У свакој култури, као и у свеукупности њеног стварања, постоји у сваком уметничком правцу једно или два имена, личности и дела који би се могли назвати огледнима за читаву културу. У високим уметностима, упркос свим разилажењима готово свако ће знати која су то била имена и дела у југословенској, а онда и јужнословенској уметности: Андрић и Крлежа у књижевности, касније у зениту модерности и Данило Киш, у вајарству Иван Мештровић, у филму Макавејев а онда и Кустурица, и тако даље. Такво име имали смо, међутим, и у једном уметничком стилу и жанру – у којем се то није очекивало, нити код нас, нити тамо где је тај стил и настао као једна од две најакутније модерне двадесетовековне музичке праксе. Та личност је Душко Гојковић, а музички правац је наравно – џез. 

Душко је почео „ниоткуда”, из, како је то одређивао поглед из светских културних центара (погрешно, наравно), дубоке провинције на коју нико није рачунао. Издигао се над страшним историјским и личним околностима већ од детињства, преко одрастања у рату и пораћу, у сиротињским условима. Пробијао се у младим годинама и након одласка из тек настале земље кроз стране и далеке пределе, географске и музичке, усавршавао своју умешност и уметност до изврсности, да би у једном тренутку постао не само интернационално, светски цењено и уважавано име стила који као да није ни био намерен да изађе из специфичне националне културе, оне америчке, штавише једине аутентичне уметности тога континента. То да је један Европљанин, Балканац, Југословен, Србин, дао лични и мерљив допринос томе да џез постане светска lingua franca (као што ће касније бити и рокенрол), чини то по себи тешко оствариво постигнуће значајнијим, а вредност већом.

Ово није произвољна оцена: Душко Гојковић постао је – и остао – једини овдашњи музичар чије је име ушло у све светске енциклопедије и водиче џеза. Парадоксално, а чега ће се сетити љубитељи ове музике у нас у време пре касних деведесетих, име нашег најпознатијег џез-трубача дуго је било нека врста тајне, интригантна појава с мноштвом непознаница, биографских и свирачких, магловита референца за посвећене о којој се не зна много, али чије име је звонило као лозинка упућених, ехо у којем се снажно осећало нарочито поштовање, резервисано за најмалобројније.

Можда и није било другог имена које је тада изазивало такав респект; а и касније, кад су ствари постале транспарентније и доступније, па тиме и мање цењене, декласиране видљивошћу и губитком оне готово бенјаминовске, „ауре”. То је у нас реткост, да неко задржи такав статус у околностима какве су биле наше у протекле три деценије. У том смислу увек се сетим покојног Бошка Петровића, нашег најпознатијег вибрафонисте и џез-пионира, такође међународног имена на сцени, а иначе великог циника: у својим мемоарима упадљиво је и доследно презрив спрам свих колега, чак и највећих музичара с којима је радио, домаћих и светских. Само кад је говорио о једном једином, тон се одједном мења, и без експлицитности и речи, осећајем прелази у неочекивану задивљеност, у запитаност, збуњеност чак. Као да је и папир странице ту другачије засветлео код имена пред којим је стари циник „стао мирно”: пред именом Душка Гојковића.

И ту је негде вероватно био кључ. Душко је увек у односу на остале југословенске музичаре који су радили напољу, деловао некако као одвојен – капетан с бројном и промењивом посадом у којој нико не говори његов матерњи језик. Ту се, на том путовању, комуницирало другачијим језиком: најважнијим а свуда разумљивим – тонским.

Наше самоће

Негде сам једном написао да је Душка било тешко груписати с другима, скоро некако слично раније поменутом колосу наше уметности – Ивану Мештровићу – то је онај усамљени „нашијенац” који ради у светској уметности и на највишем нивоу, а опет остаје сâм, класа и појава за себе. Чак и онда кад је желео да припада. Душков живот и прикљученија показују га, ако ублажимо поредбу, као неког озбиљног Пикара наше музике, или можда Хаклберија Фина, да буде у духу културе која га је обележила: човека који је уз сву, по дефиницији струке и жанра, нужну оријентисаност на колеге, некако увек ходао сам и успео захваљујући једино властитој умешности, спреми, знању и свирачком, уметничком мајсторству.

То јесте без сумње било тако. Али онај први, дубоки разлог који је будућег великог свирача одредио, који га је гурао у леђа, давао му убрзање да што пре изађе у свет, много је компликованији.

Данас, након свега, а с тенденцијом ка идеализовању југословенског времена и земље с једне стране, и негирања обоје без остатка с друге, заборавља се или не зна да се све до тамо осамдесетих година прошлог века од стране институција, а и доброг дела „радних људи и грађана” помало с подозрењем гледало на наше уметнике који су успевали напољу без подршке „структура“, без помоћи државе. Било је ту на моменте и латентне, понекад и изразите параноидности, заједно с неким готово „атавистичким” страхом од иностранства – како на Исток, тако и на Запад. Јер – „кога су змије уједале и гуштера се боји”, јел тако.

Отуд, и живот и каријера Душка Гојковића, сад на крају, у том истински дугом веку од готово деведесет и две године и са седам деценија свирачке каријере, чинили су се на први поглед само и једино посвећени племенитом звуку, искључиво бављењу музиком. Но испод те импресивне каријере, од неког времена промаљали су се и излазили детаљи који су показали на запањујући начин како ни Душко није могао да остане поштеђен од гибања историје која је дрмала овом географијом. И у најдаљу тачку света кад се човек одавде сакрије, дуга рука балканских законитости дохватила би га у неком тренутку. Или би га, макар оне сретније, само окрзнула. Али јој није умакао нико.

Обећање Америке

Душко Гојковић родио се 14. октобра 1931. године у Јајцу, сасвим случајно, или, ко зна, можда и дубљом симболиком, како ко воли – у једном од мистичних светилишта богумилске Босне и месту где ће се дванаест године касније родити и југословенска Република. Као дете стигао је у Београд, одрастајући у страшним менама: Други светски рат и бомбардовање Београда 1941, окупација и ослобођење 1944, послератна неимаштина и ограничења, тешко подизање и изградња срушене земље, идеолошки терор првих година. И као спас од свега тога – радио.

Не Радио Београд, ни југословенске станице. Него упорно тражење по средњим и дугим таласима да се дође до сигнала с друге обале и с мало среће и хватања жељене и жељно тражене фреквенције и програма који је дуго деловао као звук бољег и срећнијег света – Глас Америке, персонификован гласом спикера Вилиса Коновера. И изнад свега – звук, јединствен и узбудљив звук који је допирао негде из непојамних даљина и кварен шуштањем радио апарата у ноћним часовима док земља спава под будним и строгим оком младог и ригидног система.

