Смрт жонглера великим ватреним лоптама: Џери Ли Луис, јужњак у палати греха

Синоћ, 28. октобра 2022, Боб Дилан је изашао на бис пред публику у Моторпоинт Арени у Нотингему и рекао: „Џери Ли је отишао..."

Онда је сео за клавир и одсвира песму „I Can't Seem To Say Goodbye". Та нумера отвара албум Џери Ли Луиса „Taste Of Country" из 1970. године.

На тај начин се највећи и најбољи аутор рок песама опростио од Џери Ли Луиса, пионира рок музике, дивље личности која није само певала и свирала рокенрол већ га је и живела. Дилан је то отпевао кристално чистим и јасним гласом, као најбољи кантри певач. Има снимак на You Tube.

Ђаволска музика

Каубој Џек Клемент који је био сниматељ у „Сан студију" у Мемфису сећа се да су се Џери Ли и Сем Филипс, власник студија, запили током снимања нумере „Great Balls Of Fire". Сем Филипс је тада, како Клемент каже, рекао Луису: „Још од Исуса Христоса ништа није тако утицало на свет као рокенрол." Џери Ли га је погледао и рекао: „Не! Рокенрол је ђаволска ствар".

Џери Ли је заиста веровао да тако стоје ствари. Има сцена на почетку биографског филма Џима Мекбрајда „Great Balls Of Fire!" из 1989. године, која то експлицитно показује. Денис Квејд, служећи се тоталном персифлажом, на карикатуралан начин глуми Џери Ли Луиса у том филму.

Џери Ли и његови рођаци, у предшколском узрасту, скривени гледају и слушају црне музичаре у крчми „Haney's Big House" у родном граду Феридеј у Луизијани. У једном тренутку један клинац се окрене и уплашен каже Џери Лију: „Ово је ђаволска музика". Овај га погледа и одушевљено одговори „О, јеа!"

Био је то чин иницијације који је Џери Лија, одраслог у биготном јужњачком окружењу, увео у палату греха популарне музике. „Рокенрол и блуз те зграбе, човече, и не пуштају те", рекао је, сећајући се тих догађаја, Џери Ли у једном интервју магазину МОЈО.

Он је веровао да је „свирање рокенрола грешан посао". Ту негде, у сукобу између „грешне музике" и осећања кривице имплантираног оштрим јужњачким васпитањем, с једне стране, и вулканског темепрамента, незајажљиве амбиције и егзибиционистичких склоности с друге, налази се корен из кога је изникла јединствена музика Џери Ли Луиса.

Амалгам

Мики Гили, кантри звезда и рођак Џери Лија, објашњава његов пијанистички modus operandi: „Он је левом руком свирао оно што су свирали црни ритам-и-блуз и блуз пијанисти. Радио је то у буги-вуги ритму. Десном руком је свирао у стилу кантри мајстора Муна Муликана. Успео је да то споји у једно."

Две музичке традиције карактеристичне за јужњачку, руралну Америку, у Луисовој музици спојене су у једну целину.

Пут ка тој синтези започео је у цркви верске заједнице „Assembly of God" у граду Феридеј у Луизијани. Ту је Џери Ли, хиперталентовни син Елма Луиса, свирао на верским обредима.

Настављен је на јужњачким вашарима. Ту је Џери Ли постао права звезда. На клавиру натовареном на приколици камионета његовог оца, Џери Ли је изводио свој шоу на опште одушевљење присутних по вашарима и сајмовима.

Коначно, Џеријев отац Елмо је једног дана продао 33 туцета кокошијих јаја и тим новцем финансирао одлазак талентованог сина у Мемфис у „Сан студио" Сема Филипса. Ту је, после малих перипетија, коначно препознат таленат и потенцијал Џери Ли Луиса. Његов фуриозни клавир пронашао је своје место у рокенрол свету који је покорила електрична гитара. 

Песмом „Crazy Arms" започела је 1956. године Луисова каријера. Алхемијско амалгамирање традиционалних идиома у нову музичку творевину ту је окончано.

Легенда

Овако је једном приликом, „на таблоидан начин", сумиран живот Џери Ли Луиса: „Бигамски брак са 13-годишњом рођаком и још шест бракова уз то, две мртве супруге и два изгубљена сина, један упуцани басиста, једно могуће убиство, банкротство, на стотине сломљених клавирских столица, уништен 'Стенвеј' клавир и на крају коктел од алкохола, дроге, пиштоља, развода и туча." Рокенрол, брате, нема шта!   

Једном је Лу Рид рекао: „Требало је да будем мртав у 30 различитих ситуација." Исто важи и за Џери Ли Луиса. „Убица", како су га звали, све изазове судбине је избегао и доживео дубоку старост. Јуче нас је напустио у 87. години.

Изјава једног члана његовог пратећег бенда, који је хтео да остане анониман, баца право светло на такав след ствар: „Можда је Бог хтео дуговечношћу да казни Џери Лија?" Заиста је могуће. Можда је Бог заиста, остављајући га да се дуго мучи у овој долини суза казнио за „ђаволску музику" коју је тако добро свирао.