тако, зар би Ролингстонси већ у уводној, разламајућој „Rough and Twisted“, певали о граду затрпаном мувама у коме се не може дисати од отровног смрада и где се једини клуб зове „Завера“?

Или, узмите на пример „Ringing Hollow“, у којој се Мик Џегер присећа себе као клинца из лондонског предграђа и своје тадашње обузетости Америком, чијом је културом био опчињен, жалећи што је овај сан о слободи у међувремену спао на тако ниске гране. Да и не говоримо о музички беспоговорној нумери „Mr. Charm“, која је својеврсни окршај ових рокенрол аристократа са „лудим могулом, господином Маском“. Или, „Covered in You“, чији се протагониста отворено згражава над тиранима што се множе „као рој прљавих пацова“, парадирајући својим оружјем. Не заборавимо ни „Divine Intervention“ у којој Стонси прозивају милијардере што су се разбежали до својих мишјих рупа на небу.

Рокенрол је, дакле, и даље опасно оружје, ако питате Ролингстонсе у 2026-ој. Није лоше, нарочито ако схватите да Мик, Рон и Кит заједно имају преко две стотине четрдесет година петљања са животом!

Сви славни гости на албуму „Foreign Tongues“ служе такође томе да нам појасне како су Стонси овде иступили у име шире рокерске заједнице високог профила, те да је ово веома специјална плоча, нека врста посланице упућене мисионарима рокенрола. Позив да подигну глас! Да није тако, не би се на „Foreign Tongues“ нашли неприкосновени ветерани попут Пола Макартнија и Стива Винвуда, као и „подмладак“ у лику Роберта Смита из групе The Cure и његовог презимењака Чеда из Red Hot Chili Peppers. Свако од њих довољно дуго је страдао на свом музичком крсту, и потом се достојанствено уздигао до статуса часне старине рокенрола.

Великани и обожаваоци, претече и потомци

Најдирљивији моменат на албуму „Foreign Tongues“ ипак припада обради класика Ејми Вајнхаус „You Know I'm No Good“. Певајући ове потресне стихове, са џентлменским преузимањем на себе кривице записане у њима, Џегер на величанствен начин спира љагу са злосрећне Вајнхаусове, одајући јој почаст пуним срцем као било којем свом музичком хероју. Само у овом гесту, садржана је сва племенитост Ролингстонса, који никад нису бирали свој репертоар из рачуна, нити су дисквалификовали иједног талентованог сапатника због злог гласа који га прати, знајући врло добро како то иде кад те чаршија згази.  

И то је оно што плочу „Foreign Tongues“ намах претвара у неочекивано велику, отварајући јој комуникацију са вечношћу. Али, још важније јесте што су Ролингстонси овој песми удахнули толико истинског живота и дирљиве топлине наде да се Ејми Вајнхаус, негде у рок пантеону, дефинитивно мора осетити гануто. Нема никакве патетике и сажаљења овде – само прегршт емоција без устезања и до кости срезане збиље.

Ејми Вајнхаус је овим чином коначно примљена у Хол свих светих – не бива баш сваки дан да ти Стонси одају почаст и признају да си рокерска громада која је разумела тајну. Ону која говори о томе како претворити камење у злато, јер си рођени алхемичар звука као што су и они сами.

За крај, „Beautiful Delilah“ Чака Берија. Круг се затвара како је и почео, оном мистичном алузијом на Мадија Вотерса у уводу, а окончава посветом пиониру рокенрола, чију стогодишњицу рођења најесен обележавамо. Великани и обожаваоци. Претече и потомци. Само се о томе овде и ради. Плус мало шале кочоперних стараца на рачун овог махнитог света.

И заиста, зар се све ионако стално не врти око узора и следбеника, где ови потоњи такође некоме из будућности могу постати идеал? Боб Дилан нас је томе мудро подучио на својој плочи „Rough and Rowdy Ways“ – узгред, тридесет деветој по реду. Е, то се зове прави узор!

Албум „Foreign Tongues“ нам поручује како је кључно немати предрасуде ни према коме, те да свакоме треба поклонити поверење чистог срца, без осуђивања. Осим, наравно, богатунима из „Алана Форда“! Ролингстонси су, уосталом, са сваким својим поштоваоцем понаособ, и у она добра стара времена, на неки начин потписивали такву врсту спиритуалног споразума, чим би их ухо регистровало са неког радија или грамофона. Давно то беше, али можда је управо куцнуо час за још један велики повратак највећег рокенрол бенда у наше животе. Чисто да научимо стране језике и тако се боље разумемо.