Био је то звук црне и беле Америке, помешаних у ни са чиме упоредив музички правац који је у европске таме доносио радост и светлост као ништа друго. Звук који је био готово важнији од самога себе – јер је у њему била за нашег слушаоца још неосвешћена али стварна читава једна филозофија континента и културе која ће због своје комуникативности, животности, због обећања које је нудила, лако завладати светом. А музикалном талентованом момку из „друге Европе” понудити спасоносну руку и правац којим ће се његов живот и избори кретати.

Зато, након година свирања у првим послератним џез-оркестрима, Душко је напросто морао отићи, чинило се, кренути како год, ближе центру, тамо одакле је та необична звучна светлост долазила. И отишао је, најпре у подељену, хладноратовску, но за овај звук тада готово идеалну Западну Немачку.

Мења у неколико варијанти и начин како пише своје, напољу тешко изговориво име – то није безначајан, него напротив важан, горко ироничан детаљ у овом поглављу. Избројао сам у дискографији и текстовима о овом свирачу двадесетак различитих транслитерација његовог имена. Све те верзије које су и све тачне и све погрешне осим једне, читају се као дубока, вишеслојна метафора чији један битан слој говори индиректно нешто важно и о читавој негдашњој земљи. 

Такав чин, промена начина писања рођеног имена, као какав „палимпсест”, иако није потпуно узимање новога идентитета као што је псеудоним, свакако је „интервенција на идентитету”. Још једна тачка, формална, у промени, у одласку из тежине онога првога представљања себства и припадности. Данас се то у интернационализацији џеза не примећује толико, али кад је почињао, Душко је са својим „егзотичним” именом био изузетак а не правило.

Нешто своје

Написао сам једном у том смислу: замислимо Душка касније, кад је већ успео, тамо седамдесетих година – у тој истој Немачкој и у свету, подсетимо се, неупоредиво већем него што је данас. Ми, наш југословенски систем и култура, нисмо имали дисиденте у култури као „права” Источна Европа. Наши „културњаци“ били су углавном типови као што су Миро Барешић и Никола Каваја. Нема југославенског Солжењицина, Бродског и Нурејева. Наш типски индивидуалац одавде у најбољем случају био је као „Алекс Росињол” Боре Тодоровића из Макавејевљевог профетског филма „Мр. Монтенегро“. Или као истински трагед Љуба Врапче.

Али имали смо Душка. Он, као прави ајнцелгенгер (речено на језику који му је био близак), као самотњак, градио је све што је талог свесно разграђивао, а невини, слаби, необразовани и неприлагођени зато јер нису знали боље. Био сам отуд необично срећан кад сам о једној његовој округлој годишњици Душка назвао нашим музичким Доситејем – учинило ми се то као добро погођено поређење: сам је бродио по земљама Европе и по Америци, непрестано учио и просвећивао себе, своје земљаке – и сваку околину у којој би се нашао, доносећи најбоље што је имао и могао дати.

Уз стечено џез-образовање, као универзални језик носио је у свом коферу и нешто преважно: мелос, хармоније и, кључно, ритам своје земље. Носио је звучност и мере нашег Југа: македонске непарне ритмове, јужносрпске и босанске мелодијске мотиве, балканске хармоније и необичне акордације. Иако су га неки Американци замало претекли у томе – Бени Гудмен (из Чикага, али дете Јевреја из Источне Европе) имао је композицију насловљену Balkan Mixed Grill ни мање ни више – у преводу „Балкански роштиљ”, дословно, а Дејв Брубек први је унео оних фундаменталних и никад надмашених девет осмина у Blue Rondo a la Turk. 

Али они су ипак то гледали и чули као играње страно и мистериозно, егзотично (овај потоњи музичар макар). Душко је том звуку припадао, он му је био у културном наслеђу, свесно или несвесно, свеједно, и први је музичар одавде који је узео необичне мелодијске и ритмичке следове што их је донео са собом, или их се у самоћи даљине сетио у неком тренутку. И ширио их, плео нов узорак у таписерију општег музичког језика. Та велика таписерија додуше има вечну америчку потку која се зове блуз, али ова основа до данас је постала „свачија”, свих земаља и култура где се џез свира. Између осталог баш захваљујући индивидуалцима као што је Гојковић који су успели да је свладају и интернализују, враћајући јој захвалност и дајући јој вредну и племениту надоградњу.

Душко је наиме разумео и чинио најважније што наш уметник напољу може да разуме и уради, а што неизбројиви провинцијалци одавде никако да схвате, миметизујући се и прилагођавајући тако да што више сличе замишљеном центру, све док од њих не остане ништа, никакав идентитет и припадност. Душко је доносио нешто своје, представљајући то што је донео од куће с елеганцијом, у хармонији, с мером и, кључно, без комплекса мање вредности.

И управо због тога он је својим свирањем, композицијама, и нашим народним утицајима који су се у новонаписаној музици чули, био идеални грађанин света: научио је најпре светски, универзални језик, њиме се представљао и учествовао равноправно, свирајући с највећим представницима музичког правца, с најбриљантнијим музичарима, и у исто време уводећи у тај правац и свој „матерњи“, јединствен музички језик. А преко њега и саму културу из које је долазио.

Изгледало је као савршен спој и чинило се да тако може трајати за дуго време.

Мрачна сенка историје

А онда се све распало. И кад се након дугих година ужаса почело поново пребројавати да се види ко је уопште остао, почеле су у потпуно другачијим односима излазити на површину неочекиване, раније у тексту тек наговештене, дотад прећуткиване ствари.

Сазнали смо детаље у вези биографије Душка Гојковића, који се сам одједном наново појавио на великој сцени код нас тек кад смо већ били зашли у нови миленијум, и у којем је свирач деловао као какав дух из прошлости, нешто што је остало као недирнуто или што је преспавало страшна времена па остало незапрљано и непромењено, као неки Рип ван Винкл, легендарни лик из прозе Вашингтона Ирвинга.

Детаљи су то били који нису имали ништа с музиком.

Испоставило се да отмено светско џез име нашег порекла скрива, попут јунговске Сенке, изненађујуће мучно лично порекло. Корене у црногорској породици која је била с „криве стране“ у оном рату, с мушким члановима који су се борили у, како се службено звала, Југословенској војсци у отаџбини.

Његов отац Вуксан, војвода српско-црногорских четника у Првом светском рату и поглавар пећког среза који је гушио Качачки устанак, и његова два сина, Душкова старија брата, почетком Другог светског рата избегли су из Метохије и придружили се црногорским четницама, да би се 1945. нашли у збегу који се повлачио ка Аустрији. Оца Вуксана су партизани стрељали код Зиданог моста, док су Душкова браћа избегла смрт: један брат је емигрирао у Аустралију, док је други након рата у Београду касније постао новинар.

Слушати како тај смирени, светски човек прича делове породичне историје из најмрачнијег балканског кала, то мешање непомирљивих светова, неспојивих сасвим – с једне стране вучји, убилачки мрак наших историјско-племенских комплекса, а с друге америчка привидна лакоћа и формална комплексност џеза као метафоре цивилизације – све то је заједно деловало потпуно необично према појави Гојковићевој.

Јасно је било: бег у племенити, непознат звук, у ту „панакеју душе“ пре седамдесет година, мора да је негде био и бег од те позадине, историјске и личне, код нас увек отровно измешане. Џез, као сама слика америчког обећања и свега што подразумева, поготово у Европи, Западној и Источној, увек је наиме делимично и бег од мучности историје.

С онолико постигнутог у каријери и раду, у неко доба је помислио можда, као и ми што смо мислили, да је успео да једном заувек побегне од канџи идеологије и цикличних потреса који руше ове крајеве сваких неколико деценија. Упркос томе што, како ми је и сам говорио, није волео комунисте, Душко Гојковић је увек остао патриота. Волео је Југославију, без остатка. Заједно са својом Инге (невероватно, сад тек примећујем: истог имена као и жена Љубе Врапчета у Тиквама, и баш као што је и Душко, нигде другде него у Шведској, такође имао сина), изградио је и други дом, кућу на лепом далматинском острву.

Ипак, пре три деценије, ни онакав углед, ни благи карактер и деценција нису помогли светском музичару, и не морамо двапут ни да погађамо шта му се с том кућом догодило. Он никада није о томе после говорио – а могао је да јадикује и прави поене, попут толиких – осим приватно понекад, а и тада би о томе рекао тек покоју реч, с неком нелагодом и муком. Није желео да још више доприноси злој крви која је натопила, чини се, сваку пору земље. Само Душков блуз као да је од онда звучао још мрву тамније и тужније, а златни, заобљени тон његове трубе некако прочишћенији, и хладнији.

Последња лука

Овај светски путник за своју последњу луку изабрао је Минхен, где је прошлих деценија живео. Није то био, наравно, анониман живот: пре десетак година министарство културе покрајине Баварске доделило је Душку Гојковићу награду за животно дело.

С почетком новог миенијума, Душко се, тада већ седамдесетогодишњак, појавио код нас поново, као из магле и у доби када је већина свирача већ одавно пасивна физички и умно. И направио је серију врсних албума, свежих, а пуних искуства у исто време, стилски различитих а повезаних препознатљивим тоном трубе у којој се скупило и наслеђе читавог жанра, и трајно, звук музике и културе из које је музичар дошао. Снимио је зато и албум с оркестром Екрема Сејдића – као логичан корак, музички изазов, а можда мало и као „враћање дуга”.

Трубач и хорниста, композитор и иноватор, најуспешнији јужнословенски свирач џеза, живео је напокон последњих деценија једну мирну, а изузетну, другу каријеру. Карактеристично профињен, заобљен тон, контролисан, типично Душков, са свирком лиричном, најчешће у средњем регистру и темпу, с економичношћу нота, сјајан у баладама (иако је, како ми је рекао, „умео и да запали кад треба” – што ће рећи да подигне и темпо и тоналитет и број нота), последњих година некако је по први пут био наглашеније меланхоличан, фрагилнији него иначе, не само због година и нарочито након губитка Инге. Као солиста том се „штимунгу“ супротстављао упадљивом виталношћу изведбе, поготово на концертима, као и што је у исто време свирао с мудрошћу једног дугог живота, пуног заобилажења најразличитијих замки, скривених падова и видљивих победа.

И свирао је много у последњим годинама, напокон и упркос свему, изгледа и с нађеним унутрашњим миром човека којему је изнутра све јасно постављено. Који зна да му је само још једно важно– посвећеност и одговорност ка музици (вежбао је трубу свакодневно и кад је прешао осамдесету). Јер једино је у музици, у високој интелигенцији и комплексности какву џез има, било пред крај још неке врсте уточишта, и изнад свега – смисла. Баш као и на почетку.

Џез је често називан тонским „разговором“ између музичара – разговор нотама и рифовима, музичким реченицама, ритмичким, хармонским и нотним фигурама уместо вербалног. Разговор је то о многим темама, редом о важним, суштинским стварима: о природи музике и њеним могућностима, али и разговор о свету, о припадностима, о дому и странствовању. Често и исповест, интимна или отворенија, о ономе што је најтеже да се искаже прецизно и без баналности: о властитом осећају и унутарњим стањима.

Страшно ће нам недостајати Душко Гојковић, маестро и мајстор таквих безречних разговора.

Тако је говорио Душко Гојковић

Пре осам година, августа 2015, за недељник „Време“ направио сам повећи интервју с тада осамдесттрогодишњим Душком Гојковићем. У његовом уводу сам написао: Једини наш џез-музичар који је ушао у све енциклопедије (од рецентнијих, посебна биографска јединица и у популарном Rough Guide-овом Jazz водичу), Душко Гојковић и сам је ходајућа енциклопедија џеза и имена из тог света. Али за разлику од свих одавде, та је имена напротив знао лично и с њима свирао. Током разговора, кад сасвим успут и без икакве самохвале спомене нека од њих, сваки љубитељ ове музике мора осетити благу вртоглавицу од њихове тежине… Тражио је да не говоримо сувише о његовој биографији јер „то га сви питају, иако све већ пише“, помало фрустриран што се ретко спомињу нови албуми, редом врсни, што треба напоменути. То уистину јесте штета, будући на рецентним плочама – поготово на Samba Do Mar, The Brandenburg Concert (With Strings), те најновијој Latin Haze, снимљеној с великим џез оркестром РТС-а – лако се чује да је Душко Гојковић и у својој осамдесет и трећој години још увек у фантастичној форми. Иако смо се наравно морали дотаћи и „подмуклог дејства биографије“, почели смо с новијим радовима, одлазећи постепено све дубље у прошлост – до самог почетка. Након толико година проведених, како сам каже, „у дијаспори“, Душко говори типичним опуштеним темпом, речником шармантно прошараним англицизмима, покојим германизмом и, дакако, с много непреводивих термина из џеза."

Кад човек након толико година праћења на даљину, слушања радова и размишљања о таквој помало тајновитој појави као што је био Душко, сретне и разговара напокон с човеком, са живим бићем а не митом, често се догоди онај ефекат „чаробњака из Оза“, то да многе личности изгубе сјај пређашње мистериозности или да се покажу баналнијима него што смо могли и да претпоставимо.

За Душка сам очекивао да ће имати помало став „с висине“, или пак цинизам многих ветерана, којима је већ пуна капа свега, а кад говоре слушалац има осећај умора, засићености и давно унапред цементираних ставова.

Душко се показао потпуно другачијим. Након почетне мале задршке, чим смо почели да помињемо „шифре“ из историје џеза, имена свирача и најважније, музику, отворио се лако. Разговарали смо сатима, а чинило се да се тај човек од преко осамдесет година просто не умара. 

Да смо наставили још мало, било би материјала за књигу. 

У разговору сам открио човека с ногама чврсто на земљи, без трунке ароганције, и оно што је највише изненадило: вечитог „ученика музике“, музичара који није изгубио знатижељу и жељу да постане још бољи, упркос оноликом стажу и искуству. 

Договорили смо и да се једном после састанемо и у Београду: „узмемо по пет ћевапа, литар белог и боли нас уво“, како рече Душко. Није нам успело, на трајну жалост. 

Разговор је текао овако:

ЂОРЂЕ МАТИЋ: Кажете да вас стално гњаве биографијом и да то не волите.

ДУШКО ГОЈКОВИЋ: Па да, не волим да причам о биографским подацима, то све има писано, изашла је и биографија (књига Џез је слобода, српски превод у издању београдске куће „Жагор, 2007). Мене интересују актуелне ствари. А кад сам рођен, кад сам почео да свирам трубу и зашто, о томе се већ свуда писало, тако да о томе не треба да причамо.

На новом албуму Latin Haze скупили сте своје композиције направљене под утицајем латиноамеричких музичких стилова. Скоро сви џезери у неком се моменту очешу о тај стил, почевши с Дизијем Гилеспијем као, чини ми се, првим.

Па јесте. Ја могу да говорим само из свог искуства: увек сам волео да свирам бразилску музику, највише ми одговарају мелодија и хармонија, мада себе сматрам „бибапером“. Наравно, Дизи Гилеспи у своје време први је направио тај „afro-cuban“ звук. Волим да свирам и латин џез и блуз и баладе, а и овај такозвани „Балкан џез“, који сам још 1961. почео да свирам у Бостону док сам студирао на Берклију (најпознатија џез академија у САД, оп. а.). Ово што сам последњих година написао и што је сад РТС Биг бенд снимио, то су све оригиналне ствари и аранжмани. Базиране су на нашој музици али су моје композиције.

Пре ове плоче први пут сте радили и с класичарима, с гудачима из Бранденбурга.

Да, с Бранденбуршким симфонијским оркестром. Одувек сам желео да свирам са „штрајхерима“, и то је тешко, да се окупи толико људи, да се направе аранжмани за тако велики састав, али нам је успело. Аранжирао је Питер Кинг а композиције су моје.

Питер је, могло би се рећи, „енглески Чарли Паркер“.

Јесте, поред Фила Вудса, Питер је најпознатији енглески алто-саксофониста, али је и одличан аранжер. Он је и дириговао и свирао с нама.

Каква је динамика свирке с класичарима? Они углавном не „свингују“?

Ствар је у томе што је класична музика различита од џеза – оно што ми имамо, тај такозвани „тајминг“, фразирунг, те синкопе, они то друкчије свирају. Питер је морао неколико дана да проба с њима, да им објасни како се то у џезу свира, како се фразира. У џезу је врло прецизна ритмика, а код класичара није тако прецизно. Али јако су се радовали да с нама свирају, да снимају нешто „модерно“. Мада, свинг је за њих страна ствар.

Да се задржимо на том ритмичком концепту кључном за џез. Свинг, не као жанр из двадесетих, него као ритмичка компонента, то „кашњење на време“, како рече неко, готово је необјашњив је и неухватљив. Једном сам га назвао „музичким једнорогом“, јер га је најтеже наћи.

Знаш како: кад човек одлучи да свира џез, први услов је да има ритам, „тајминг“ – то имаш или немаш, то је урођено. Може да се научи хармонија и теорија, али мора човек да има осећање за свирање џеза. То ти је као други дијалект, као други језик који треба да се научи.

Луј Армстронг ми је то једном рекао – ја сам му преводио неки интервју у своје време у Немачкој, па га је питао журналиста: „Ви путујете по целом свету – где има тачно џеза и свинга, јесу то неке одређене земље?“ „Не“, каже Сачмо, „џез је тамо где га нађеш.“ И онај који свингује не зна се никад одакле је, био црни, бели, жути, да ли је из Африке или из Амстердама или Торонта – тамо је џез „где га нађеш“. Никад се не зна. То је урођена ствар.

Али ипак је то један аутентично амерички концепт. И реч је из енглеског, непреводива, с џезом је дошла.

То је, колико ја знам, почело у Америци, почетком 20. века, у Њу Орлеансу. Из свог искуства, после ових шездесет година колико сам у џезу, људи имају погрешну представу да је то само америчка ствар. Данас џез постоји у целом свету, све нације га свирају. Ја сам био у Јапану једанаест пута, с Јапанцима сам свирао и они одлично свирају.

Тако да је то неограничено, толико је данас измешано. А ако не свингују – није џез. Знаш шта, ја сам имао среће кад сам био млад да одем у свет. Прошао сам целу Европу и Америку, свирао с топ бендовима, и наравно да је то код Американаца нормална ствар; свугде се свира и сваки high school има бенд, то је традиција и може да се чује. Видиш одмах да је амерички бенд, осећа се да је то урођено. Али свугде има добрих бендова. Људи с којима ја свирам, то су одлични музичари. Ево, и код нас кад дођем, рецимо РТС Биг бенд који су професионалци, свирају одлично, и не да имају свинга, него стварно свингују. Не бих свирао с њима да није тако.

Могло би се рећи да данас наши оркестри имају више свести о томе него они некадашњи.

Ова генерација више је ушла у то и владају џез терминологијом више него после оног рата кад је то било ново још. Било је неколико добрих музичара, али то су били изузеци. С временом се распространило, људи прате све, имају материјале, плоче, књиге, другачије него кад смо ми били млади.

Ви сте одрасли у овдашњој култури, на Балкану, кад сте први пут схватили тај ритмички концепт, да уопште постоји?

Тај „laid back“ ритам… Могли бисмо да причамо три дана о томе. Свинг је као кад имаш онај фотографски „трипод“, троножац – ако једна нога криво стоји, онда се све накрене. Мени је Мајлс Дејвис једном рекао, он је био мој пријатељ, дружили смо се, и питам га једно вече: „Ова ствар коју си свирао синоћ, она трећа ствар, која то беше, како иде, средњи део…“, питам детаље. Каже он: „Знаш шта, Душко, није важно шта свираш, него како свираш.“

То је најкраћи и најпрецизнији одговор да објасниш како то радиш.

Мајлс је можда и највећи од свих.

Он је мене волео, а имао је специјални однос према Европљанима. Није волео беле Американце, ако нису музичари – није разговарао ни са ким. Дошао бих код њега кући, није примао свакога, дружили смо се. Спријатељили смо се негде ‘63-64, после Колтрејна, кад су дошли Вејн Шортер и Џорџ Коулмен. И кад си поменуо Филија Џо Џонса, ево ти једна анегдота.

Стојим на Бродвеју, имао сам слободан дан, такси се зауставља – Фили Џо, кроз прозор пита: „Шта радиш данас?“ Кажем му: „Хтео бих да видим Мајлса, свира у (Гринич) Вилиџу.“ „Ајмо заједно.“

Одведе ме у клуб, пун клуб, Мајлс наравно. Фили ме уведе кроз улаз за музичаре, нисам имао ни да платим, шворц. Мајлс за баром, пије шампањац и – нацирисао се мало, знаш. Каже: „Седите за мој сто“ – имао је свој сто код позорнице. Попне се, крене да свира, нешто крик-крак, видим ја да му с амбажуром ништа није у реду. Врати се за сто, каже: „Душко, ја сам се напио, не могу да свирам.“ Видим, реко’, шта је било. Каже: „Иди ти, ево ти труба, иди да свираш.“ Ууу… Бели дечко да иде да свира после Мајлса!? Може Џизис Крајст да дође, они хоће да виде Мајлса. Каже он: „Ти можеш иза мене да свираш.“

Нисам се усудио, и дан-данас сањам о томе кад вежбам, па кажем: „Мајлс, сад сам спреман! Све што си ти свирао, сад могу и ја да свирам.“

Знаш, кад дођеш у наше крајеве па испричаш овако неку причу, они и не верују у то. Мисле: ма, матори прича нешто, измишља, а ово је све истина.

Јесте ли га могли уопште разумети док говори, с тим подераним гласницама, а к томе и његов црни дијалект?

С њима сам целог живота и ја тај језик говорим. А с њим сам се дружио, долазио код њега кући, доста ми је помагао, знали смо се годинама. Имао је проблема с гласним жицама и није могао да говори, није ни најављивао на концертима ништа, али кад би говорио разумео сам га јер сам научио музички и џез сленг. Одрастао сам с тим људима.

Али негде сте ипак морали почети, били сте тамо прво новајлија.

Да ти кажем, ја сам најпре дошао овде у Немачку, и после пар година отишао у Америку. Музичари углавном говоре енглески, а пошто сам свирао са свим највећим светским мајсторима, научио сам њихов дијалект. То јесте посебан језик, али никад нисам имао проблема с тиме. Џезери се споразумевају одмах и ако је неко класа, онда као да га знаш сто година, као да је фамилија.

Можете ли да се сетите шта је била прва музика коју памтите у животу?

Сећам се и данас. Први музичар, чуо сам га на „Voice of America“ – Рој Елдриџ. Кад сам чуо како свира, рекох: „Е, то је моја музика, хоћу то да свирам!“ После тога слушао сам Луја Армстронга наравно, па онда Дизи и други. Али први је био Рој Елдриџ, свингер прави, Чикаго-стајл, и то ме толико импресионирало.

Које сте године први пут отишли у Америку?

1958, у Њупорт (чувени џез фестивал на Источној обали), с Европским омладинским оркестром, два и по месеца смо били. После сам добио стипендију за Беркли колеџ у Бостону и тамо сам завршио аранжирање и композицију. Онда сам свирао с америчким бендовима годинама, путовао по Америци уздуж и попреко, чак и у Африци смо били, Стејт департмент је то организовао, свирао сам с Вуди Хермановим бендом.

Како вам је било на почетку? Иако сте из Београда, Њујорк је био нешто сасвим друго. Јесте се уплашили оноликог града?

Први пут кад сам био, то је наравно велики доживљај. Сви џезери Европејци сањају о томе. Импресија је огромна, облакодери, Кип слободе. И онда идемо по клубовима, слушамо све мајсторе, сви су још били живи. Незаборавно.

Јесу вас третирали другачије кад бисте рекли одакле сте?

Па ја сам још пре отишао, свирао сам у Немачкој с доста Американаца, снимао с Кенијем Кларком у Паризу, с њим сам прву плочу снимио…

Кени Кларк, бубњар, легендарни „Klook“, најдиректнија је спона са самим срцем џеза, кроз квинтет Чарлија Паркера у доба кад је „Bird“ направио bebop револуцију. Имали сте на плочи с Кларком и један наслов на српском – „Сувише си лепа“, препев „You’re too beautiful“ – значи, један Југословен и један амерички свирач који је део самог канона. То је као метафора спајања и успеха, како вашег тако и прелажења моста између наше културе с руба према самом Центру.

Јесте, он је с Максом Роучом и оним друштвом измислио bebop свирање за бубњаре. Свирао сам с њиме десет-петнаест година, први октет који сам имао – он је, као и Франси Боланд, био мој sideman, иако су светске марке. Кени ме волео и протежирао. Увек је изненађење кад ти неки мајстор, као рецимо Дизи, каже да одлично свираш и прима те на равној нози.

И кад неко други одлично свира, одмах је и мени лакше и могу боље да свирам. Свирао сам годинама с најбољима: Декстер Гордон, Фреди Хабард, Кларк Тери… дугачка је листа. С Дизијем Гилеспијем сам пуно свирао и дружио се с њим и он ме стварно доста волео и ценио. Дакле, мени је то, џез, у стомаку; што кажу – genuine. Имао сам среће да сам отишао тамо млад и кад је сцена била с тим великим мајсторима. Људи одавде, из наших крајева, ма ни из Европе, нису имали ту срећу и шансу да дођу у центар светски где се свира џез с мајсторима. Често човек нема ни куража, да стисне па да каже: „Е, идем ја сад у Њујорк.“ Није то једноставно.

Ви сте „бибапер“ – кад се тај стил појавио, то је било врло радикално и у Америци, а камоли код нас.

Ми смо тада свирали оно што би се звало easy listening – мало Глен Милер, мало Бејзи. Свирали смо у Београду у америчкој амбасади, на Звездином игралишту, углавном плесну музику, dance music.

Бибап је био шок. Дошао је са East Coast, с Источне обале, и Њујорка и онда су га донели на Западну. У Калифорнији имали су такозвани „cool jazz“ који је био мелодичнији, једноставнији: Џери Малиген и Чет Бејкер квартет. Имали су климу лепу, и море, и тај easy life, Холивуд, али кад је дошао бибап онда им је окренуо главу сто осамдесет степени.

Свирао сам с Џеријем Малигеном, а Чет Бејкер ми је био пријатељ целог живота. Исто са Стеном Гецом – он ми је написао препоруку за Америку кад сам ишао у Беркли. Свирали смо у Франкфурту у клубу и сутра ујутру доручак на улици, кафић неки, седимо Стен Гец, Арт Фармер (трубач) и Оскар Петифорд (контрабасиста) – велтмајстор, што би рекли. Кажем им: нуде ми стипендију у Америци, а треба ми препорука, шта да радим? Гец извади онај измашћени јеловник, умрљан од кобасица и од пива, напише препоруку и сви потпишу. Ја то спакујем и пошаљем. После добијем писмо: у сваком моменту можеш да дођеш.

Чудно за Геца, био је иначе тежак човек.

Знаш шта, сваки од музичара има свој personality, свој карактер. И наравно пуно пута у животу дође неки аматер и хоће да свира с тобом, попне се на бину а не зна ништа. Тако је човек неки пут и опрезан. Међутим, могу да кажем да је Стен Гец био велики пријатељ и помогао ми је. Рекао ми је: „Знаш, овде у Њујорку сви су однекуд дошли. Мој родитељи су Жидови, Јевреји из Одесе, ја се зовем Станислав Гајецки, па су променили у – Стен Гец.“

Та тројица главних са Западне обале – Малиген, Гец и Чет Бејкер, не зна се који је којега мрзео више.

Ја не бих то тако рекао. Ево у чему је био проблем. Кад смо свирали Санремо једном, био је неки бар преко пута дворане, ту седи Малиген, дођем и питам га: „Јеси видео Чета, где је?“ Наљутио се на сам помен његовог имена јер је Чет био дрогиран стално и никада није престао с тим, није могао да се одвоји од те игле. Због тога се Малиген љутио, кад такав талентован човек не може да престане с дрогама. Али није га мрзео, било му је жао.

Како ви памтите Чета?

Ја сам с њим био пријатељ такорећи целог живота. Био је први од великих старова које сам упознао у Франкфурту већ после две-три недеље кад сам дошао из Београда. И одонда смо се дружили и свирали целог живота, све док човек није несрећно погинуо. Он је био врло талентован. Причао ми је – он је негде из Оклахоме, његова фамилија је негде из брда, с планина – браћа и сестре нису ни знали ко је он и шта то ради, нису уопште схватили. Певао је као што свира трубу, специјалан талент. Романтичан човек, морам да кажем. И тај његов тон на труби је био изузетан, уникат.

Чет Бејкер је био хероински овисник. Како је то било срести га сваки пут у онаквом стању?

Мени је страшно жао било, били смо стварно блиски пријатељи. Причао ми је кад је био млад, кад је дошао у Лос Анђелес да су га наговорили: „Ајде пробај ово мало.“ Каже: „Кад бих могао да нађем тога који ми је први пут дао – ја бих га задавио. Не могу да се одвикнем никако.“

Жао ми га је било, патио је целог живота због тога. Ми музичари кажемо: мораш да пропатиш у животу, да будеш и гладан и жедан и без лове, тада можеш да свираш блуз – из стомака. Није научено из нота, него мораш да проживиш тешка времена и онда се то чује у твојој музици.

Скоро сви ови што смо их досад спомињали имали су исти проблем. Вас није закачила дрога?

Не. Право да ти кажем – баш због Чета Бејкера. Ја сам био фришко дошао из Југославије у Франкфурт. Газда клуба ми каже: „Иди горе у паузи, нађи Чета за други сет јер он више не зна ни колико је сати, ни ништа.“ Одем по њега и кад сам видео како ону иглу забада у вену – ја сам се толико престрашио да у мом животу никад после ништа пипнуо нисам. Довољно сам луд да свирам џез трубу, не треба ми још нешто да будем још луђи.

Пре неколико година, Бошко Петровић у аутобиографији пише нешто симптоматично у том смислу. Сећа се гостовања легендарног бубњара Филија Џоа Џонса који је дошао на турнеју код нас шездесетих и како није могао ништа да унесе, ухватила га је страшна криза.

Фили Џо је био осам месеци у мом бенду. И он је исто висио на игли и увек имао проблема с тиме. Имао сам с њиме турнеју по Југославији. Кренемо одавде у Љубљану, Загреб и Београд, с оркестром Радија, турнеја се звала „Portrait of Philly Joe Jones“. У Љубљани одлично, бенд свира, Јоже Прившек диригује. У Загреб кад смо дошли, већ после два-три дана њему фали оно, разумеш. Преко границе не сме да носи, авионом не можеш да преносиш дроге. Будим га: „Фили, ајде устај, отишао нам је авион и воз.“ Чекају нас у Београду, радио-телевизија снима, он је главни стар. Узео сам такси из Загреба до Београда, богати. И негде насред пута он заустави кола, нека бензинска пумпа је била. Каже: „Ја даље не могу ништа, не могу, мени фали, ја сад морам нешто да имам.“ Кажем: „Ди ћеш овде насред аутопута, нема нигде тога овде“ – ја никад нисам с тиме ништа имао. С муком га доведем у Београд, али био је један мој пријатељ доктор који је волео њега и његове снимке. И донео је из болнице шта треба. „Ево му“, каже, „да удари нешто, да се пробуди мало.“ Онда је било све у реду.

А с Бошком сам био пријатељ иначе, свирали смо пуно заједно. Долазио сам код њега кући. „Грофица“ – његова мајка – била је према нама добра. И он је имао проблема с алкохолом.

Један од ретких који се није дрогирао био је Дизи Гилеспи. Недавно је направљен документарац Play Your Own Thing, о европском џезу. Има фрагмент где свирате унисоно с Дизијем – он свира једну немилосрдну фразу, као да вам поставља „клопку“ или изазов, а ви га пратите савршено.

Тада смо били на турнеји, то је у Берлину снимљено – он је свирао chorus (циклус песме или рефрен, оп. а.) и ја chorus, своју деоницу, „два мајстора“ такорећи – иако није лако свирати с таквим мајстором. Свако вече ме је звао да изађем напред да свирам с њиме – а у бенду је било четири трубача, сви црни, само ја једини бели – Арт Фармер, Бени Бејли, Идриз Сулејман, а Дизи зове мене напред. Волео је мене, увек ме форсирао. Он је мој учитељ, што се каже – „папа“. Од њега сам пуно научио, прошао ту школу. Наравно, сад друкчије свирам, најзад након толико година дошао сам до тога да имам свој стил препознатљив. Поготово баладе и ствари средњег темпа свирам на свој начин.

Он је страховито високо свирао. Ви сте углавном у средњем регистру.

Знаш, ја могу и то, имам цео регистар и кад треба – знам да запалим. Али мени је Мајлс рекао баш о томе: „Сви покушавају да свирају као Дизи, а нико не може да свира као он. Морао сам и сам да измислим нешто друго да се разликујем од њега. Дизи свира шеснаестинке, цео chorus, сто нота – ја одсвирам пет. Да буде различито.“ Мајлс је свирао дугачке ноте и бирао сваку и од тога је направио свој стил. Мораш да имаш свој језик. Говорио ми је: „Less is more.“ С мање нота можеш бољу причу да испричаш него да свираш педесет нота а ниси рекао ништа.

Кад спомињемо њих двојицу: концепт саме свирке, саунда, и концепт оркестра били су различити – Дизи је направио свој бенд и није променио скоро ништа до краја каријере. Мајлс се непрекидно мењао, готово опсесивно.

Да. Знаш, Дизи ми је рекао: „Зашто да мењам сад кад сам нашао свој стил? Зашто да мењаш коње усред трке?“

Мајлса сам упознао кад је свирао у квинтету с Колтрејном и друштвом, чувени они квинтети. Касније кад је прешао у такозвани „фјужн“, рок, поп, и тако даље, мени се то више није свиђало, право да ти кажем. Причао сам с њим пре концерта у гардероби тада, баш је почео с тиме. Пита ме: „Како ти се свиђа моја ритам-секција?“ – а тад су с њим Кит Џерет, Џек ДеЏонет, Џо Завинул и остали. Рекох: „Одлична ритам-секција.“ „А шта мислиш о овоме што ја свирам?“ Рекох: „Мајлс, шта ће ти то, што свираш тако? Ти си одличан трубач.“ А он ми каже: „Знаш, мој менаџер утајио је порез па морам да платим неколико стотина хиљада долара.“ Па дода: „Кад могу ови дечки, белци, тамо из Енглеске – како се зову? – Битлси. Е, ако они могу, могу и ја.“

Хтео је да заради лову за неколико месеци па да се врати на прави пут – никад се није вратио. Улазио је увек у нове воде. Али, иако је имао оне електронске уређаје, увек је свирао својим стилом, само су ритам-секција и бенд били друкчији, његов тон је остао. Као бенд-лидер имао је свој правац, и онда бенд пошаље у том правцу, одсвира пар нота и пусти њих да даље свирају. Слушао сам их лајв у Београду. Увек је смишљао нешто. Лично, највише сам волео оно што је свирао с квинтетом и с Гилом Евансом наравно, у великом саставу, Sketches of Spain и плоче „Blue Note“ (дискографска кућа). Он је одлично баладе свирао, ту је био мајстор, и од њега сам у том смислу пуно научио, морам да ти кажем. Примио сам тај стил, свирање балада с harmon–muteom (демфером). Мислим да сам остао један од ретких у том правцу који то тако може да свира.

Кад спомињете Sketches of Spain, ви га цитирате на неуобичајеном месту – на албуму који сте снимили с Екремом Сајдићем и његовим оркестром. Како је било свирати с Циганима, с нашим Ромима?

(Смех) Ево овако иде прича. Позвали су ме у Гучу да будем у жирију. Нисам отишао – мислим, људи одлично свирају, а ја сам с другог краја музике, не бих хтео да судим о томе. Међутим, момци из куће „Enja Records“, за коју снимам годинама, и продуцент Матијас Винкелман, позвали су ме да ипак одемо, да видим и чујем. Ти знаш шта је Гуча – људи опасно свирају, ови наши Цигани. Мало јесте раштимовано, овде-онде, али кад почну да свирају – groove је то. Кажу ми из дискографске куће: ти треба да снимаш с њима. Нисам био сигуран. Они не читају ноте, не могу да донесем нове ствари и композиције, свирају само што знају.

Дошао је Екрем у Коларац, објасним му да продуцент хоће да ме снима како свирам с њима, а они да ме прате. Питам, хоће доћи овамо у Минхен? Не, то не ваља – чим је страно, одмах су „укрућени“. У Београд? Не, и то им је велики град. Хоће тамо где миришу ћевапи. И одем у Врање, провели смо неколико дана тамо. Првог дана било је мало круто, снимали смо у кући Боре Станковића. Они стану у круг и свирају. Нешто ми усна није била у реду, свирамо, завршимо, одједанпут тишина у кругу; поред мене Екрем с његовом трубицом, окрене се, да ми руку па ми каже: „Госин професоре, бата Дуле – сад си наш.“ Примају ме у племе!

Мислили су: „Ово је џез музичар, био у свету – ајд да видимо јел зна ово што ми знамо.“ Е кад су видели да знам, јер бавио сам се годинама тиме, онда сам положио испит.

Пошто ипак то треба да се споји. Може да буде одлично, а може да буде срање. Између нема ништа, јел тако. На крају је испао тај „фјужн“, мислим да смо ипак успели нешто да урадимо.

Доводи нас то до почетка вашег бављења балканском музиком, још раних шездесетих. Шта вам би да почнете с тиме?

Право да ти кажем – не знам. Имао сам то у глави, одрастао сам као и сви уз ту нашу музику која је врло богата. Имаш утицаје – и Македонија и Турци, и Мађари и Цигани, све је то измешано. Баш кад си споменуо Геца, једном у Њујорку каже ми он: „Слушај, ти долазиш из тог краја. Ако пишеш композиције, свираш – зашто не употребиш то своје? У Америци имамо ово наше, евергрине, Гершвина, Елингтона – а ти ако хоћеш нешто оригинално, требао би да свираш своје.“

Тако ми је дао црв у ухо, а тек онда требао си да научиш како да напишеш партитуру, да могу музичари да одсвирају. У Америци тада свирају у четири четвртине, три четвртине, а на пет, седам и девет, то је већ била филозофија. Дакле, да буде џез, а база да је Балкан. Та плоча прва, Swinging Macedonia, сад је раритет, collector’s item.

Сузуки, онај из фамилије која има фирму од осам хиљада људи, скупљач је плоча – дао је за ову две хиљаде осамсто долара.

Дејв Брубек направио је Take Five, у пет четвртина. Кад смо свирали заједно једно вече, рекао сам му: „Ја сам пет година пре тебе то почео да радим.“ (смех) Направио сам Nights in Skopje, исто у пет четвртина.

Из тога: без обзира на емиграцију и, поготово, вашу личну и породичну компликовану историју, као и то што, како сте рекли, нисте волели комунисте – док сте свирали вани шездесетих и седамдесетих, свеједно сте остали југославенски патриота, нисте постали шовиниста.

Не, то нисам никада могао. Ишао сам у Загреб и у Ријеку и посвуда, никад нисам имао проблема око тих националних питања. Задњи пут кад сам свирао у Лисинском, дођу стари другари, музичари, дружимо се. И после оних катастрофа, такозваних ратова код нас на Балкану, ишао сам у Загреб. С Бошком Петровићем сам остао у најбољим односима. У његовом Б.П. клубу држао је и мој фотос на зиду међу музичарима који су ту свирали. Неко је дошао из публике и рекао: „Зашто имаш овог Србина тамо?“ Он се наљутио: „То је Душко Гојковић, мој пријатељ.“

Уосталом, мене сматрају интернационалним уметником, нисам ја „локални матадор“. Знаш, музичари знају ко сам и шта сам. Ја сам Црногорац, односно отац ми је Црногорац, мајка ми је из Београда. Али све то никакве везе нема с џезом. Човек или је карактер или добар уметник, ово друго није важно. Ми џезери ионако смо као једна фамилија.

Осим тога, одавно сам прешао ту границу национализама. Интернационално сам признат, нисам више за њих „Балканезе“. Ево, сад сам недавно добио престижну награду, Министарство културе Баварске дало ми је признање за животно дело.

Знали сте ви и да будете на своју руку. Одбили сте и Каунта Бејзија и самог Елингтона.

Знаш како је било? У Берклију кад сам студирао, мој професор Херб Померој, трубач који је свирао с Чарлијем Паркером, одличан професор, каже мени: „Ови познати бендови кад им треба неки музичар зову Беркли па питају ко је готов, ко је најбољи.“ И он мене препоручи. Стен Кентон је звао три пута из Калифорније, Каунт Бејзи три пута. Дјук Елингтон је звао. Кажем: „Не идем док не завршим школу. Ако сад одем, никад нећу завршити и никад се нећу вратити.“ И страшно ми је жао да сам морао да кажем „не“. Тешко је да се каже Бејзију то, ја сам сањао да свирам с њим, за Дјука да не говорим. Зову мене Југовића да свирам као солиста, а ја одбијем. Него, одлучио сам кад завршим школу, први који позове – океј. И кад сам завршио, мислим – сад ће да ме шутну, идем назад у Европу, не могу да останем на студентској визи. Назвао је Мајнард Фергусон – одем у Њујорк сутрадан и останем годину и по дана код њега. Он растури бенд, оде у Лондон, следећи дан зове ме Вуди Херман. Останем две године с њиме, прошли смо Америку, свирао сам тада с Џеријем Малигеном и у Кларк Теријевом Биг бенду.

С ким вам је најбоље било?

Не могу да кажем. Сваки бенд има своје. Фергусону сам био главни трубач, писао аранжмане. Код Вудија Хермана – Сал Нистико, Фил Вилсон и ја, били смо главни солисти, прошли Африку и целу Европу. Након Француске, нисам се враћао више у Америку. Доста ми је било. Осим тога, хтео сам да свирам своје ствари и имао сам боље услове у Немачкој него у Њујорку.

За разлику од многих џезера, ви сте, очито, и дуговечни али и у форми. Немате ни порока.

Попијем мало белог вина, запалим цигару али не увлачим – пућкам само. Волим да поједем добро, волим да спавам добро; ујутру џогинг, возим бицикл, немам кола. Живим здраво, трудим се да будем у физичкој форми. И вежбам трубу сваки дан пар сати, тако да ме то држи.

Ево, недавно је умро један од најдуговечнијих – Кларк Тери, у деведесет и петој.

Јесте, да. Мој стари пријатељ, баш ми је жао. С њиме сам се пуно дружио и он ми је доста помогао. Имао је проблема задњих двадесет година: дијабетес, па су му ампутирали једну па другу ногу. Ослепео је, више није могао ноте да чита. Написао сам му неколико аранжмана и посветио му једну композицију. Знао сам и њега и његову жену. И ево, отишао је.

Ако код нас споменемо Кларка Терија, одмах помислимо на Стјепка Гута.

Он је мој бивши ђак, одличан музичар и врло га ценим. Један од најбољих трубача у Европи. Годинама се дружио и свирао с Кларком, научио његов стил. Нико не може да свира као Стјепко.

Кад смо код тачки спајања и раздвајања та два света, сад сте свирали и на Егзиту, што вуче питање које ће читаоци одмах схватити као иронијски цитат: дакле – Егзит или Гуча?

Па знаш шта је Егзит – рок, поп, из целог света. И сад први пут да су позвали џез оркестар, РТС Биг бенд са мном и то на main stage, велика она бина. Prime time у девет сати и угледам, колико? – петнаест-двадесет хиљада људи на оној тврђави; нисам могао ни да погледам колико их има, све млађарија, из целог света. Да ли ће они да прихвате џез бенд, они су на рок фестивалу? Примили су нас одлично! Нисам могао да верујем. Свирали смо баш Latin Haze и неке баладе и све су примили одушевљено. Невероватно.

Знаш шта: ја сам свирао по целом свету – публика није глупа! Не мора да зна џез теорију, него или је добра музика или није. Ако је добра свирка, није важно ни како се зове.

Гуча је углавном народна музика, Цигани, па Шумадинци, Драгачево, то је традиција. У задње време имају и иностране бендове, долазе Американци, Холанђани. Али то је друга врста музике. На Егзит долазе светски бендови и одлично свирају то што свирају, али да су прихватили џез стопроцентно, то ми је велико изненађење.

Значи ипак Егзит?

Да, ипак. Иако Бобан Марковић и његов син већ свирају модерније, одлично свирају, имају другачији, што кажу, auffassung (виђење, концепт). Кад свирају, види се да су потковани. Није само оно „на увце“, раштимовани, него стварно свирају.

Хајде за крај, да одемо потпуно на другу страну, да се вратимо сасвим на почетак…

Немој, молим те. Заборавио сам шта је било пре шездесет година… Шалим се, наравно.

Пре џеза, као дете, памтите ли неку песму, народну, шлагер, јесу ли људи певали око вас, у кући, родитељи, фамилија…

У мојој фамилији – нико никакве везе с музиком није имао, ја сам једина црна овца у фамилији Гојковића. Па ме питају: „Шта ти радиш?“ Кажем: „Свирам трубу.“ „Да, да – али шта ти је прави посао?“

("Време", август 2015)